PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: LELA MEDAKOVIĆ
Da li ste shvatili da se život mora umeti živeti? Ne život radi života, već život radi ispunjenja, radosti i sjaja.
Usidrena sam u luci kod Glifade. Gleda me pun mesec, a ja gledam njega. Kao da smo okrenuti u dvoboju, jedan naspram drugog. Nalazim se na Saronskom zalivu, delu Egejskog mora. Ukrcala sam se na katamaran svojih prijatelja Francuza, koji definitivno umeju da žive. U kom pravcu ćemo narednih deset dana? Teško je pitanje. Volim ovaj njihov stil života, koji nije daleko od mog. Neka nas vetar odvede, neka nam pokaže put. Na nama je samo da razapnemo jedra i prepustimo se.
Imam tu sreću da imam prijatelje širom sveta i da pratim njihove stilove života, usvajajući one koji su meni i mojoj duši bliski. Ahhh, gleda me ovaj mesec… skoro je kraj juna, zahvalna sam mu. Zavodi me. A ja ga prenosim na papir. Čujem kako more udara o trup katamarana. Ovo sam čekala godinu dana. Ovaj zvuk, ovaj pogled, ovaj mir i zen na katamaranu. Ukoliko niste plovili do sada, priuštite sebi to iskustvo – jer je jedinstveno i neponovljivo.
Ne mogu da se naslušam zvuka mora niti da se nagledam punog meseca. Znam kako će izgledati ovo leto. Prepustiću se vetru, moru i ostrvima. Zahvalna sam Bogu na mogućnostima. Samo uz puno poverenje prema životu stižemo tamo gde pripadamo.
Uhvatila sam sebe kako sam zaljubljena u plavetnilo. Da li je to zbog mora?
Nakon Grčke, moj put se nastavlja sa prijateljicama Italijankama ka Veneciji i aktuelnom 61. Bijenalu, jednom od najvažnijih svetskih izložbi savremene umetnosti. Želim da vidim izložbu “In Minor Keys”, jer je, kako mediji prenose, iskustvo koje osluškuje, oseća i usporava. To je umetnost koja je tiha, slojevita i ljudska – a ne glasna i agresivna. Mislim da nam ta tišina svima treba.
Ne želim, niti mogu da živim bez umetnosti kojoj se prepuštam bez zadrške. Ona me odvodi u svoje dubine bez razmišljanja, a ja iz njih izranjam drugačija – sa više osećanja, razumevanja i svešću da čovek ne živi samo od onoga što poseduje, već i od onoga što ga nadahnjuje.
Nakon Venecije čeka me Ibica. I opet ostrvo koje u meni budi snagu žene i ženstvenosti. Na ostrvima nastaju priče o boginjama, jer se na njima rađaju Venere. Može li lepše?
Ja sam definitivno zaljubljena u živo more, u njegove šume koje proizvode kiseonik (posidonija) – pluća Mediterana. Zaljubljena sam u zalaske sunca, snažan vetar i budne ljude. Zaljubljeni su i talasi koji neumorno ljube obalu, i horizont koji svaki dan obećava novi početak, i jedra koja veruju vetru više nego sigurnoj luci. Ljubav je, definitivno, taj vetar koji nas nosi, more koje nas uči slobodi i poverenju, i zalazak koji nas podseća da je svaki kraj zapravo poziv na novi izlazak.
A onda dolazi avgust, koji će se obojiti Palićem i Sarajevo Film Festivalom, kao i hrvatskim ostrvima. Završavam putovanje na Lopudu, slušajući jazz zahvaljujući Ponta Lopud Jazz Festivalu, koji je izrastao u jedan od najprepoznatljivijih i najoriginalnijih muzičkih festivala u jadranskom regionu, zahvaljujući svojoj intimnoj atmosferi i pažljivo osmišljenom programu.
I vraćam se na početak priče i letnjeg vajba – da se ovaj život mora umeti živeti. Živeti ga sa namerom, koristiti ga svrsishodno i ispunjavati iskustvima, ljubavlju i stvaranjem. On nije put koji treba što pre proći, već dar koji treba živeti punim plućima. Bitno je koliko je života stalo u vreme.
Idem ka zlatnom suncu, dobroj nameri, univerzalnoj ljubavi i punoći meseca.
To je moj vajb Leta Gospodnjeg 2026.
