PIŠE: EKA PREMA SHAKTI
U svetu žena koje više nisu očajne, muškarci ne mogu biti, kako Julia Fox kaže, jebljivi samo zato što postoje (Dolunay, 2026). Ne mogu više računati na to da će žene pristajati na poluodnose, potčinjavanje ili odricanje od sebe, niti da će ih finansijski izdržavati, rešavati im stanove, ulagati u njihove ambicije i nositi njihov emotivni haos kao da je sopstveni.
U svetu gde žene napokon imaju pravo da donose svoje odluke, prave svoje izbore, grade uspeh i zarađuju svoj novac, sve češće ih viđamo same nego sa polovičnim muškarcima. Biraju vibrator pre nego čoveka, mir pre nego njihovu konfuziju, doslednost sebi pre nego mrvice pažnje.
Ovo leto, a meni je počelo još u februaru, upoznala sam muškarca koji je 10/10. Po prvi put, za svojih 27 godina, naišla sam na čoveka za kojeg sam pomislila wow, ovo je stvarno nešto.
Trideset dve godine, obrazovan toliko da upisuje doktorat, piše svoju knjigu, radi u svetski poznatoj firmi u Kataru, dolazi iz stare porodice iz Irske, šaljiv je, komunikativan, harizmatičan, emocionalno inteligentan, ostvaren, sa svim manirima koje sam htela da ima.
Da li su ovo preveliki standardi koje mi žene danas imamo? Ili, pak, samo bare minimum koji toliko retko viđamo da ga pogrešno nazivamo idealom?
No, čak i kada muškarci na papiru imaju sve, često budu toliko puni sebe, svesni da se ističu u moru polovičnih muškaraca, da zaborave da ženama ponude bilo šta osim sopstvenog postojanja, a samo to više nije dovoljno da bi bili jebljivi.
Posmatrajući svoje okruženje i sebe, ne mogu da poreknem činjenicu da su moje drugarice 10/10, kao i ja. Držimo svoje standarde visoko zato što znamo šta nudimo i znamo šta godinama gradimo — sebe.
Obrazovane smo, emotivno zrele, ostvarene, moderne žene. Svaka ima svoj posao, stan ili način da ga plati, plaćamo sebi račune, ručkove, večere, izlaske, letovanja i zimovanja, ostala putovanja i garderobu. Iako nismo iz starih rojalskih porodica, ove naše, takve kakve jesu, lečile smo i naučile da živimo rasterećene trauma.
Muškarci pak, čini se, davno su zaostali u vremenu i potpuno su izgubljeni u svetu ostvarenih žena.
Na jednoj strani imamo hotel sa 5 zvezdica muškarce — mamine sinove, koji i dalje sa preko svojih 30 godina žive kod roditelja u kućama i stanovima. Nekad zaposleni, češće ne, a najčešće samo jedan korak do uspeha, još jedno ulaganje, i još šest meseci do finansijskog ostvarenja. Ovakvi se rado bogato udaju za ženu koja je finansijski stabilna i ostvarena, ima svoj stan i auto, ili sama diže kredit i kupuje stan u koji bi se oni uselili kao da je njihov i kao da su ga nasledili. A onda od iste te žene očekuju da im, pored svog ličnog uspeha, pruži i usluge hotela od pet zvezdica: da čisti kuću, čisti za njima, pere i pegla veš, ujutru im postavlja šta će obući, sprema doručak, ručak i večeru, redovno održava domaćinstvo u punom sjaju čistoće.
Ovo nije samo ‘loše lično iskustvo’, ‘mizandrija’ ili rekla-kazala. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, žene globalno obavljaju 76,2% ukupnog neplaćenog rada brige i nege, odnosno provode 3,2 puta više vremena u takvom radu nego muškarci, što je 4 sata i 25 minuta dnevno naspram muških malecnih sat vremena i 23 minuta (International Labour Organization, 2018).
U prevodu, mnoge žene danas ne ulaze u veze jer znaju da bi pored manje od bare minimum partnera dobile i još jednu smenu posle posla.
Na drugoj strani imamo podcast alpha male macho muškarce, koji uglavnom izgledaju fizički atraktivno, redovno idu u teretanu, imaju mišiće, možda i dobru alatku, često i dobar posao. No, ovi muškarci misle kako je to što su fizički i finansijski “jaki” više nego dovoljno da bi jedino to ponudili ženama, a očekivali mnogo zauzvrat, počevši od toga da ih žene gledaju kao u bogove. Ovakvima samopouzdanja ne fali. Traže potčinjenu ženu koja je dovoljno nedostižna da je dugo “love”, a čim je “ulove”, gledaju prvu priliku da je zarobe u kuću, naprave decu i vremenom brane da radi, da se druži i donosi sopstvene odluke. Čim je zarobe, sa strane će gledati kako da osvoje druge nedostižne žene, dok njihova sedi kod kuće i ne postavlja puno pitanja. Duboko su patrijarhalni i vrednuju submisivne žene samo zato što se jedino tako osećaju moćnim. A kada žena digne glas, često postaju nasilni i agresivni, jer im se cela muškost ionako zasniva na telu, dominaciji i kontroli.
I zato ovaj tip muškarca nije samo emotivni problem. On vrlo brzo postaje pitanje ženske bezbednosti.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, gotovo jedna od tri žene, odnosno 27% žena od 15 do 49 godina koje su bile u partnerskom odnosu, doživela je fizičko i/ili seksualno nasilje od strane intimnog partnera (World Health Organization, 2024). U prevodu, žene se ne plaše samo toga da će im muškarac biti mamin sin, dosadan ili naporan. Plaše se i za sopstvenu bezbednost. Plaše se da će im veza postati mesto u kom polako, ali sigurno nestaju: prvo manje izlazaka, onda manje drugarica, manje posla, manje slobode, a na kraju i strah od nasilja.
Ali ne mora svaki muškarac da bude nasilan da bi pored njega žena počela da gubi sebe. Nekada opasnost nije u zabrani, već u čekanju. Nije u povišenom tonu, već u tišini. Nije u kontroli, već u neizvesnosti koja te drži dovoljno blizu da ne odeš, a dovoljno daleko da nikada ne znaš na čemu si.
To su situationships muškarci, koji su 10/10 na papiru, baš kao čovek mog februarskog leta: visoko obrazovani, ostvareni, inteligentni, duhoviti i dovoljno nežni da pomisliš da se konačno pojavio neko normalan. Međutim, ovakvi su neretko emotivno nedostupni, odnosno muškarci poluodnosa. Njihova dostupnost uvek dolazi na rate — drže te blizu toliko da ne odeš, dok te ujedno drže i na distanci dovoljno dalekoj da ih ne pitaš na čemu ste. Hoće tvoju pažnju, vreme, razumevanje, telo, strpljenje i emocionalnu dostupnost, ali ne i odgovornost da se zaista pojave kao partneri.
Moje februarsko leto počelo je uz čini se savršenog momka na Goi, uz toplo Arapsko more i nestvarne zalaske Sunca, u njegovoj porodično nasleđenoj vikendici i u njegovim krupnim zagrljajima. Međutim, brzo se i završilo kada je pokazao svoj stav rekavši mi bez pardona: „Ja sam idealan čovek za tebe. Imam sve što tražiš od muškarca i više od toga. Voleo bih da gradimo život i porodicu zajedno.“
Sve bi to možda zvučalo lepo da imam 20 godina i ne baš ovoliko iskustva. Ovako, pustila sam ga par dana da pokaže svoju nedostupnost tankim porukama i velikim rečima. Ovakvi muškarci misle kako smo samo njih čekale i kako ćemo ushićeno odgovarati kad se jave dva puta nedeljno. Samim tim što su bare minimum, misle kako su u rangu sa Bogom i kako je Bog, kad je stvarao muškarce, rekao: Oni su izuzetak, oni su baš kao ja.
Međutim, moj idealan momak sa Goe nije ni slutio da ja već imam duboko izgrađen odnos sa Bogom i da se Ona sigurno ne zove Daniel.
I upravo tu počinje svet žena koje više nisu očajne. Svet u kojem ni savršen muškarac na papiru nije dovoljno jebljiv ako ženi donosi čekanje, nesigurnost, poluprisustvo i osećaj da treba da bude zahvalna što je izabrana.
Naspram njihovog polovičnog sveta, imamo mnoštvo celovitih žena. One su godinama gradile svoj kutak mira i svakodnevice koja ih ispunjava. Uživaju u svojim skin-care rutinama, večernjim Netflix serijama i svakodnevnim poslovnim obavezama. Muški rod ih se uglavnom plaši, a još više toga da budu odbijeni, dok se žene plaše da ulaskom u vezu ne izgube mir, sebe ili svoj život.
Sedeći sa svojim drugaricama i uživajući u danima naših dovoljno ispunjenih života bez muškaraca, ne mogu a da se ne zapitam: U kom su dobu oni ostali? Nude često manje od minimuma, dok su žene davno evoluirale, radile na sebi, ostvarile se i naučile da uživaju u svojoj slobodi. U svetu koji je dizajniran isključivo za njihove benefite, kako to da su fejlovali toliko da više nisu ni jebljivi?
Kada pogledam šta mi kao drugarice činimo jedna za drugu, na koje načine pružamo podršku jedna drugoj, na kakva mesta izvodimo jedna drugu, ne čudi me što nas ne može baciti s nogu jedan dejt na lepoj večeri.
Redovno dopisivanje i prisutnost muškarca nas takođe ne može baciti s nogu, jer to smatramo doslovno osnovnom ljudskom komunikacijom u savremenom dobu.
Ne mogu da nas očaraju ni njihovi poslovi ako ih imaju, jer ih sve mi takođe imamo i to u svetu koji nije krojen po našoj meri.
U svom okruženju i na Instagramu gde mi mnoštvo žena piše, često čujem: ‘Radije ću biti sama, jer mi tako niko ne narušava mir. Radije ću biti sama, nego nositi muškarca na svojoj grbači.’ Ili još gore: ‘Radije ću biti sama, bezbedna i srećna, nego sa macho muškarcem pored kojeg se mogu uplašiti za svoj život.’
I to nisu rečenice izgovorene na kafi posle loših dejtova. Prema podacima National Dating Landscape Survey, među nevenčanim ženama od 22 do 35 godina, samo 26% aktivno dejtuje jednom mesečno ili češće, dok 74% njih ili uopšte nije otišlo na dejt ili je dejtovalo tek nekoliko puta u prethodnih godinu dana (Institute for Family Studies and Wheatley Institute, 2026). U prevodu, žene više ne maštaju o bajkama sa prinčevima na belom konju i happy ever after završetku, već žive realnost sopstvenih uspeha, mira i zadovoljstva.
Zato za kraj postavljam pitanje muškarcima: Kada ćete ubrzati korak i sustići žene koje su odavno evoluirale, pa možda konačno postati jebljivi?
Ovo leto, kažu moje drugarice, biće nezaboravno, jer nećemo davati energiju muškarcima zaostalim u vremenu, već jedna drugoj.
Ovo leto, kažu, naše je. I znam da će tako biti.
