PRIČA IZ SRCA

PIŠE: BILJANA VASOJEVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

I ovu priču pišem iz srca jer jedino tako će pronaći put do onoga kome bude potrebna.

Jednom davno, još u osnovnoj školi, jedna devojčica je od pet ponuđenih tema izabrala temu – Pismo vojniku graničaru i njen sastav je dobio nagradu, ali niko nije znao zašto je birala tu temu. Nije ni ona znala.

Jednom davno, jedan dečak je sanjao da završi medicinu i da pomaže ljudima.

Taj dečak je bio moj brat, a devojčica sam bila ja.

Sve je bilo mirno, život je tekao u harmoniji i bezbrižnosti.

No, život uvek ima planove za nas i puteve kojima treba da prođemo.

U jednom momentu mog životnog puta bila sam prinuđena da se vratim kući i da napustim ekonomski fakultet. Moj brat nije uspeo da upiše medicinu i tako smo se našli u izazovnoj situaciji. Ja sam već počela da razmišljam šta je, zapravo, moja svrha. Nisam uopšte znala šta je to što bih volela da radim, ali sam se molila da nađem bilo kakav posao.

Onda je sve to nekako počelo da se otvara i počela sam da radim u računovodstvu doma zdravlja, a moj brat iste godine postaje aktivno vojno lice i počinje da radi u kasarni koja je tada bila sameštena u Užicu. O, kako sam bila ponosna kad ga vidim onako visokog u uniformi. Nije bilo ponosnije osobe od mene.

Onda odjednom šok i bombardovanje i činjenica da je moj brat otišao kao ispomoć na granicu. Moj brat vezista sada je dobio obeležje graničara. Još nisam ništa povezivala.

Ali sam osećala sve. Od kada je on otišao na granicu, ja nisam zaspala… sve sam osećala i opasnost i hladnoću i ono što se sprema. I opet sam se zapitala – zašto nisam kao drugi pa da sve ovo preživim lako?

A osećala sam da se sprema nešto što moje srce nije moglo da prihvati. Toliko znakova, a ja onako zatrpana tuđim uverenjima ništa nisam htela da prihvatim, već sam išla protiv prave sebe, protiv intuicije koja mi je data kao dar. U toj borbi lomilo se moje telo. Racio je bio na prvom mestu! Za sve mora da se nađe objašnjenje.

Sve je teklo onako kako je trebalo, a ja sam se opirala. Onda sam zadnji put ispratila brata i gledala ga onako zaleđena, a u njegovim očima sam videla da zna gde ide i da je tako izabrao. Nosio je u sebi tu mudrost i zato je došao na ovaj svet i izabrao da meni bude brat.

Vreme je prolazilo, naša briga nije. Bila je nedelja. Vaskrs 11. aprila 1999. i ja sam prvi put osetila da sam dobila znak, da sam ga videla, da sam ga razumela…

Svi su slavili, a moje srce je bilo sleđeno. Ulazim u sobu onako bez razloga i pitam se zašto sam ušla… onda hoću da izađem, ali me je nešto povuklo i stavila sam sliku svoga brata pored slike Belog Anđela (Arhanđela Gavrila) i zamolila ga da ga čuva. Nisam osećala da su mi molitve uslišene ni tog trenutka, ni sve one ranije… okrenula sam se i pogledala sat koji mi je brat poklonio. Neuobičajeno za mene, zapamtila sam koliko je sati. Tačno 15:07. Tek tada sam izašla iz sobe. Moj brat je posebno voleo tu ikonu Belog Anđela. U novčaniku je nosio Bogorodicu Trojeručicu. Tek posle dva dana, u utorak su došli da nam kažu da je poginuo. Hrabro. Braneći zemlju. Štiteći svoje vojnike. I tada sam doživela raspad svog života, svega onoga što je bilo, što sam bila.

Sve je isplivalo. I puklo… moj bes, moj um koji nije hteo da prihvati, moja duša koja je govorila da treba da se smirim… bila sam izgubljena, sama, napuštena… u celom životu meni je jedino brat bio zaštiita… sve, baš sve se raspalo… Pored toga sam na poslu doživljavala svakodnevni mobing. Moj ego je vrištao: Zašto se meni ovo dešava? Zašto je moj brat poginuo? Zašto se baš njemu desilo? Zašto me terorišu na poslu? Zašto je sve odjednom? Zašto mi nisi uslišio molitve, a brata sam jedino imala? Zašto? I tako danima. Moje suze su tekle. Nosila sam crnu odeću tri godine. Bolela me svaka druga boja. Bolela me svaka pesma… sve je bilo teško… kao da sam u bezdanu i nema izlaza… Tada sam osetila koliko je tanka linija između života i smrti. I kao da sam čula neki glas koji mi govori da nisam neko ko se predaje. I uzela sam da čitam Gorski vijenac. Nisam još uvek dobila odgovor zašto baš nju, ali znam da sam je čitala danima, iznova i iznova. I počela sam da se budim polako. I svakoga dana sam se vraćala sebi. U toj mojoj samoći sam dobijala odgovore. Drugi nisu želeli da shvate da mi je ta samoća potrebna, pa su me opet proglasili čudnom. Uvek imamo samo sebe.

Kako su dani prolazili, ja sam se osvešćivala i izlazila iz toga stanja. Često mi se dešavalo da čujem brata kako diše i smeje se. Htela sam sada da ja ovde na zemlji budem njegov vid i da gleda kroz moje oči. Budila sam se i polako shvatala da mogu da osetim nešto što nije oku vidljivo i to me je smirivalo. Kroz snove sam dobijala odgovore koji su se potvrđivali kako je vreme prolazilo. Shvatila sam da to što mi nazivamo smrću ne mogu da prihvatim jer sam osećala tu energiju oko sebe. Nisam išla na groblje jer nisam razumela zašto da stojim tu kada osećam oko sebe taj svetlucavi duh moga brata. Onda sam jednoga dana listajući papire videla nalaz obdukcije na kojem je pisalo da je vreme smrti između 15 i 15:30 časova. Nema između. Beli Anđeo, njegov Anđeo mi je pokazao. Moj brat je hteo da znam. Otkad sam otvorila srce, mnogo znakova sam dobijala na svom putu i mnogo odgovora. Onda sam jednoga dana našla Pismo vojniku graničaru i shvatila zašto sam izabrala tu temu. Nikada se ništa ne dešava slučajno.

Kako je vreme prolazilo, otvarala sam svoje srce i sve više sam bila posvećena duhovnosti. Prvo sam se susrela sa Teslinim skalarnim talasima i počelo je isceljenje. Jednoga dana je u moj život ušla Šambala i ja sam postala praktičar. Sve je polako dobijalo svoj smisao i postavljalo se na pravo mesto. Upoznavala sam sebe na neki drugi način. Nisam se više opirala intuiciji i nisam više želela da se uklopim jer sam bila ovde potrebna baš ovakva kakva jesam. Moj brat je to znao onda kada je otišao i rešio je da mi bude pomoć na tom putu. Kako je vreme prolazlo, otvorila sam još jedna vrata i postala sam Intuitive and success coach. Prošla sam fascinantne procese i još uvek ih prolazim i zahvaljujem se na svim odgovorima koje dobijam. Kroz ceo taj proces shvatila sam mog brata i njegovu mudrost, iako je imao samo 24 godine. Shvatila sam njegovo opraštanje svima koji su ga na bilo koji način povredili i prevarili i njegove reči: Ma pusti, sve će doći na svoje.

Dobila sam razne odgovore i naučila da slavim život i da budem zahvalna za sve što imam i za sve što mi se deslio. I shvatila sam da sam zaista srećna što je moj brat izabrao da bude meni podrška i zaštita ovde i da imamo isti zadatak. U međuvremenu sam postala i master ekonomije.

Shvatila sam da je sve ovo moj život, zapleten, sa usponima i nizbrdicama, a opet tako magičan, raznobojan i sladak. Shvatila sam da živim Magiju i Čaroliju i svakoga dana se pitam: Kako može bolje od ovoga? I čujem brata kako se zvonko smeje i prosipa mi zvezde po putu da me vode u svetlo koje će biti na korist i drugima.