VETAR I KESTENOVI

PIŠE: BILJANA ATOS STANOJEVIĆ

Mislite da je pozornica savršeno mesto za skrivanje emocija. Ne, varate se. Scena je mesto gde srce se lomi, a osmeh titra na licu, gde oči plaču, a duša plamti. Sve je igra, bez početka i kraja.

ČIN PRVI

Čežnja će obojiti sav moj život
u tamnozeleno,
ali ni kap tvog ljubičastog
neće se osmehnuti na moj jad.
Čudno mi voće zri na dlanu
i veliki vetar sleće na jastuk
svaku noć,
a ja, luda, milujem mesečinu
i tepam joj.
Nikad nećeš saznati koliko te volim.

ČIN DRUGI

Možda je prošao i život ceo
od časa kada si me poljubio
poslednji put.
Noć i ja sami,
smeje nam se mesec žut.

Noć i ja sami,
oči u oči,
vetrovi se probudili
polaze na put.

Noć i ja…
Sećanja više ne bole,
smeje nam se samo mesec žut.

ČIN TREĆI

Nadživeće me, znam, samo tuga
jer ona je bila pre mene i oblaka.
Sanjaju me jabuke kraj zelenih voda,
izgubljena jezera mog detinjstva
pričaju o povratku,
I još me peva
jedna davna julska noć.

Ali u očima mi samo kikot uvelog lišća.

Nadživeće me samo tuga,
jer ona je velika
I bila je pre mene, sećanja i oblaka.

ČIN ČETVRTI

Noćas je mesec dugo svetleo
na beskrajnom nebu
veliki
beli
sam.

Malo crnog od promašenih želja
i malo zlatnog i treperavog od sećanja
i malo zelenog nikada.

Daleko u meni ti se krećeš.
Boli.

ČIN PETI

Koliko još zvezda
treba da padne
pa da shvatim
da nisi
moj?

Zavesa pada.