PIŠE: LJILJANA MILIĆ
Čovek nad ranjavajućim licem života nema veliku kontrolu.
Nad tim da li ćemo se razboleti. Dešava se i najvećim posvećenicima zdravom životu. Važno je da ne napustimo sebe ako nam se to dogodi.
Da li ćemo naleteti na nekog ludaka na auto-putu ili u odnosima? Dešava se i najpažljivijima. Važno je da ne okrivimo sebe i tako pospemo so na svoju ranu.
Da li će oni koje volimo biti bezbedni kud god da krenu? Dešava se da nisu, iako smo ih opremili uputstvima za upotrebu života van kuće.
Da li će nas drugi voleti? Dešava se da nas ne vole, čak ni oni najbliži za koje očekujemo da nas vole. Često nije do nas, do njihove je emocionalne dostupnosti.
Da li će svi u nama videti ono što želimo da vide? Ljudi vide onoliko koliko su im oči široke, ni mrvu više.
Da li će nas odbacivati u budućnosti kao i u prošlosti? Hoće, sigurno, ali će manje boleti ukoliko shvatimo da često nije do nas i zbog nas.
Da li ćemo izgubiti one koje volimo? Da, i biće strašno, jer život kao da više veruje u cikluse nego što mari za naše ljudske ranjivosti. I mnogo je strašnije da zbog vrlo mogućeg gubitka sebe sprečimo da volimo, stvarno volimo, bilo koga.
Život zastrašuje ovim svojim nepredvidljivostima i neizvesnostima, svojim uskraćivanjem garancija. Utoliko više ukoliko smo ih osetili na svojoj koži.
I mnogo je lakše proći kroz životne slalome ukoliko smo tu za sebe, ukoliko poznajemo svoje srce i čujemo vlastite otkucaje.
Ukoliko nam je vlastito srce dostupno za tugu, strahove, ljutnje i radosti. Ukoliko je dostupno za bliskosti. Ukoliko umemo da saosećamo sa sobom, ukoliko smo sebi važni.
I mnogo nam je teže da se nosimo sa tim nezgodnim licima života ukoliko smo sebi na poslednjem mestu, izgubljeni u konfuziji raznih životnih uloga koje nas troše, ukoliko su nam emocije zaključane, pa ništa od onog što se događa ne možemo da svarimo, ukoliko zabijamo glavu u pesak čekajući da neko drugi reši naš problem.
Mnogo je teže živeti život, plivati uz život šta god da nam struja donese, ukoliko nismo naučili da plivamo u sebi i živimo sa sobom, da se pouzdamo u sebe.
Manje bismo se plašili života i manje ga gledali kroz nišan, šta god da se dogodi, kada bismo umeli da budemo na svojoj strani. Manje bismo se čuvali života iz straha da će nas slomiti, a mnogo bismo više živeli.
Nama, ranjenima, to je jako teško.
Meni je bilo jako teško da nastavim da živim, verujem svom životu, svom telu i sebi, nakon lečenja karcinoma. Dok je lečenje trajalo, preživljavala sam nekako. Išla sam kroz protokol lečenja onako kako je on zahtevao. Bilo je neke strukture koja je ličila na sigurnost.
Ali onda kada je sve prošlo, kada sam ostala sama sa sobom da nastavim da živim, da svoj život nekako pridignem i vratim ga u opticaj, tada se život pokazao kao opasan i preteći, a mene su šibala pitanja o nekoj sigurnoj budućnosti. U meni su sve ruke moje duše bile pružene tražeći nekakvu garanciju.
Da ću biti tu za godinu ili dve ili deset ili dvadeset.
Da ću biti tu da mahnem sinu kada krene u svoj prvi školski dan.
Da ću biti tu kada se prvi put zaljubi, za prve tajne i prve suze.
Da ću biti tu kada mu budu porasli prvi brčići.
Da ću biti tu da ga čuvam od svega, da ga se nagledam, da ga ne dam ni vetrovima ni olujama.
Da ću biti tu da ga naučim da živi.
Da ću biti tu da sa svojim mužem ostarim, pijem našu omiljenu kafu na terasi u neki zalazak sunca.
Da ću biti tu da se nadišem ovog života.
Teški događaji nam izmaknu tlo pod nogama. Izgrebu naš život, prelome ga na razne delove. Tolika je i takva moć trauma. Prelome naš život na pre i posle, pa više nismo isti na način čije mogućnosti ne možemo ni da naslutimo. Traume udare maljem posred našeg identiteta. A ako ga nismo pre toga stekli, razbiju u paramparčad sve te životne uloge u koje smo se investirali misleći da je to to, da smo to mi.
Pa ako pre toga nismo bili dovoljno zreli ni dobro sastavljenih delova u kakav-takav funkcionalni mozaik, život postaje mesto ratnog poprišta, preteći da nam svu tu budućnost o kojoj se pitamo, pojede. I gotovo nam je nemoguće da oživimo ponovo.
Teški životni događaji imaju veliku moć nad našim životima. Mogu da nas rastave toliko da se skroz pogubimo, što i čine, ali nam i pokažu jasno gde nismo bili dobro sastavljeni. Gde kost nije legla u zglob. Gde nismo srasli sa sobom.
Gde smo rasparčani u razne uloge koje smo od drugih prepisivali u pokušaju da zadovoljimo tuđa očekivanja.
I to je razvojni kapacitet trauma. One nas povuku za rukav i nateraju da sednemo za sto sa sobom, sa ranjenikom u sebi, sa detetom u sebi, sa raznim delovima sebe. Nateraju nas da porazgovaramo sa sobom. Možda po prvi put u životu čujemo sebe. Budemo iskreni prema sebi.
I nije lako da kada te već toliko boli svaka koščica još i prihvatiš sve ono što je potrebno kako bi sazreo, promenio se, osposobio da živiš život u vlastitoj realnosti. Mnogo je lakše očekivati od nekog ko je nem da ti vikne nekakvu garanciju. Ali od toga ništa ne može da oživi ponovo.
