ČAROLIJU STVARA ZAHVALNOST

PIŠE: BILJANA VASOJEVIĆ

Život je Čarolija!

O, da, Čarolija!

Sve više živim to, jer sam oduvek verovala da jes­te.

Čaroliju stvara Zahvalnost.

Juče sam razmišljala o tome. O ljudima kojima sam iskreno zahvalna i koji su uneli Svetlost u moj život i svojim postojanjem preokrenuli tok mojih misli.

Osetila sam da treba da izrazim svoju iskrenu zahvalnost, učinila sam to i evo me pišem ovaj tekst.

Neplanirano… Ja nisam planirala… Neko je to već isplanirao…

Zar nije Čarolija upravo ono što se dešava spon­tano i neočekivano i od čega ti srce zaigra, a oči zasijaju?

Postoje ljudi koji su čista radost i koji umeju na čaroban način da izazovu sjaj u očima.

Te ljude nam pošalju Anđeli, lagano, i sve liči na ples.

Ti ljudi i sami imaju sjaj u očima.

Taj sjaj je sposobnost da očima oslikaju njihovo shvatanje života.

Ljudi sa sjajem u očima imaju poseban životni stav koji ne podrazumeva da je život med i mleko i da je sve idealno.

Ljudi sa sjajem u očima znaju da život ne podra­zumeva samo prijatne emocije, već su zadovoljni samim tim što su živi i prisutni u sadašnjem tre­nutku.

To zadovoljstvo prisutnosti oslikava onu iskrenu sreću i ona je, zapravo, način života tih ljudi.

Ta iskonska sreća je ono unutrašnje dete u nji­ma i sve što rade izraženo je tim spontanim po­našanjem.

To su oni ljudi koji “u novembru naprave ju” i “ne­maju obične sreće i obične grehove” i ja sam srećna što ih poznajem i što sam takve ljude imala u svom životu.

To su ljudi koji čvrsto drže kormilo svoga života u rukama i osećaju kuda treba da se krene svako­ga momenta.

Zaista je sreća biti okružen Čarobnjacima.

Živo se sećam svog detinjstva i odrastanja uz babu i dedu. To su bili posebni Čarobnjaci koji su me naučili ovoj mudrosti i veštini sjaja u očima.

Deda koji je, uvek, u sakou okačenom iza vrata imao sitne pare da bi mogao svakog momenta da kaže: Bikice, imam u džepu sitno, uzmi i kupi sladoled!

I tako za sve unuke.

Videla sam sjaj u njegovim očima uvek kada bi unucima nešto poklonio. Bio je zadovoljan onim što je postigao i osećala sam to uvek.

Posebne mudrosti mi je prenosio kroz poslovice i kroz svoje postupke. Posebno se sećam one – neka ne zna levica šta radi desnica. Velike su to reči bile koje sam shvatala postepeno. I tek kada je deda otišao, videla sam koliko ljudi ga je volelo i cenilo.

Baba je bila ta koja me učila duhovnosti. Ne reli­giji, već duhovnosti. Pričala mi je da treba voleti sve ljude i poštovati svoju veru, jer ćeš tako znati da poštuješ i druge.

Pričala mi je da nikada ne treba ogrešiti dušu, lažno svedočiti ili reći bilo kakvu laž, jer se sve vraća. Navodila mi je primere iz okruženja.

Posebno sam volela kada mi je čitala epske pes­me i na koji način mi je dočarala hrabrost svih tih naših junaka. Kasnije sam ja čitala, a ona je slušala i zajedno smo analizirale svaki stih.

Bila je ponosna na brata i mene i uvek nam je govorila: Vi, deco, imate zvezdu na čelu i ona sija i vide je svi, gde god da odete.

Zaista je veliko blago bilo skriveno u njihovim rečima.

Od druge babe, mamine majke, dične i ponosne Crnogorke sam naučila šta znači biti strpljen-spašen. Ta divna žena, bez ličnih primanja, uvek bi sačuvala novac da daruje brata i mene. Njen sjaj u očima kada je to činila ravan je bio samom Suncu. Njena dobrota i mudrost su mi uvek bile u mislima, šta god da se dešavalo. I danas je često čujem: Sve će biti dobro!

I znam da hoće, to je ono što nosim u genima od svojih predaka.

Ta ljubav je ostala utkana u svaku moju ćeliju.

Najveće mudrosti sam stekla od najčarobnijih, od mojih roditelja i brata.

Fascinantno je koliko možemo da naučimo od mlađih. Možda to jeste dogovor duša. Od mog mlađeg brata sam naučila koliko je život drago­cen i da ga treba živeti punim plućima. On je bio poseban Čarobnjak i njegov sjaj u očima ostaje večan i živi kroz moje oči. On je oduvek znao šta treba pustiti, ali je dobro znao za šta se treba bor­iti. Za Svetlo, Slobodu i Mir.

Te osnovne stvari koje se tiču duha i dostojanst­va naučili su nas upravo oni koje smo odabrali za roditelje.

To putovanje kroz život nije uvek bilo ni lako ni jednostavno. Dok smo odrastali, gledali smo kako se mudro suočavaju sa svim dešavanjima.

Sve je bilo zasnovano na čovečnosti, iskrenosti i čistoti duše.

Pomoći drugome, zaštiti slabijeg i dočekati gos­ta na najuzvišeniji način.

I svi su želeli da budu naši gosti, a i naša radost je bila velika.

I sve što se dešavalo kroz život bilo mi je potvrda da je porodica ono najsvetije utvrđenje koje treba čuvati, jer odatle se obnavlja naša snaga.

I sada dok pišem ovo, osećam sve njih i kolika je vrednost biti okružen ljudima sa sjajem u očima.

Koliko je bogata moja duša u koju su utkane sve njihove duše, kao što su zimske gore bogate snom.

Koliko mudrosti je utkano u moje misli kao naj­divniji ćilim sa Peštera.

I zaista sam srećna osoba, jer sam od mojih ljudi sa sjajem u očima naučila da je svaki dan nova prilika za rast.

Naučila sam da ne treba da odustajem, samo da idem napred, dok mi život otvara nove puteve i prilike koje zaslužujem.

Zahvalna sam duboko što sam imala sreću da budem okružena ovakvim ljudima koji su bili po­drška mom rastu i sazrevanju i još uvek su.

I sada kažem za sve njih – Idemo dalje!