ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
ФОТОГРАФИЈА: МИА МЕДАКОВИЋ
Он, посматрајући ниске маглене облаке, што су тешки од кише и чудног мрака попут олова притискали жалузине старе, изнајмљене виле из венецијанског доба, одлучио је да ипак прошета. Иако је киша падала упорно по пустим улицама и сивом мору, требао му је свеж ваздух после дугог читања и провера података из прашњавих, нечитких текстова. И поред те физичке потребе, чуо је у зору изнова тај тако познат глас који му је рекао да се данас попне изнад града. Чудан је био свима у провинцији, у тешком капуту од кашмира, са цилиндром и дугим штапом са сребрном дршком. На уским трговима које је ретко посећивао, мешали су гласови трговаца и морнара.
У неукусно уређеним ентеријерима малобројних ресторана, који су као неуспеле имитације из великих градова требали да вештачки унесу атмосферу вишег друштва, локални скоројевићи су, у притајеној зависти, грубо и заједљиво коментарисали сваку различитост и издвојеност духа, укуса и стила. Углавном је боравио у вили, а шетао је рано, када на улицама нема никога, јер се медитерански свет покреће тек у касно јутро. Овде ће бити кратко и желео је да што више остане неприметан и да не даје повода радозналостима доконог света, који испразност сопственог живота попуњава трачевима без основа. Овога пута је направио изузетак да шета у подне, јер му је од јутрос све говорило да се приближио одговору због којег се запутио из Милана у овај градић на мору. Потпуно свестан одакле долази и због чега је овде, двадесетак дана је тражио трагове догађаја који су дефинисали његов вековни живот. Пењао се уз стрме и оштећене степенике, којих је до малог и равног узвишења било педесет и један, пуне опалог лишћа и угажених маслина, размишљајући о последњем документу који је јутрос читао, а који му је донео стари монах из манастира на ободу града.
Био је то текст којим је манастиру од стране једне младе краљице дарован мали виноград изнад мора. Даривање је био свечан чин на празник Успења Пресвете Богородице, који се у дворцу прослављао уз велику процесију коју су предводили бискуп и краљица. Праћени народом, који је клицао краљици као доброј и праведној владарки, певали су песме у славу Бога и највољеније Марије.
Деловао му је као несумњив доказ који је нашао у тој старој, једва читљивој повељи на латинском језику да је ОНА овде годинама боравила у неком свом летњем дворцу.
То му је будило наду да су ниске зидине ка којима се пењао биле баш то место, јер других двораца по писаним траговима и усменим предањима није било у близини. Од узвишења и зарђале ограде до дворца се ређао тридесет и један степеник, знатно ужи него они што воде уз брдо са мале пјаце, али чистији, јер је амбијент око њих био без маслина и растиња. Ушао је у простор обрастао у рузмарин и ловор и некакво шибље, где су се назирале огромне просторије некадашњег великог замка. Нека неописива сила га је вукла ка једном високом зиду који је зачудо опстао кроз толике векове олуја и ратова, људске злобе и немара.
Срце му је снажно тукло, што га је уверило да је отвор на зиду био баш то место. Тражио је погледом шуму која је сада била само велико поље новозасађених маслина. А међу маслинама су били и по неки храстови и то му је било довољно да повеже све детаље. Доле је текла сребрна река и, иако је био кишни дан, једва је могао да уочи силуете Месеца. Знао је, осећао је, да је то било баш овде, у дворцу изнад мале реке што се брзо спуштала у море, које се тек назирало са те стране зидина због високих чемпреса изнад кућа на ободу насеља.
Као деветнаестовековни племић, покушао је да се замисли у тешком хермелину петнаестог века, док ју је у њему дуго гледао, у ватреној нади и стрепњи. И видео је све изнова, тако јасно и упечатљиво, да је задрхтао потресен. Како је збуњена нагло отишла после последње реченице Декамерона што јој га је читао, ишчекујући додир макар њеног малог прста. А он, тада, гледајући њен елегантан и одважан ход, док је нестајала у дугом ходнику пуном старих слика и стражара, одлучио је да напусти њен дворац и службу у њему. Али се, последњи пут гледајући тај прозор, док је јахао ка ивици храстове шуме, тајно заветовао да ће јој остати веран у срцу, јер је свом снагом своје личности осетио да би управо краљица могла била ТА. Надао се да ће га једном позвати. Некако. Јер је био уверен да је и она нешто наслутила, али као и њему, све је још било тако нејасно и чудно. Осим потребе да буду близу. Што ближе. Толико близу да је снажно осетио мирис руже са њеног белог врата. Због снаге тог мириса који се временом претворио у њено непрестано присуство, постао је посвећеник Реда руже и крста, два симбола који су дефинисали његов бестелесни пут.
Време је бледело сећање, али није попунило празнину снаге доживљеног искуства те ноћи. А оно је непорециво урезало утисак да у новом сусрету мора разрешити питање – Да ли је ОНА и крај његовог трагања и почетак вечног живљења у облику вишег, јединственог бића? Прошли су векови, али тек пре месец дана, у једно сунчано јутро, осетио је нешто у себи док је шетао тврђавом San Pietro у Верони. Глас брз као анђеоска мисао му је изговорио име места и њено средњевековно име, и одмах је разумео да је то позив и први знак. Општио је дуго са тим невидљивим светом и већ је умео да разазна поруке. И поново је ту, после толико векова, где јој је те ведре ноћи без иједне речи саопштио да жели бити витез њеног срца. И да га је она у тренуцима које је провео са њом учинила бољим, и да је доживео посебну светлост у себи док јој је писао тајна писма, која су јој после вечере доносили притворни и лукави секретари. Пронашао је место и некадашњи ренесансни витез што воли самоћу и песме, који је, када је напустио њену службу, постао кондотијер у служби Пресветле Републике, а сада као џентлмен и аристократа са севера земље проналази најдубља места своје аниме и своје личности.
Он не може ни да замисли где је сада њена душа. И ко је данас уопште она. Несумњиво је племенита, јер душа тешко мења суштину, без обзира на појавне облике. А она, тако дивна и добра, није ни била способна за сагрешења која би кроз циклусе појављивања деформисала њен виши духовни идентитет. Све делује потпуно обесхрабрујуће када помисли да би морао да је тражи у оволиком свету. Али некако му се чини да је, пошто се он кроз толике ватре рађања вратио у Италију и овде осетио позив да је тражи, можда и она негде на овим просторима. Позваће је одавде на исти начин као и те ноћи, која није завршена већ четири века.
Погледаће, исто онако дуго, у тај отвор на високом зиду, са кога се видела сребрна река и по који храст међу маслинама, и Месец на једном једином парчету плавог неба тог кишног дана.
