in

ПЛАВО СРЦЕ

ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: МИА МЕДАКОВИЋ

Док је љубазним, али одлучним погледом наредила да се уклони са стола последња посуда, још пуна смокава, грожђа и нара, посматрала је младу девојку која је плашљиво и погнуте главе извршавала наредбу.

Издвојивши се из послуге која је стајала поређана уз врата, спремна да беспоговорно испуни сваки детаљ већ уобичајеног доручка краљице, девојка се кретала ка столу још увек несигурно и споро. Краљица је знала да је тек пре неки дан дошла у замак из села на граници и да је имала најбоље препоруке. Чула је да је веренa и да јој је вереник ковач којег командант гарде ангажује за потребе војске током припрема за рат.

Ухватила је њен поглед када се са посудом повлачила ка вратима. Иако је одавао страх да не направи грешку, у њему је било је нешто што је указивало на сигурност и мир. Једноставност њеног живота и уобичајен, очекиван ток поред све напетости првог доказивања, ипак су били ослонац у оваквим изазовима.

Размишљала је краљица како та жена двадесетих година доживљава одсуство оног којег воли, ковача у малом селу који није могао да пође са њом.

Како јој изгледају тренуци када нема обавезе око дворских оброка и када може да се суочи са својим мислима и осећањима.

Подстакнута њеном појавом у замку и причом коју је чула о њој, још једном се запитала шта уопште узрокује слојевитост осећања и да ли њихова истанчаност и сложеност, са којима она живи када има само своје тренутке, доносе истинску срећу.

Покушала је да замисли како се млада девојка облачи за сусрет са ковачем и о чему тада размишља.

Чињеница да је веридба обзнањена уклониће многе погледе са њеног лепог лица и остаће само онај којем се заветовала.

То свакако доноси посебан мир.

Питала се када је остала сама, ишчекујући наредне обавезе по дневном протоколу, шта је у тој жени пробудило осећања према том човеку и које су границе њене испуњености таквим сусретом и предвидљивим током живота.

Могу ли правила, обичаји и очекивања других оградити све најистанчаније делове срца и тако дефинисати смисао љубави и односа мушкарца и жене?

И затворити сва трагања за тим смислом у само једном циклусу кретања душе?

Такво размишљање, које је постало део њене свакодневице, покренуто различитим поводима, прекинуо је улазак команданта гарде и најстаријег витеза по рангу у њеној служби.

То је био део уобичајене дневне рутине и она није била изненађена.

Чекао ју је излазак на улицу и сусрет са народом.

Висок и витак, у средњим годинама, стајао је мирно и ишчекивао њено одобрење да поднесе извештај о свему што је чинило живот њеног краљевства. То је чинио два пута дневно и то су били једини, истина кратки моменти, када су били насамо.

Пажљиво и достојанствено га је слушала, али као и увек у његовом присуству, осетила је у себи другачије расположење од оног које се очекује на њеном и његовом положају.

Она је то већ одавно приметила, али јој обавезе нису остављале довољно времена да га подробније анализира.

Изашао је и она је погледала кроз прозор ка улици, где се народ гурао око дрвених, простих тезги, јер сваки дан у граду је био пазарни дан.

Чула се песма и видела је много шарених застава изнад балкона старих породица.

Погледала је даље у шуму, у којој се назирао сребрни сјај мале реке која се спуштала са белих висова доле, у море.

Данас ће обући све плаво. Биће елегантна као никад пре.

Не зна шта ју је подстицало на овакву одлуку, али је мисао сама дошла после овог призора који је видела са прозора главне просторије дворца.

Није је чинило срећном што ће је стотине очију гледати са различитим расположењем.

Већ је навикла да у многим погледима препознаје све изразе људске зависти. И похоте. И мржње што њена другачијост није само последица места на којем се налази, него је плод неодустајања и трагања за смислом аутентичности.

Прелазила је преко тога са изграђеним унутрашњим миром.

Њене самоће, за које је знала да се злурадо коментаришу не само међу обичним светом, већ и на двору, биле су једино време када је могла да чита и упознаје себе.

Оне нису биле израз гордости и вештачких дистанци, које су данас тако честе код све многобројнијих скоројевића што са обода краљевине пристижу у овај град.

Није била сигурна да је то чини срећном.

Била је као пена, нежна и бела, коју су грубост и простаклук дубоко одбијали.

Сетила се поново те младе служавке и њеног вереника и осетила да њен све чуднији осећај празнине не може попунити таква једноставна судбина.

У трену се преиспитала да ли је ово била горда мисао, што би је растужило, али је схватила да није.

Њој је била потребна потпуна савршеност, коју је у њој креирала њена сложена и дубока личност.

Облици среће зависе од душа и она је истински поштовала ту срећу коју је видела у оку служавке.

Али то није и њена срећа.

То је уједно била и трагична страна њеног трагања за идеалним облицима осећања и повезаности.

Желела је потпун и непорецив осећај у којем би могла да се расплине, јер је била као она пена са оближњег мора, које се није видело од густих чемпреса.

Силазила је низ дуге степенике у присуству младих гардиста.

Била је сва у плавом и њена дуга машна засенила је све шарене заставе истакнуте у њену част.

Видела је све те погледе и делила је љубазан и достојанствен осмех народу који јој је клицао.

Тамо, на самом углу првог реда који ју је пратио у проласку градом до цркве, уочила је команданта своје гарде. Првог витеза њеног краљевства.

Почетни утисак је био да је он гледа као и сав тај свет који се тискао да јој буде што ближе.

Али њена танана душа и интуиција су осетили да тај командантов поглед нешто мења у њој тога дана, ухвативши у њему златну и плаву искру коју није виђала у погледима народа и становника дворца.

Није умела себи да објасни ту разлику, али тек сада је први пут јаче осетила потребу да се на његовом погледу задржи.

Та усредсређеност која је трајала пар секунди је на тренутак утихнула сву буку коју су стварали узвици народа, гласови и крици животиња на тржници и гласне песме уличних свирача.

Одједном, баш у том правцу где је стајао први витез, појавио јој се пејзаж шуме и сребрне реке који је јутрос већ видела.

Њена плава трака је изненада бљеснула сребрнастим одсјајем на подневном Сунцу и у заветрини храма.

Зачудило ју је што се та слика указала баш у том тренутку и тада није видела никакву повезаност.

Желела је да зна разлоге овакве промене, а њена начитаност и склоност да дуго размишља су пробудили њену снажну слутњу као вулкан.

Осећала је да би месечина вечерас могла открити све аспекте њене женствености и да би могао да се појави некакав знак или одговор који би разрешио разлоге ове чудне топлоте и напетости које данас осећа у себи.

Вечерас јој командант гарде неће читати извештај, читаће јој Декамерона.

ŠTA MISLITE?

GDE JE SRCE, TAMO JE BOGATSTVO

JELENI MILOŠEVIĆ ZLATNI BEOČUG ZA 2023. GODINU