ODISEJA KAO VRUĆ VETAR

PIŠE: DR VLADIMIR JEFTIĆ
INTERVJU: VOJISLAV VOJKAN BORISAVLJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

KOMPOZITOR, ARANŽER, MUZIČKI UREDNIK I DIRIGENT VOJISLAV VOJKAN BORISAVLJEVIĆ, ROĐEN JE SASVIM SLUČAJNO U ZRENJANINU I TO JE VEROVATNO BILA JEDINA SLUČAJNOST U NJEGOVOJ BIOGRAFIJI. SVE OSTALO JE BILA ISTORIJA UNAPRED SUDBINSKI NAMERNO OVEKOVEČENA U NOTAMA KOJE SU INSPIRATIVNO DOLAZILE IZ ENERGIJE MESTA U KOJIMA JE BORAVIO I STVARAO ALI I IZ PRIČA ISPRIČANIH U STIHOVIMA I SCENARIJIMA. KARIJERA DUGA PEDESET I TRI GODINE TRAJE I DALJE KAO DOKAZ DA UMETNIK STVARA NEPRESTANO I VEČNO ZA VEČITO!

DOKAZ TOME SU I NAGRADE, SERIJE, FILMOVI, MJUZIKLI, FESTIVALI, TV EMISIJE, ALI I NEKA OD NAJPOZNATIJIH PEVAČKIH IMENA SA PROSTORA OD VARDARA PA DO TRIGLAVA ČIJIM JE KARIJERAMA DAO LANSIRNU RAMPU ILI IH ODVEO U NEZABORAV PEČATOM U MUZIČKOJ LIČNOJ KARTI. ZDRAVKO ČOLIĆ, LEO MARTIN, MIKI JEVREMOVIĆ, ĐORĐE MARJANOVIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ SU SAMO NEKI OD NJIH. O NJIMA ALI I O MNOGIM DRUGIMA, O STVARANJU, O STARIM I NEKIM NOVIM VREMENIMA, O VETRU, O PUBLICI, INSPIRACIJI, MESTIMA, FESTIVALIMA, ŽENAMA, MUZICI, ŽIVOTU, AKTUELNIM ALI I JOŠ NEOSTVARENIM PLANOVIMA I ČUVANJU LIČNE INTIME, GOVORIO NAM JE U OVOJ SVOJOJ ISKRENOJ UMETNIČKOJ ISPOVESTI. ISPOVESTI U KOJOJ NEKE DETALJE PO PRVI PUT PREDAJE ZNANJU JAVNOSTI. ISPOVESTI OBOJENOJ ISTIM ONIM NOTAMA KOJE SU OBOJILE NJEGOVU MUZIKU, KOJA ŽIVOT ZNAČI.

U OVOM PERIODU GOTOVO NEIZOSTAV­NO PITANJE SAGOVORNICIMA JE KAKO STE PROVELI PERIOD EPIDEMIJE I OBAVE­ZNE SAMOIZOLACIJE I KOLIKO JE VAMA U TOM SNALAŽENJU POMOGLA PROFESIJA KOJOM SE BAVITE. JESTE LI IMALI INSPI­RACIJU DA STVARATE I DA LI JE I U TOM SMISLU MUZIKA SVOJIM UNIVERZALNIM JEZIKOM POKAZALA BEZGRANIČNU MOĆ IZNAD SVIH BARIJERA OD ONIH GEOGRAF­SKIH I NACIONALNIH PA DO KREATIVNIH?

DA LI JE BORAVAK U „ČETIRI ZIDA“ ZA VAS BIO MOĆNIJI OD KREATIVNOG?

– Za mene i nije bio preterano inspiritivan taj period. Čim je počela ta Korona samo sam na­pisao špicu i glavnu temu za film i seriju Kralj Aleksandar Zdravka Šotre koju upravo radimo. I onda sam počeo da sredjujem note, da sre­djujem knjige i moram reći da sam ja to dosta teško podneo ali sam bio i disciplinovan i stvar­no nisam nos promolio dva meseca. Ćerka je bila sa mnom i ona mi je vršila nabavku. Neke kolege kažu da je na neke od njih to uticalo in­spirativno ali srećom tu je internet, tu su druš­tvene mreže, tu je televizija, svakog jutra sam postavljao na fejsbuku muziku za dobro jutro i to je stotine ljudi lajkovalo i ljudi su zahvaljivali u smislu kao hvala što nam dižete moral. Tu sam naravno stavljao evergrin pesme od pre 20-30-40 godina i pop i rok i zabavne i sve žive. Zapravo imao sam malo i strah, ipak ja imam i dosta godina, a zaraza kada uhvati ljude sa ovim godištem to može da bude dosta opasno.

PROŠLO JE VEĆ TRI GODINE OD KAKO STE U ŠTIVO PRETVORILI VAŠU PROFESIO­NALNU A U SMISLU DA JE ZA VAS ŽIVOT ZAISTA BIO MUZIKA, MOŽE SE SLOBOD­NO REĆI I ŽIVOTNU BIOGRAFIJU. POSLE NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO, VAŠEG M A­TIČNOG ESNAFSKOG UDRUŽENJA, NAKON ČEGA JE USLEDIO I KONCERT ZA PAMĆE­NJE U NARODNOM POZORIŠTU SA ISTIM NASLOVOM KAO I KNJIGA: MOJA ODISE­JA. ŠTA BI STE SA OVE DISTANCE DOPU­NILI U VAŠOJ ODISEJI I DA LI BI I DANAS ONA IZGLEDALA IDENTIČNO? MOŽEMO LI SE NADATI DRUGOM DOPUNJENOM IZDA­NJU?

– Povod za knjigu je bila nagrada za životno delo kao i koncert koji je pratio tu nagradu na zaista elitnom mestu u Narodnom pozorištu. Onda smo razmišljali šta bi još na neki način moglo to da obeleži, da li da to bude CD, me­đutim u tom momentu za to izdavači nisu bili mnogo zainteresovani. Moj prijatelj Vladimir Đurić Đura koji je pored toga što je muzičar i što je završio i dramaturgiju, takođe i profesi­onalni pisac, mi je rekao, stvarno imaš zani­mljiv život, biografiju, razne stvari si radio, što ti ne bi napisao knjigu? Moja prva reakcija bila je, jao nemoj molim te, danas svi pišu knjige i ove starlete, voditeljke, Bože sačuvaj, neću da ulazim ja u to. Ali kasnije sam mu rekao ako pišem hajde daj da bude neki ozbiljan izdavač, nemoj da bude neki, da ga ne spominjem sada, što izdaje sve to drugo. Našli smo se potom u onoj sjajnoj bašti SOKOJ-a u Mišarskoj, kao ja i Vi sada, on je uključio diktafon, odnosno telefon i ja sam pričao i tako nekoliko dana. Onda je on to sve zabeležio, poslao mi je mej­lom, kako bih ja napravio redakciju toga. Prvo što sam uradio, je, da sam pozvao moju sestru od tetke čija je majka isto bila kao i moja maj­ka u književnosti (moja majka je bila lektor u Prosveti, a tetka u Nolitu) i ja sam je molio da naš porodični prijatelj Vasa Pavković (književni kritičar i član mnogih žirija) to pogleda da se ne brukam. Oni su zajedno to pogledali i bili zadovoljni. Sestra mi je tu pomogla. Bila je jako obimna ta knjiga ja sam morao to nekako malo da sistematizujem i skratim. Bilo je nekih stva­ri koje su bile negativne u odnosu na neke ljude i na neke pojave i ja sam izbacio sve to što je bilo negativno osim onog pozitivnog tako da u toj knjizi nema nekih stvari. Nisam time že­leo da ometem pozitivnu atmosferu koju sam zapravo želeo da imam. Naravno dok sam to radio pročitao sam i nekoliko knjiga mojih ko­lega: Bubiše Simića, Kornelija Kovača, Srđana Marijanovića, dalje da ne spominjem. Onda sam video šta mi se kod njih dopada, a šta mi se nije dopalo. Uglavnom mi se nije dopala preopširnost i robovanje nekim situacijama i pisanja o nekim detaljima i ljudima koje zapra­vo niko ne zna, što je piscima bilo zanimljivo a publici verovatno ne, onda sam ja to pročistio i došao do ovoga u suštini malo sažetog izda­nja. Međutim pokrio sam sve periode i sve mu­zičke žanrove kojima sam se ja bavio. Počev od rok grupa, početaka festivala, pozorišta, televizije, dirigovanja, itd…Knjiga se stvarno dobro prodala, imao sam sreću da je Vulkan jedna izuzetno dobra kuća koja se potrudila da se knjiga zaista dobro opremi i ostalo je još oko stotinjak primeraka, nisam ja pisac da sada još nešto dodajem tome ipak sam ja iz sveta muzike jeste moj deda bio zaista dobar književnik, ali bolje da ostanem u onome što najbolje znam.

SA 26 GODINA KOMPONOVALI STE ODI­SEJU, VAŠU “LIČNU KARTU”, PROFESIO­NALNO VEĆ ISKUSNI, ALI U SMISLU GO­DINA ŽIVOTNI IZAZOVI SU TEK BILI PRED VAMA. BILI STE BRILIJANTAN STUDENT FILOZOFIJE, PA JE “GREH” U RAZGOVORU SA VAMA NE DOTAĆI SE I TE ŽIVOTNE KA­TEGORIJE. NAIME MNOGI TEORETIČARI KAŽU, DA SE PROSTO NE MOŽE DATI ONO ŠTO SE NE POSEDUJE. ŠTA JE TO POSEDO­VAO BORISAVLJEVIĆ KADA JE NAPISAO TAKVU MONUMENTALNU EPSKU KOMPO­ZICIJU? DA LI STE NEGDE KAO INSPIRACI­JU IMALI I MUZIČKU TEMU IZ KJUBRIKOVE ODISEJE 2001? MOĆNI DRAMATIČNI FOR­ŠPIL TIMPANIMA PROSTO LEDI MISLI NA STREPNJU. OTKUDA TOLIKA MELANHO­LIJA I SETA U MLADOM UMETNIKU ŽELJ­NOM KREATIVNOG USPEHA? VAŠA DELA ČESTO SU PROTKANA SENTIMENTOM I NOSTALGIJOM. TEŽNJA KA POVRATKU U BUDUĆNOST ILI ŽAL ZA MLADOST KAKO BI REKAO BORA STANKOVIĆ?

– Ta 1973. godina je za mene bila izuzetno bit­na, to sam shvatio kada sam pisao ovu knji­gu. Kada sam sumirao na neki način svoju biografiju i kada sam pritom čak sa malim strahom shvatio da sam ja te 1973 godine na­pisao najveći broj danas svojih poznatih pesa­ma. Da sam uradio četiri, ne šest pozorišnih predstava u toj sezoni, seriju Obraz uz obraz. Mislim toliko je to bio jedan inspiritivan peri­od ja sam tada bio zaista veoma mlad. A što se tiče pesme Odiseja i te neke melanholije, prvi instrument koji sam svirao bila je violina i ja sam na neki način ostao vezan za violinu, nisam je dobro svirao i ubrzo sam je napustio, ali sam od mog velikog učitelja pokojnog Ilije Baćka Genića, zapravo naučio dosta o tome kako pisati za gudače u orkestru i onda sam to dosta na neki način primenjivao tako da su gudači bitan element moje muzike apsolutno, bilo da se radi o pozorištu, filmu ili ovim po­pularnim pesmama. Inspiracija, odnosno kako je nastala pesma Odiseja, jeste da je za onaj uvod sa timpanima inspiracija bio Kjubrikov film Odiseja u svemiru, premda da i Vagnera ima tu. Dakle, tada je bilo dosta međunarodnih festivala na kojima smo mi naši kompozitori i pevači ex Jugoslovenski učestvovali. Bilo ih je dosta u regionu, bilo je dosta mediteranskih festivala u Italiji, Francuskoj, Španiji, Grčkoj itd. U Atini je bio jedan festival, i ja sam došao u kontakt sa ljudima koji vode taj festival. Narav­no, oni su gledali šta ko ovde radi pa su poručili da napravim pesmu i onda smo Sveta Vuković, moj veliki prijatelj, saradnik i sjajan tekstopi­sac, koji je radio na Radio Beogradu on mi je radio i Odiseju i Ljubav je samo reč itd… I onda smo seli, i ja sam rekao, hajde Sveto, da inspi­racija bude grčka mitologija, Odisej i odiseja, Itaka, nije Kirka. Mada vidim da je sada Kirka popularna, stekla je naknadnu popularnost. Uvek bi Sveta prvo napisao tekst pa ja muziku, ali kod Odiseje je bilo obrnuto, za Odiseju sam napisao prvo muziku a on je napravio tekst i zanimljivo je da je prvu verziju te pesme otpe­vao Boba Stefanović. Poslali smo to u Atinu, ali je nisu primili tada je moj kolega Zdenko Ru­njić uglavnom držao šapu na svim tim festiva­lima, uglavnom su njegove pesme bile svuda izvođene, nas odbiju i ostane lepa pesma i šta ćemo? Tada je u Opatiji bio lep festival gde se u tim godinama na njemu birao naš predstavnik za pesmu Evrovizije. Boba Stefanović je tada otišao u Rusiju, pošto su naši pevači tamo išli na brojne turneje koje su sve trajale po tri četiri meseca. Ode Boba i treba da se snimi pesma, Leo Martin sa kojim sam ja započinjao sarad­nju, on je bio tu i on je snimio pesmu, i to je do dan danas ostao njegov zaštitni znak. Na žalost on se i dan danas iz meni nepoznatih razloga nije pojavio na festivalu u Opatiji tako da ta pesma nije pobedila i otišla na Evroviziju. Dalibor Brun ga je zamenio, ali je pesma zaštit­ni znak njegov i dan danas.

NEGDE SAM U JEDNOJ IZJAVI SVETE VUKOVIĆA PROČITAO DA JE ON TADA ZVAO LEA KOJI JE REAGOVAO ODPRILIKE OVAKO PARAFRAZIRAM: JA SADA TREBA DA STIGNEM DA JURIM NA TAJ FESTIVAL, PA JA NISAM VIŠE MIŠA JOVIĆ, JA SAM SADA LEO MARTIN.

– Možda je bilo i toga. On je tada bio u Nemač­koj radio je u njihovim klubovima kao i mnogi naši pevači: 7 mladih, Nada Knežević, Nada Pavlović itd… i on je tamo pevao i imao je i jedan ugovor sa Kolumbijom, čak je snimio i singl za njih i on je tada u stvari mislio da će da napravi međunarodnu karijeru. Navodno, je, njima smetalo da sada on peva na festivalu nekom i još kao da ode na Evroviziju i da peva na srpskom jeziku, oni su tražili da on peva na engleskom jeziku, to tada nije bilo moguće, međutim ja i dan danas nisam od njega dobio odgovor zašto nije došao.

I PRE ODISEJE, A I NAKON NJE, NEKAKO SU SE STALNO PROŽIMALI GRČKI TAKTOVI U VAŠIM DELIMA, KAKO U PRIMENJENJOJ TAKO I U ANGAŽOVANOJ MUZICI KOJU STE PISALI. GRČKA JE IZGLEDA BILA I OSTALA VAŠA NEISCRPNA INSPIRACIJA. ŠTA JE TO U GRČKOJ MELODICI I HARMONIJI ŠTO JE TAKO OPIJAJUĆE, ČAK TOLIKO,DA STE CELU JEDNU ŽIVOTNU PRIČU MUZIČKI OPISALI TAKTOVIMA SIRTAKIJA I BUZUKIJEM U PAVIĆEVOM VRUĆEM VETRU KOJI JE ZAPRAVO BIO PARADIGMA BRZIH PROMENA I PRILAGODJAVANJA OBIČNOG ČOVEKA SAVREMENOM ŽIVOTU KOJI SE BORI DA OPSTANE NE ODRIČUĆI SE STAROVREMENOG?

– Ja sam dosta leta provodio u Grčkoj a pogo­tovo onda kada se raspala Jugoslavija pa je bilo nemoguće ići u Hrvatsku, gde eto sada ponovo idem. Ja nisam mnogo voleo Sever Grčke gde naši turisti mnogo idu, išao sam više na Jug zapravo na Peloponez, koji je ko­levka Grčke, išao sam čak dva puta i na Krit i tamo sam imao jednu veliku želju koju nisam do kraja ispunio a to je da napravim mjuzikl Grk Zorba. Ta želja je sigurno kod mene po­stojala tridesetak godina u nazad. Kada sam počeo da razmišljam o Zorbi tada sam bio na Peloponezu i razmišljao sam kako to da na­pravim jer je on bio postavljen u Americi kao mjuzikl, ali ne mnogo uspešno, čak bez buzu­kija u zvuku što je mislim bezveze. Tada sam razmišljao kako to da postavim u pozorište, ne naravno na film, pošto film postoji i ne bi ga trebalo imitirati. Sećam se da sam tada razgo­varao prvo sa Lazom Ristovskim, koji je meni bio strašno interesantan kao faca. On je tada bio još vrlo mlad, naravno dobar je glumac još i dan danas, i rekao sam mu kako bi bilo lepo da se to postavi sa njim. On je na to rekao, ali ja ne znam da pevam, rekoh mu pa nema to veze pa ni Entoni Kvin ne zna da peva, prosto ti možeš rečitativom kao, Dragan Nikolić i mnogi drugi koji nisu pevači da to izneseš. Onda je počeo i taj rat, raspad Jugoslavije i prosto to je na neki način ostalo negde po strani. Ali, da se vratim na Vruć vetar pa ćemo posle zavr­šiti i priču sa Grkom Zorbom. Te 1979 godine, još je bila stara Jugoslavija dođu Saša Đorđe­vić i Siniša Pavić kod mene da razgovaraju sa mnom o muzici za seriju Vruć Vetar. Kada radi­te primenjenu muziku strašno je važno da vas ili reditelj ili pisac povedu pravim putem, jako je teško kad ste vi ostavljeni sami da mašta­te, jer onda možete da pogrešite. Međutim, i Aca i Siniša su bili izuzetno jasni. Sećam se da mi je Aca, on je bio jedan divan čovek zaista, i puno je radio muzičkih emisija rekao „slušaj, odnosno slušajte„ , mi smo tada bili na Vi „tre­ba u toj muzici da se čuje i da se oseti vetar koji duva na tim grčkim ostrvima, da se oseti prosto ta atmosfera u muzici“. Ok, naravno tu je buzuki, i ja sam vrlo brzo za nekih desetak možda minuta napisao tu temu, koja je ostala i nadživela seriju i mnogi misle da je to Grč­ka narodna pesma i peva se po kafanama, na žalost i na sahranama i predsednicima države kada odlaze sa vlasti.

I NA MATURSKIM VEČERAMA NA ZAVRŠETKU… ITD

– Tako da je ta pesma zaista ostala moja naj­popularnija pesma. Da završim priču o Grku Zorbi.

Iks godina kasnije ja sam u jednom momentu postao muzički direktor pozorišta na Terazija­ma. Imali smo mnogo dobru saradnju sa gra­dom teatrom Budva, i oni su predložili da izve­demo jednu predstavu na letnoj pozornici na Svetom Stefanu, i naravno šta bih drugo nego Grk Zorba.

Pojavi se Predrag Perišić dramaturg, on je kre­nuo od Kazandzakisovog romana. Ispalo je interesantno da je unuka Kazandzakisa žive­la ovde u Beogradu i moglo se doći do prava. (autorskih prim.autora) Cela priča je ovako do­sta zanimljiva, i krene Perišić da piše. Postavi se pitanje, a ko će da igra glavnu ulogu? Ja se setim zanimljive ideje i kažem: „Ljudi taj čovek mora ipak i da peva a Rade Šerbedžija je od­ličan pevač, a i tako izgleda“. On je tada bio u Holivudu i igrao je uglavnom Ruske emigrante, zločince. Ja se javim Radetu sa kojim sam ina­če prijatelj dugogodišnji, i kažem mu: „Hajde da to radiš“. On mi odgovori: „Nećeš mi vero­vati bio sam na Kanskom festivalu i Uma Tur­man mi je prišla i rekla Rade pa ti si isti Aleksis Zorba“. I mi krenemo u priču sa Radetom i sa Lenkom Udovički njegovom suprugom da ona to režira i da on to odigra i već smo krenuli i u nekakve termine. Međutim da li je njega mrze­lo da uči tekst ili je on imao razne neke poslo­ve, on je nas zamajavao jedno godinu dana i na kraju smo digli ruke.

Idemo dalje, od Laze smo još ranije odustali i ja se setim isto jednog zanimljivog lika Miki­ja Manojlovića. Zovem ja Mikija koji je inače jednom meni pevao jednu šansonu Miloša Cr­njanskog, što niko ne zna, međutim Miki kaže: „Šta premijera u Budvi? Ma nema šanse, ja sam tamo prošle godine otkazao predstavu jer je tamo splav sa disko klubom prolazio nije se ništa čulo, kaže Ja tamo da igram ne pada mi na pamet!“ Šta ćemo, gde ćemo, Desko Sta­nojević je tada bio zaposlen u pozorištu na Te­razijama a on je želeo celog života da to igra. On je to odigrao korektno. Predstava je imala dosta dug život sve do njegove smrti jel, ali ostala je moja želja da to odigra Rade. I sećam se, pre ne znam sad jedno sedam, osam go­dina, radim ja sa Kemalom Montenom njegov poslednji veliki oproštajni koncert u Sarajevu sa mojim orkestrom i Oliver je bio i ne znam ko sve nije bio, cela ex Juga i posle koncerta prijem i dolazi mi Rade i kaže: „Žao mi je što ni­sam“, ma rekoh marš (smeh) nemoj sada opet priču o mitu, zaboravi (smeh).

ŠTA JE TO BILO TOLIKO INSPIRATIVNO TOKOM TOG VAŠEG LETOVANJA NA PELOPONEZU DA STE NA SAMO JEDAN SLIKOVIT PAVIĆEV INPUT U DAHU NAPISALI I ADIO, ALI I ČOVEK I BROD? SEĆATE LI SE U KOM STE MESTU TADA BORAVILI I JESU LI SE IZ LOKALNIH TAVERNI ČULI ZVUCI VIŠE DALARASA ILI GLASOVI MITROPANOSA I NANE MOSKURI? DA LI JE ŽIVOT MORE PO KOME BRODIMO?

– Ta druga tema, Čovek i brod, to sam napravio za svoju dušu. Zapravo te dve pesme je tada i nikada više otpevao Oliver Dragojević na špi­cama, snimivši te dve pesme za pola sata u Radio Beogradu i zaista on je dao taj poseban duh tim pesmama i jedna i druga imaju svoj ži­vot i jeste definitivno jeste inspiracija bilo more na kome sam ja sedeo tada. Zanimljivo je ono što vi ne znate, poslednji put kada sam boravio na Peloponezu ja sam tamo pisao muziku za seriju Santa Mariia della Salute, Šotrinu, na lap topu, na plaži, jasno nije bilo klavira ali, ja sam to uspeo. To je isto bilo strašno dobro, jer ja sam tu muziku radio, a da nisam ni video sliku, jer se slika snimala paralelno. Ali taj Peloponez je čudesno inspirativno mesto za umetnike.

ČIJA IDEJA JE BILA DA SE ZA IZVOĐENJE PESAMA ANGAŽUJE MAESTRALNI DRAGOJEVIĆ I TAKO U JEDNOM SPOJI DUH JADRANA I EGEJA? DA LI JE TO INSTRUMENTALNO ISTA NIT KOJA POVEZUJE GOTOVO SVE KONTINENTE. POČEV OD PERSIJSKE BAGLAME, BUZUKIJA, BALALAJKE, ŠARGIJE, MANDOLE, MANDOLINE, TAMBURE PA SVE DO BENDŽA I UKULELEA? KAKVE SU TO ŠESNESTINE, ZAŠTO JE BAR NAMA TAJ BUZUKI TOLIKO SRCU MIO?

– Oliver Dragojević je što većina ljudi ovde to ne zna, jedan dosta značajan deo svog života proveo u Beogradu. On je počeo zapravo svi­rajući klavijature u jednom polu narodnjačkom bendu u Nemačkoj, on je posle toga došao i nije uopšte bio poznat kao pevač, i jedno vre­me je živeo u Beogradu. On je već snimio tada nekoliko pesama Runjićevih, ali još nije bio velika zvezda. U Koče Kapetana je imao neki stan, sa rediteljem Aleksandrom Mandićem je napravio neku firmu, oni su hteli da prave video biznis, ne neki trgovinski. Tada smo mi ovde radili dosta tih TV šou programa, a i on je uče­stvovao u brojnim i stalno smo ga zvali. On je bio strašno muzikalan, dođe otpeva, tako da smo se mi tada dosta družili i privatno. Kada je došlo do izbora pevača za tu pesmu, mi smo rekli ne Miki Jevremović, jer on je već imao tu pesmu (Pijem, prim. autora) u kojoj podseća i taj uvod u Adio, dajte da uzmemo nekoga da se oseti taj mediteranski zvuk, da bude malo promukao, jel da ne bude već viđeno, i onda smo tako njega izabrali i to je ispalo zaista fan­tastično i čini mi se sve smo tu spojili. I man­doline i buzuki i more i vetar i Grčku i Dalmaci­ju. Strašno je bitan taj ritam u stvari. Taj ritam koji ima buzuki. To je to, Grčko narodno kolo, koje je strašno zanimljivo koje ima elemenata koji podsećaju na to neko naše kolo, ne Srp­ska, nego ona tamo Dalmatinska, Crnogorska, osmine, šesnestine, triole.

U SERIJI ADIO PEVAJU LJUBIŠA SAMARDŽIĆ, ALI I GITARISTA SLAVKO BEŠIĆ ČUPA KOJI JE NAKON TOGA IZDAO I SINGL, A U SCENAMA SE POJAVLJUJE I SA VEĆ POMENUTIM BUZUKIJEM U RUKAMA. DA LI JE ZAPRAVO BUZUKI SVIRAO BRANKO KAMENKOVIĆ KAMENI?

– Ja to ne mogu da kažem, jer ja tu nisam bio prisutan kada su se scene snimale, jer su se sve te scene sa muzikom živo snimale na licu mesta i mislim da Branko to nije snimao na licu mesta.

NASTAVAK INTERVJUA U SLEDEĆEM BROJU.