ODISEJA KAO VRUĆ VETAR

PIŠE: VLADIMIR JEFTIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

NASTAVAK INTERVJU SA VOJISLAVOM VOJKANOM BORISAVLJEVIĆEM.

VAŠ OPUS TOLIKO JE BOGAT, SVE OBUHVATAN I U MANIRU RAZNOVRSTAN, DA JE ZAISTA PARADIGMA FILOZOFSKE MISLI, DA SE U ISTU REKU NIKADA NE MOŽE DVA PUTA ZAKORAČITI. DA LI STE IKADA NAMERNO OPOVRGLI HERAKLITA?

Što kaže Čola: “ Ja tu ništa ne bih diro.” Znate, opet bih išao istim putem. Prolazio sam ja kroz razne i vrlo teške periode i privatno i ovakve i onakve, poslovno ne. Što se tiče muzike, to su bile kao četiri reke koje teku paralelno. Pozorište, film, televizija i pesme. Tako, da opet bih ušao u tu istu vodu. Mnogo ljudi me je povredilo, međutim, nikome se nisam trudio da vratim. Trudio sam se uvek da pomognem ljudima i zanimljivo je, pošto neću pominjati imena, većina onih kojima sam u životu i karijeri pomogao, nisam ja tražio zahvalnost, ali barem korektan odnos, uglavnom toga nije bilo.

PRVU NAGRADU ZA FILMSKU MUZIKU DOBILI STE 1997. ZA FILM LAJANJE NA ZVEZDE. DA LI JE TU VIŠE PRESUDIO BORISAVLJEVIĆ KOJI JE ŽIVEO MLADOST TE EPOHE, ILI JE VIŠE PRESUDILA BOGATA PROFESIONALNA ISTORIJA, SA OBZIROM DA STE PO VAŠIM REČIMA I VI ALI I ŠOTRA BILI SUMNJIČAVI, HOĆETE LI ADEKVATNO IZNETI JEDNU MLADU, VESELU PRIČU TOLIKO ŽIVOTNO PREKALJENI.

Nakon te nagrade dobio sam još jednu za Santa Mariu, ali mi je nagrada za Lajanje na zvezde do skoro bila prva i jedina. Kada sam ja dobio ponudu da radim taj film, meni je to bilo strašno zanimljivo, iz dva razloga. Prvo to je bila tema omladinska, tema o mladima, vrlo retka u našem filmu i uopšte komedije se ovde malo i snimaju, a sada pogotovo. Ja sam se setio svog prvog filma Višnja na Tašmajdanu. To je bio prvi roman Siniše Pavića, a film je režirao partizanski drug mog oca Stole Janković, koji je radio partizanske filmove. Film je kritika sahranila, a publika obožavala. Trideset godina ili koliko godina kasnije se pojavljuje film Lajanje na Zvezde. To je sjajan roman Milovana Vitezovića. U tom momentu smo Milovan i ja, šatro imali dvesta godina kada se sve sabere i napravili smo film koji mladi obožavaju. Ja se sećam, evo moja ćerka, koja je tada bila još mala, sada je već velika, oni to gledaju, znaju napamet sve replike iz tog filma, to je potpuno neverovatno. Ja sam u tom filmu isposlovao kod producenta da dobijem živi orkestar, obično se radi sa kompjuterima i onda sam u stvari dobio taj zvuk šezdesetih, taj zvuk Šedousa obogaćen gudačima, koje sam imao i 68’ u Višnji na Tašmajdanu. Publika je to prepoznala, sve je bilo u fazonu. Jer vi kada radite primenjenu muziku ona mora da robuje slici, ona ne sme da bude iznad, mora da bude ispod, ali da tu sliku obogati ustvari.

OVIH DANA SA ŠOTROM OPET RADITE NA FILMU I SERIJI KRALJ. TEMA JE OPET EPOHA I ŽIVOT KRALJA ALEKSANDRA I UJEDINITELJA PO ROMANU VUKA DRAŠKOVIĆA. KAKVE ASOCIJACIJE VAM POKREĆE TA PRIČA? ZAPRAVO, KAKO KOD VAS IZGLEDAJU KORACI KADA KOMPONUJETE ZA FILM?

PROČITATE SCENARIO, UPOZNATE SE SA GLUMAČKOM PODELOM? KAKO TEKU KONSULTACIJE SA REŽISEROM I SCENARISTOM?

ZAPRAVO, JESTE LI IKADA PISALI TEMU PO GLUMCU KOJI TUMAČI ULOGU, PRAVITE LI SUBLIMACIJU JUNAKA KOJI SE GLUMI I PROTAGONISTE, POPUT VEĆINE REŽISERA I SCENARISTA. DA LI ČITAJUĆI SCENARIJA ODVIJATE SVOJU LIČNU VIZUELNU FILMSKU PRIČU ILI SE OD TOGA BRANITE I VIZUELNO ODMAH PRETVARATE U TONOVE?

Saradnja sa Šotrom je specifična iz jednog vrlog razloga, Šotra u mene ima puno poverenja za razliku od Ace Đorđevića i nekih drugih reditelja i Darka Bajića. Šotra mi kaže ovako: “Drži taj scenario!” I ja pročitam scenario i kažem: “Dobro Šotra i kakva da bude ta muzika?” Njegov odgovor je u jednoj reči: “Lepa.” (izgovara otegnuto na prvom slogu)

Glavna inspiracija za sve što sam sa Šotrom radio je bio scenario. To su uvek bili vrhunski scenariji, apsolutno vrhunski. I Gordan Mihić i Slobodan Stojanović i mislim Vuk Drašković, odličan roman. Šteta što se ne bavi samo pisanjem, to sam mu rekao sada kad smo se videli. Znači, osnovna inspiracija je scenario.

Naravno dolazi konsultacija sa rediteljem, vrlo značajan čovek je i montažer slike i montažer tona, srećom to su jedni te isti ljudi sa kojima ja radim već godinama. Pera Putniković i Miša Hajdukovič. Zapravo, oni mi daju najviše indikacija kako to da izgleda. Nekada nam je bitno ko je glumac. Daću malu ilistraciju. Mi smo morali vrlo mnogo da povedemo računa o Lenki Dunđerski u Santa Maria della Salute, da joj pomognemo da tu svoju lepotu oplemeni nečim unutrašnjim, shvatili ste šta hoću da kažem. Ovaj film, Kralj, govori o Kralju Aleksandru I, na malo drugačiji način. Njegov lik je ovde generalno od doba komunizma nekako skrajnut tako da ljudi o njemu ne znaju mnogo. Mnogi ga osuđuju. Ja lično mislim da je on imao tu viziju Jugoslavije i on je zbog te vizije izgubio svoj život. Ja lično jesam fan jugoslovenstva, znate, sada su različita mišljenja. Neki misle da je Aleksandar poslušao ono što su mu savetovali Englezi i Francuzi, da napravi Veliku Srbiju koja je tada bila pobednik Prvog svetskog rata i da ne uzima poražene, možda bi to sve bilo bolje? Sa druge strane, napravio je jednu državu od koje je Tito kasnije napravio jednu vrlo međunarodno respektabilnu državu, na žalost završilo se kako se završilo. Pitanje je sada, šta bi bilo kad bi bilo?

AKO POVUČEMO PARALELU SA DOBRIM SCENARIOM KADA KONPONUJETE ZA POPULARNU MUZIKU GLAVNA ASOCIJACIJA I INSPIRACIJA JE TEKST. IMALI STE TU PRILIKU DA SARAĐUJETE I SA SVETOM VUKOVIĆEM I SA FILIPOM BELIM I SA GALETOM JANKOVIĆEM…

Danas su ti tekstovi zaista loši, bolje da ne govorim kakvi su. Nekada su tekstovi zaista bili inspiracija. Ako uzmemo pesmu Ljubav je samo reč, za koju većina misli da je nisam ja komponovao, već Kornelije Kovač, taj tekst sam ja dobio i ja sam seo za klavir i ta pesma je nastala apsolutno u jednom dahu i verovatno predstavlja nešto najbolje što sam ja u tom žanru uradio. Tekst zaista može biti izuzetna inspiracija, pogotovo ako imate još i tekst nekog antologijskog pesnika, tu se dolazi nekada do vrlo dobrih rezultata.

KADA POMINJEMO ŽANR, IMALI STE I NEKOLIKO ŽANROVSKIH IZLETA, MEĐUTIM PUBLIKA NE RAZUME DA JE TO PRIMENJENA MUZIKA I DA TO U STVARI NISU ZAISTA ŽANROVSKI IZLETI KAO AUTORA. TEMA ZA ŠOJIĆA I SNEKI REP, PA RUŽE SU UVELE ZA CUNETA, ALI ONO ŠTO BIH JA SADA HTEO DA PITAM O IZLETIMA. ANTOLOGIJSKI ALBUM BIJELOG DUGMETA BITANGA I PRINCEZA NA KOME STE RADILI ARANŽMANE SA ČINI SE “L’ENFANT TERRIBLE” SCENE, GORANOM BREGOVIĆEM. ŠTA MOŽETE DA MI KAŽETE O TOJ SARADNJI SA GORANOM?

Goran Bregović spada u veliki broj rokera koji ne znaju note, znači muzički nisu pismeni, ali je svakako izuzetno talentovan i ume da kaže, u stvari on ume da kaže ono što hoće. On je došao kod mene, stanovao sam pored Belog dvora, imao sam kuću na Dedinju u jednom od prošlih života i on je došao kod mene. Doneo je gitaru i on je meni tačno rekao šta hoće. Nije bilo dileme na koji način ja to treba da uradim. On je umeo prosto da jako dobro vodi čoveka. Što se tiče te ploče to je zaista dosta originalna muzika. On je dosta svojih pesama reciklirao, od one prve Kad bih bio bijelo dugme, rokenrol mjuzik, on je to i priznavao, kaže: “Ja to uzmem i malo obradim.” Za razliku od toga, ovde je bio stvarno originalan. Taj kompletan album Bitanga i princeza spada u vrh onoga što je Bijelo dugme uradilo, početak simfo roka našeg.

ŠTA U PROFESIONALNOM SMISLU NISTE JOŠ URADILI A ŽELITE DA URADITE?

Zaista teško je reći šta zaista nisam uradio. Sve sam živo na planu popularne muzike uradio. Imam jednu dečiju operu koju bih želeo da uradim, dugo ona već stoji u fioci. Još je pokojni Miroslav Belović inicirao tu priču po delu Oskara Vajdla “Zvezdani Dečak”. Izuzetno je zanimljivo delo, mislim da je zanimljiva muzika. Nije imitacija Verdija, Pučinija, to je jedna opera, može se reći neki neoromantizam na primer, tako da nazovemo. Želja mi je da to u nekoj perspektivi mojoj možda negde postavim. To nije za pozorište na Terazijama, možda nije ni za Narodno, možda pre za Madlenijanum ili tako neki teatar koji tako ima žanrovski različite stvari. To je zanimljivo i možda ću to čak moći i negde u inostranstvu da uradim jer je tema univerzalna. Dečijih opera skoro da nema, uopšte ima dve-tri u celom svetu. Tako da mi je to želja, možda u nekoj budućnosti kada se ova cela situacija sa koronom stabilizuje, da to bude kao nešto sad novo. Ovo drugo, na neki način sve sam već uradio.

O VAŠEM PROFESIONALNOM ŽIVOTU ZNA SE GOTOVO SVE. O LIČNOM I PORODIČNOM STIDLJIVO, SVEGA NEKOLIKO REDAKA IZ VASE KNJIGE, AKO ISKLJUČIMO PORODIČNU ISTORIJU. DA LI BOEMIJA SLEDSTVENO PRATI UMETNOST, DA LI POSTOJI I VOJKAN BORISAVLJEVIĆ BOEM I KO JE ŽENA ILI KO SU ŽENE, KOJE SU KAKO SE U NARODU VERUJE, PODRŠKA SVAKOG USPEŠNOG UMETNIKA? DA LI SU I KAKO DALE SVOJ PEČAT STVARALAČKOJ INSPIRACIJI? DALI JE IMAO GALU A VOJKAN?

To što se o tome malo zna, verovatno je razlog što nisam tu imao baš mnogo sreće. Od varijante žene domaćice do varijante žene umetnice ništa nije uspelo. (smeh)

Dobro, ostala su sjajna deca. Sin je ovde, ćerka jedna je u Njujorku, druga je ovde sa mnom, jedna svira klavir, druga piše, deca su u redu. Ja sam se trudio i jako sam bežao od onoga kad dođu novinari, pa da vas slikaju sa keceljom pored šporeta ili ono u porodičnoj atmosferi. Voleo sam uvek da sačuvam svoju privatnost i ostao sam dosledan tome.

TOKOM OVOG NAŠEG RAZGOVORA POMENULI SMO DA JE ŽIVOT MUZIKA, ODISEJA I MORE, TON ČINI MUZIKU A ŠTA ČINI ŽIVOT OSIM TOGA?

Bavljenje umetnošću je jedna velika privilegija svakoga ko se bavi umetnošću. Bilo kojom vrstom umetnosti, bilo kojim žanrom umetničkim. Šta je suština ovoga?

Ja sam se uvek trudio da ljude učinim srećnim, da kad njima ili sviram ili oni nešto slušaju, gledaju, da im taj momenat, sat, minut donese nešto što će ih oplemeniti, obogatiti i učiniti da možda zaborave na neke probleme, koje možda zapravo imaju. I to je suština. Lepo je da čujete da vašu pesmu pevaju na ulici, pevaju u kafani, da vam se ljudi javljaju da zahvaljuju na koncertima. Volim koncerte. Zašto ja volim koncerte? U poslednje vreme dosta nastupam kao dirigent. Pošto ja znam partituru, mislim imam u rukama sve, ja volim onda često da se okrenem i da posmatram publiku. Mislim ta lica, ti pogledi, to je fantastično, to je neverovatno. U preko hiljadu predstava sam dirigovao u pozorištu. To je zanimljiva priča, vi ste u rupi dole i nekad se desi da vi osećate iznad glave kao da neki vetar, kao da neki vetrovi idu između scene i gledalaca. Nekada da a nekada ne, kako kad, jasno. Tako da je to živo izvođenje predstave, živi koncerti, donose nešto što je posebno, tako da to nikad ne bih menjao.