BOLI ME JEDNA SLIKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARKO TUBIĆ
FOTOGRAFIJE: JOVANA JAREBICA, PAVLE TABOROŠI, MARKO TUBIĆ, MARKO SUBOTIN

MARKO TUBIĆ, ROĐEN U ZRENJANINU 1981. GODINE. DIPLOMIRAO NA UNIVERZITETU U BEO­GRADU, SLIKARSKOM ODSEKU FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI, 2009. GODINE. DOKTORI­RAO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU 2017. GODINE. ČLAN ULUS-A. IZLA­GAO JE VIŠE PUTA SAMOSTALNO, A UČESTVOVAO JE I NA MNOGIM GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. MEĐU NAGRADAMA I PRIZNANJIMA IZDVAJAJU SE NAGRADA NIŠ ART FONDACIJE 2013, NAGRADA PERSPEKTIVE, ART KLINIKE 2009, NAGRADA ZA AKVAREL NA II INTERNACIONALNOM BIJENALU AKVARELA 2012 A GALERIJE I DRUGE. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

KAKO BI OPISAO SVOJ SLIKARSKI SENZIBILITET, JEZIK, PROMISAO?

Moje slike su introspektivne analize emociona­lnih stanja, pretočene u likovni jezik koji evocira različite slikarske epohe i pravce. Najčešće je to chiaroscuro igra svetlosti i senki, sa domi­natnom crnom bojom. Publika me prepoznaje i po malom formatu, neretko minijaturi. Ljubitelj sam preciznosti i tehničkog savršenstva u izradi, čemu i težim.

DA LI SI SKLON LINGVISTIČKOM EKSPERIMENTU U LI­KOVNOM MEDIJU? DA LI SE TVOJE SLIKARSKE PRIČE LAKO ČITAJU?

Čoveka percipiram kao biće koje se manifestuje kroz tri uporedna nivoa, kauzalno povezana. Kao materijalno, duševno i duhovno biće. O tome je interesantno pisao Tomislav Gavrić u „Pravos­lavnoj mistici“.

Materijalni plan bi bio racionalna, sfera mis­li. Duševna je sfera emocija, a treća, najdublja, duhovna sfera je ono naše skriveno, suštinsko jezgro. Čak mesto na kom su svi ljudi međusob­no povezani. Ovaj treći aspekat najviše volim da otkrivam i čini mi se da odatle crpim i najveću inspiraciju. Smatram da svako kompletno umet­ničko delo treba posmatraču da ponudi jedinst­vo ovog trojstva, odnosno izazove opamećenje, oduševljenje i oduhovljenje.

Drugim rečima, trudim se da moja slika na pr­vom mestu bude skladna u smislu kompozicije, kolorita, formata. Potom, da je to moja sopstve­na, proživljena emocionalna ispovest, i treće, da slikani prikazi sadrže one univerzalne, arhetipske vrednosti koje su svojstvene svima nama. Prili­kom stvaranja o ovome ne razmišljam naročito, stvar prepuštam osećaju i potpuno se vodim tim unutrašnjim glasom.

TVOJE SLIKE NE OSTAVLJAJU NIKOGA RAVNODUŠNIM. DA LI ZBOG MOTIVA, FASCINACIJE TELOM ILI LIČNOG DOŽIVLJAJA. DA LI TI JE NAMERA DA PROVOCIRAŠ GLE­DAOCA?

Hvala ako tako mislite. Mislim da je namerna provokacija u umetnosti lako uočljiva, a mnoge banalne primere vidimo danas svuda oko nas. Slikarstvo je za mene oduvek bilo pre poriv nego nekakva namera. Društveno angažovanim tema­ma se gotovo i ne bavim, a religije se dotičem samo u nekim njenim aspektma ili suptilno nas­likanim detaljima.

U ljudskoj nagosti ne vidim ništa naročito provo­kativno, kao ni u falusnim simbolima koji u um­etnosti postoje odvajkada. Nage muške figure na mojim slikama najčešće predstavljaju mene samog. To su slike određenih emotivnih stanja manifestovanih u telesnom obliku.

Interesantna mi je u ovom kontekstu naša izreka ‘kao od majke rođen’ sa posebnim akcentom na ono ‘majke’. Može biti da je upravo to ključna fig­ura za razumevanje mog emocionalnog života, pa tako i moje umetnosti. Njena misteriozna dru­gost, nepoznanica, suprotnost, a opet neospor­no i deo moje sopstvenosti, omogućuju da ta figura u svim svojim segmentima, posmatrano i lično i arhetipski, postane za mene još jedna neiscrpna tematika.

TVOJI JUNACI SU NA OTVORENOJ POZORNICI, SATKANI DUBOKO U TVOM NESVESNOM I LIČNOM. KOLIKO PORIV MORA BITI SNAŽAN I JAK DA BI IH PREDSTAVIO I IZNEO PRED SUD JAVNOSTI?

Otvorena pozornica je mesto ranjivosti, a sud javnosti može biti vrlo prek. Ipak, umetnik treba da bude hrabar i ostati dosledan svojim poriv­ima. Naročito kada je umetnost kojom se bavi sastavni deo njegovog duhovnog sazrevanja. Svakako da sam tokom svoje izlagačke kari­jere bio prinuđen da sa određenim galerijama prekinem saradnju jer su moje slike smatrane nepodobnim. Ali s obzirom na to da su ovakve vrste nelagodnosti doživele i neke moje druge kolege, ne primam to k srcu.

ZAŠTO SLIKARSKA MINIJATURA?

Umetnost sam voleo još kao dete. Kad god bis­mo porodično otišli tetki u posetu, meni bi dali da listam nekakve lepe minijaturne knjižice sa reprodukcijama Mikelanđela i Goje, kad već ig­račaka nije bilo. I dok su odrasli pričali svoje oz­biljne teme za stolom, ja bih se valjao negde po podu velikih očiju za sve ono što je iz tih knjiži­ca moglo da se upije. Možda su to bili počeci moje ljubavi prema malom formatu, a sasvim je moguće da sam tad usvojio i spojio skulptorska načela blistavih Mikeanđelovih dela sa Gojinim mračnim, okultnim temama.

TVOJA TELA SU GOTOVO SKULPTORSKA. KO SU UZORI U TOM SMISLU?

Moja detinja fascinacija pomenutim knjižica­ma i Mikelanđelom je izgleda bila toliko jaka da sam i danas ostao privržen klasicima i njihovim besprekornim formama. Na fakultetu sam se neočekivano i nepovratno zaljubio u Berninija. A onda negde logično da se osećam bliskim i Meštroviću, pa i Rosandiću. Osećam i volim Luiz Buržoa i Olgu Jevrić, takođe.

DA LI TE „BOLI“ NEKA TVOJA SLIKA?

Postoji jedna koja me užasno boli.

DOMINANTNA BOJA NA TVOJIM SLIKAMA JE CRNA. DA LI SE NA NJIMA BORE SVETLOST I TAMA I KOJE IM JE ZNAČENJE?

Slike po kojima sam prepoznatljiv nastale su u periodu od 2010. do 2020. godine, a to je ok­virno i period mojih doktorskih studija, prilikom kojih sam uz veliku pomoć svog mentora Miška Pavlovića uspeo da te radove zaokružim u jasnu konceptualnu celinu. Pojednostavljeno, ideja je bila takva da bi, ako bih na crnoj pozadini nas­likao nešto bez predumišljaja svetlim bojama, to moglo simbolično da se tumači kao da je iz tame mog nesvesnog uma na svetlost izašao neki sa­držaj koji sam potencijalno od sebe krio. Suština je ovde bila u dugotrajnom slikarskom postupku nanošenja lazurnih slojeva koji je poput tananog veza. Sasvim dovoljno vremena da se umetnik nad svojom temom duboko zamisli, a sveobuh­vatnost takvog pronicanja u sopstveno Ja mis­lim da jedna slika i nije u mogućnosti da u pot­punosti prikaže. Tako je, svesno ili ne, profesor Pavlović snažno uticao da kao umetnik, ali i kao osoba, emocionalno sazrim, na čemu sam mu naročito zahvalan. On je pravi mentor.

DA LI SE ISCELJUJEŠ KROZ SVOJ RAD? UVIĐAM JEDNU MEDITATIVNU, REPETITIVNU PRIČU KOJA OSNAŽUJE I ISCELJUJE SAMOG SLIKARA.

U psihologiji je poznato da osvestiti sadržaje nesvesnog uma vodi oslobođenju od tenzije, samim tim i isceljenju. Lično, meditativna stanja lako postižem prilikom rada na malim formati­ma, kada sedim, kao i kada ponavljam neke tem­atike. Nasuprot tome, rad na velikim formatima je druga priča. Telo je u pokretu, a proces je fizič­ki ponekad borba. Zapravo, u oba slučaja proces ume da bude nelagodan i frustrirajući, ali mislim da isceljenje dolazi i sa osećajem zadovoljstva prilikom uspešno završenog posla.

KAKO IZGLEDA TVOJA SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIG­MALION I GORAZDOM ČUKOM?

Saradnja sa udruženjem ‘Pigmalion’ i Gorazdom Čukom se desila još 2018. kada sam bio pozvan od strane tadašnjeg selektora Maje Živanović da učestvujem na jednoj od kolonija u Tamnjanici. Lavanda je tada već bila pokošena, ali je pogled na Staru planinu bio nestvaran. Vreme sam pro­veo slikajući u prijatnom ambijentu i društvu ko­lega iz regiona.