PIŠE: SINIŠA UBOVIĆ, GLUMAC, PISAC I HYL TRENER
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Fantastičan je osećaj kad smo u prilici da učinimo nešto što će doprineti nečijem dobrom raspoloženju. Divno je kad drugi u nama prepoznaju dobrog prijatelja i osobu na koju mogu u svakom trenutku da se oslone. Ima radosti u tome da budemo od pomoći i da budemo prepoznati kao dobre osobe spremne da učine sve za druge. Svako od nas je mnogo puta imao priliku da iskusi neke od ovih situacija kada smo se osećali divno, ponosno i radosno, jer smo bili od pomoći, jer smo doprineli da se neko zbog nas dobro oseća. I siguran sam da će nam život svima pružiti pregršt ovakvih prilika da iznova budemo neko na koga može da se računa. I zaista, važno pitanje koje je potrebno gotovo svakodnevno da postavimo sebi jeste: Kako danas mogu da budem od pomoći? Kako mogu da doprinesem? Svaki dan nam pruža šansu da iznova učinimo nešto dobro, nešto korisno, nešto što pomera granice.
Međutim, dešava se da dođemo u situaciju kad nam se učini da smo se u nekim odnosima isuviše dali. Neretko se desi da naiđu trenicu kada se osećamo potpuno iscrpljeno, umorno, istrošeno, upravo od svih tih činjenja i potrebe da ugodimo drugima. Onda se zapitamo što mi je sve to trebalo, kako je moguće da na sve što činim i na sav trud koji ulažem ne dobijem makar zahvalnost. Tada krećemo u preispitivanje sebe i svog života, počinjemo da uviđamo kako sve to nema smisla, kako smo po ko zna koji put ispali naivni i donosimo odluku da više nećemo da pravimo istu grešku. Naravno, do prve prilike.
Vrlo brzo ponovo dođemo u situaciju da nas neko drag pozove da po trideset šesti put slušamo istu priču o tome kako mu je teško. Iako smo već u startu umorni od razgovora koji nam predstoji, da ne bismo povredili prijatelja, mi iznova slušamo lamentiranje nad teškim životom i sve vreme isključivo klimamo glavom (jer smo podrška), jedva čekamo da se razgovor ili susret završi, i samo činjenica da nam je važno da ipak ne povredimo nekoga nas obuzdava da ne kažemo sad je stvarno dosta. Nakon toga se osećamo kao da smo prebijeni, kao da su nas tukli, iscrpljeni smo, boli nas glava i šta još sve ne. Osnovni utisak nam je da smo uludo izgubili vreme, ali sa druge strane prisutna je i misao da smo ipak ispoštovali tu osobu.
Dešava se i da imamo utisak da mnogo više ulažemo u negovanje odnosa sa drugima, sa prijateljima, sa porodicom, nego što to osećamo sa njihove strane. I što se više trudimo, oni kao da to sve manje primećuju. Na poslu smo često skloni da progutamo knedlu i da na već mnoštvo zadataka koje obavljamo prihvatamo još novih, jer nam je neprijatno, jer ne želimo da se zamerimo, jer se plašimo da bismo svoj posao doveli u pitanje. I opet, radimo preko svih svojih granica, osećamo se iscrpljeno, često bolesno, jer smo pod ogromnim pritiskom.
Međutim, veoma je važno da shvatimo da su sve te situacije isključivo rezultat naših odluka da ih prihvatimo. Ma koliko nam se činilo da smo često u situacijama u kojima iz ovih ili onih razloga nemamo izbor i da je najvažnije da iznova pružimo dokaz svoje lojalnosti, svog prijateljstva, svoje stručnosti, svoje vrednoće i čega sve još ne, svaki put smo imali mogućnost da svim tim zahtevima kažemo ne. Isključivo naš izbor, isključivo naša odluka je bila da uđemo u situacije za koje smo unapred znali da nam neće prijati i da će nas samo dodatno opteretiti. Naša želja da se po ko zna koji put dokažemo kao prijatelji, kolege, partneri, muževi, žene, roditelji, deca, uvek su u korenu svake ove odluke.
ZAŠTO JE TO TAKO?
Iz jednog prostog razloga, iz duboko ukorenjenog uverenja da nismo dovoljno dobri. Od kad smo počeli svoju životnu odiseju, konstantno smo izloženi situacijama u kojima moramo da dokazujemo ko smo, koliko vredimo i koliko smo dobri. Rastemo u društvu u kom imamo utisak da mnogo toga što radimo nije dovoljno dobro. Od najranijeg detinjstva, preko odrastanja, pa sve do zrele faze, ova ideja se sve više učvršćuje u nama i diktira gotovo sve naše korake i sve naše akcije. Upravo u ideji da nismo dovoljno dobri leži koren svih naših izgaranja i svakog našeg umora od toga da budemo bolji i da ostavimo što bolji utisak.
Došao je trenutak kada je važno da shvatimo da smo dobri, divni i dovoljni upravo ovakvi kakvi jesmo. Došlo je vreme da shvatimo da je koncept da tuđe potrebe stavljamo ispred svojih apsolutno pogrešan. Osoba čije potrebe za početak treba da zadovoljimo smo mi sami. Ako nismo osvestili važnost toga da budemo dobri prema sebi, uvek ćemo imati utisak da život nije fer i da mnogo toga nema smisla. Ako radimo preko granica svojih mogućnosti i svojih istinskih želja, dovodićemo sebe u situacije da budemo razočarani, jer smo imali očekivanja na koja nije odgovoreno na adekvatan način.
Onog trenutka kad počnemo da slušamo sebe, svoja osećanja i svoje srce, uvek ćemo nepogrešivo znati šta je to što istinski želimo da radimo. Kad sami prihvatimo sebe, kad shvatimo da nema potrebe da bilo kome bilo šta dokazujemo, kad prihvatimo važnost onoga što osećamo po svakom pitanju, iznenadićemo se koliko će život postati lakši, lepši i radosniji.
Svaki put kad kažemo ne onome što ne želimo i što nam nije potrebno, ostavili smo prostor da kažemo da onim stvarima koje su nam zaista potrebne.
I još nešto veoma važno, kad naučimo da kažemo ne, pružamo i drugima priliku da nauče tu važnu lekciju. Kad naučimo da pratimo svoj unutrašnji glas i kad počnemo da vodimo brigu o sebi tako što ćemo poštovati svoje želje, svoje vreme, svoje potrebe, tada ćemo na pravi način i u pravoj meri biti od pomoći drugima. Tada naši odnosi postaju pravi, iskreni i istiniti.
Jer smo ih prvo sa sobom ostvarili.
