PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Aleksandar Milosavljević je visokogorac i menadžer iz Beograda, osnivač i predsednik planinarskog kluba Expedition Summits. U svet alpinizma ušao je pre petnaestak godina, a od prvog uspona u Đerdapskoj klisuri njegova strast prema planinama prerasta u ozbiljnu visokogorsku karijeru.
Do sada je osvojio neke od najzahtevnijih svetskih vrhova, među kojima su Akonkagva, Ama Dablam i Mont Everest. Na Everest, visok 8.848 metara, popeo se 15. maja 2025. godine, čime je postao jedan od retkih srpskih planinara koji su stigli na krov sveta.
Njegov cilj je Seven Summits, osvajanje najviših vrhova svih sedam kontinenata, a svoje ekspedicije vidi ne samo kao pomeranje fizičkih granica već i kao put ličnog upoznavanja, discipline, poniznosti i suočavanja sa sopstvenim granicama. Za svoj doprinos alpinizmu proglašen je zaslužnim sportistom Republike Srbije.
Posle Everesta, pred Aleksandrom je novi veliki izazov — Manaslu, osmi najviši vrh sveta, visok 8.163 metra. Dok radimo ovaj intervju, Aleksandar se upravo nalazi u baznom kampu i priprema se za uspon. Kao visokogorac, pred sobom ima jedan od svojih najvećih izazova do sada: uspon u čistom stilu, bez dodatnog kiseonika.
Ali ovaj uspon ima i višu svrhu. Kao ponosni promoter i donator UNICEF-a Srbija, Aleksandar na Manaslu ne nosi samo lični izazov već i zajedničku humanitarnu kampanju „Borba za dah“.
Neka mu nebo bude vedro, vreme mirno, a svaki korak siguran.
Aleksandre, nalaziš se u Base Campu — mestu između civilizacije i vrha sveta. Kada čovek ostane okružen samo planinom, ledom i tišinom, šta prvo počne da čuje: planinu ili sebe?
Po dolasku u podnožje planina koje su visoke preko 7.000 ili 8.000 metara, uvek prvo čuješ planinu, a tek onda sebe. Čuješ pucanje glečera, grmljavinu, različite zvukove koje proizvodi sama planina. I onda shvatiš koliko si, kao čovek, malo biće u čitavom tom univerzumu.
Tek tada zapravo počinješ da čuješ sebe.
Šta te danas, posle osvojenog Everesta, još uvek tera da kreneš prema vrhu? Da li je cilj planina ili čovek koji želiš da postaneš?
Vrh planine jeste cilj, ali spoznaja sebe na tom putu je možda još važnija.
Danas vidim koliko ljudi žuri. Dođu helikopterom, stignu do baznog kampa i žele što pre dalje. A cela suština tog putovanja jeste upravo u tome da ideš korak po korak. Da upoznaš kulturu, naciju koja tu živi, njihove običaje i verovanja.
Tek tada počinješ da upoznaješ i samu planinu. Upoznaješ jedan po jedan kamp, njen karakter, njenu narav, njenu dušu, način na koji diše. I onda, korak po korak, uspevaš da savladaš i prepreke koje ona postavi ispred tebe.
Na velikim visinama telo počinje da postavlja granice. Kako razlikuješ trenutak kada treba reći „mogu još“ od trenutka kada mudrost kaže „sada je dosta“?
Moraš da slušaš sebe. A da bi slušao sebe, prvo moraš da naučiš da čuješ planinu, svoje telo i ono što ti ono govori.
Onog trenutka kada naučiš da slušaš sve to, možeš da doneseš ispravnu odluku — da li ideš dalje ili je trenutak da staneš tamo gde jesi.
Da li si se ikada na planini zaista uplašio za svoj život? I šta si tada naučio o sebi što na sigurnom tlu nikada ne bi mogao da naučiš?
Jesam, i to više puta.
Bilo je situacija na Ama Dablamu, Mont Everestu, Konkagvi i drugim visokim planinama kada sam se zaista uplašio za svoj život. Nažalost, bilo je i situacija u kojima su neki članovi mojih timova i ekspedicija stradali.
Sećam se jedne situacije na Everestu. Bilo je oko dva, možda pola tri ujutro. Bili smo u Khumbu Icefallu, kada je u jednom trenutku došlo do odlamanja glečera i lavina je bukvalno krenula prema nama.
Nismo ni znali odakle dolazi.
U tom trenutku sam se zaista ozbiljno uplašio.
Kažeš da planina čoveka uči poniznosti. Šta je Everest uzeo od Aleksandra Milosavljevića, a šta mu je zauzvrat dao?
Everest je od mene uzeo neke delove mene i neke osobine koje nisam voleo.
Uzeo je ono najgore od mene, a zauzvrat mi je dao poštovanje i još veću poniznost prema malim stvarima. Naučio me je da poštujem svaki dan kada se probudim.
Sa druge strane, naučio me je da još više poštujem samu planinu, ali i ljude koji žive tamo, lokalno stanovništvo koje je deo tog sveta.
Šta se događa sa egom kada se čovek nađe pred vrhom od 8.000 metara koji je potpuno ravnodušan prema njegovim ambicijama?
Nema ega.
U Srbiji ste puni ega. Idete na letovanje, imate ovo, imate ono, uspeli ste u ovome ili onome… Ali onog trenutka kada stanete pred te divove, ego nestaje.
Ogoliš se. Potpuno. Kao da si se upravo rodio i tako stojiš pred planinom. A onda dolazi sve ostalo — i sreća dolazi kasnije.
Kada stojiš na vrhu sveta, da li osećaš pobedu — ili neku sasvim drugu emociju koju je teško opisati ljudima koji nikada nisu bili tamo?
Nema pobede. To je neka druga emocija.
Osetiš kratku euforiju i ona vrlo brzo prođe. Možda traje jedan minut. A onda shvatiš da u realnosti moraš da se vratiš nazad. Tako da tamo nema mnogo mesta za sreću koja traje dugo.
Prava sreća dolazi kasnije, kada se bezbedno spustimo u bazu.
Koliko je u ekstremnom alpinizmu fizičke snage, a koliko mentalne discipline? I može li čovek trenirati hrabrost?
Fizička snaga je veoma bitna i tu nema nikakve dileme. Ali ono što je prevashodno važno jeste mentalna snaga.
Bez nje vam fizička snaga tamo gore neće mnogo značiti.
Kada se vratiš iz Himalaja u svoj svakodnevni život, šta ti je najteže: ponovo se naviknuti na buku sveta ili prihvatiti da ono što je tamo bilo ogromno ovde ponovo postaje malo?
Teško je sve prihvatiti odjednom, jer je svet u kojem živimo previše bučan, brz i nezaustavljiv.
Ovakvi usponi me uspore. Vrati me u normalan tok života i u samu srž ljudskog bića — a to je preživljavanje.
Sećam se da mi, kada se vratim, bude zanimljivo čak i u sopstvenom kupatilu. Pustim vodu, pa zatvorim česmu, pa to uradim još nekoliko puta.
Tek tada shvatiš koliko nam je život olakšan. Koliko je neverovatno da jednim potezom možemo da dođemo do vode.
I za kraj: kada bi mogao da vratiš vreme i razgovaraš sa Aleksandrom koji je prvi put krenuo prema Himalajima, šta bi mu danas rekao?
Rekao bih mu da je trebalo mnogo ranije da se okrene Himalajima.
Ali nikada nije kasno. I sada su super godine.
Ipak, kada bih mogao da vratim vreme, siguran sam da bih mnogo ranije krenuo u sve ovo.
