PIŠE: NADA VODOPIJA
OBRADA ZA ČASOPIS: DRAGAN KOVAČEVIĆ, DIZAJNER, DINA BEOGRAD
U svetu i svetu umetnosti, gde se granice između stvarnosti i imaginacije prepliću, nedovršeno platno koje sam oslikala kao tinejdžerka služi kao vremenska kapsula mog duha. Pitanje postavljeno na platnu, u vidu slike, „preživelo“ je skoro pola veka. Pitanje koje i danas intrigira: „Gde vodi ovaj svet?“
Te 1982. godine, na času umetnosti, u srednjoj školi u mestu Del Mar u Kaliforniji, svoje promišljanje o tadašnjem svetu pretvaram u sliku na platnu. Na slici se vide gigantske biljke-mozgovi koje izranjaju iz leda, govoreći o osećaju nesigurnosti u postojanje empatije, ali i o nadi u Čoveka i njegov rast.
Svest o originalnosti, kreativnosti, emociji i intuiciji mene-tinejdžerke u tom vremenu ostala je sačuvana u ovom nedovršenom radu. Slika-pitanje, sačuvana gotovo pola veka, danas za mene predstavlja veoma intimnu vezu sa detinjstvom i jednim važnim delom mene.
Pored gigantskih „biljaka-mozgova“, na slici postoji i „Velika Ruka“ koja nosi biljku čiji je pupoljak u obliku srca. Njena simbolika predstavlja plodnost ljudskih emocija u vremenu kada ih prekrivaju nove tehnologije – ledeni slojevi kore iz kojih rastu „biljke-mozgovi“.
One deluju sirovo, anatomski.
Racio. Hladnoća. Led. Usamljenost.
Nedostatak reči, pogleda, stiska, zagrljaja, mirisa…
Šume nestaju, planina se pretvara u beživotne, nepregledne dine. Samoća hladnih belina se širi…
Sećanje na pitanje-senzaciju.
Kada sam ga prvi put naslikala, osetila sam duboku potrebu da izrazim energiju i osećanje koje nijedna mašina ne može zameniti. Iako veštačka inteligencija (AI) čini neverovatne korake i nesporno donosi dobre rezultate, njen razvoj je istovremeno slika prepuna pitanja o čovekovom moralu i svrsi; o kreaciji i uništenju, pohlepi i humanosti, surovosti i empatiji, kopiranju i autentičnoj ideji…
Da li programi i algoritmi ikada mogu dostići duboku ljudsku intuiciju, onu koja se najbolje izražava kroz kreativnost?
Dok se svet suočava sa neodoljivom snagom tehnologije, veštačka inteligencija može biti, neosporno, korisna: od olakšavanja svakodnevnih zadataka i unapređenja dijagnostike u medicini, pa sve do razvoja robota koji mogu donekle ublažiti posledice fizičkog invaliditeta i olakšati čoveku život.
Ona može, uz pomoć IT dizajna, uspešno posložiti robu u magacinu ili odvesti automobil od tačke A do tačke B.
Ali AI ostaje zavisna od instrukcija.
I uprkos njenim prednostima, postavlja se pitanje: može li AI zaista razumeti ljudsku emotivnost? Može li biti intuitivna? Može li stvarati ni iz čega, poput čoveka?
Ili će zauvek ostati „zavisna od čoveka“?
A ako ne, kako bismo mogli zamisliti da se AI „poveže“ sa Tvorcem na način intuitivan poput čovekovog?
Moguće je da ono što nas čini ljudskim izgubi svoj značaj u vremenima kada mašine postaju središnje mesto u našim životima.
Zato u centralni kadar slike ulazi Velika Ruka.
Čovekolika.
Ali, da li je ta ruka Čovek ili Bog?
Moja nedovršena slika, kao i moje emocije, danas su podsetnik da je umetnost poziv. Ne samo poziv na kreativnost, već i na povezanost sa svima onima koji veruju i onima koji ne veruju da nikakva mašina, pa čak ni najnaprednija veštačka inteligencija, ne može zameniti ljudsku maštu.
Ono što je toj mojoj devojčici tada „nedostajalo“, danas znam, bila je svesnija povezanost ili moguća bliskost sa idejom o čistoj Ljubavi.
Čoveka prema Čoveku.
Da, i tada kao devojčica, i sada kao odrasla, svesna sam da je moj talenat za boje ključ za ravnotežu mog postojanja. Znam da ću uvek biti umetnica – slobodna i inspirisana, ona koja slika poruke o svetu.
I pita se.
Istražuje.
Bez straha.
Jer ko pita, ne boji se da ne ume, već pokušava da uči, sazna i reši „glič“ u, pre svega, sopstvenom algoritmu jedinstvenosti ideje i svrhe.
Moja slika je preživela mnoge seobe. Putovala je gotovo pola veka, a sada se vraća meni kao podsećanje na vrednost, na hrabrost pitanja i radost stvaranja novog.
S ponosom gledam na sebe-devojčicu koja je sanjala da postane umetnica.
Danas znam da je oduvek to bila.
Zato danas, kroz kreativnu igru sa mašinom, dodajem nove „AI verzije“ svom platnu, nastavljajući ovu interakciju sa svetom, ali i sa „Velikom Mašinom“, znajući da mašina ne može bez mene.
AI ne može bez Čoveka.
Veštačka inteligencija može da imitira, ali da li će ikada moći da stvori original ni iz čega? Može li dostići dubine ljudske svesti, intuicije ili senzibiliteta dodira tela, mirisa cveta, osećaja bliskosti ili prepoznati srodnu dušu?
Moje nedovršeno platno je most između mog detinjstva i sadašnjeg trenutka, simbol moje borbe da ostanem verna sopstvenoj kreativnosti.
Talentу. Boji. Mom jeziku. Crtežu. Slici. Kolažu.
U svetu gde mašine sve više preuzimaju ulogu čoveka, važno je da se setimo jedne istine: nada, vera, kreativnost i empatija jesu sile najveće na svetu i ne mogu biti zamenjene.
Čovek je jedinstven, ali nije sam i nije jedino biće.
Zato se, sa puno ljubavi, prepliću boje i linije na mom nedovršenom, ali savršenom platnu. One predstavljaju osećanja svih nas koji tragamo za smislom i moralnim kreiranjem novog – veštačke inteligencije koja će nama, Čoveku, biti dopuna, a ne zamena.
Naša kreativnost i originalnost jesu ono što nas definiše, ali nikada ne smeju da nas učine gordim.
U vremenu „mašina“, Čovekov zadatak je da ih koristi moralno – nikada da bi pokorio, ukrao ili kopirao. Jer na taj način se udaljava od prave i jedine svetlosti, od puta svesnosti i razloga postojanja čoveka na Zemlji.
A taj razlog je Ljubav.
Slika je ujedno pitanje i odgovor.
Mašina ili Ljubav?
Odgovor je u Suncu – veri i nadi – na horizontu, u kome se pojavljuju obrisi embriona Novog, Svesnijeg Čoveka koji se rađa.
