PIŠE: SYNKE THOSS
FOTO: ANIMA MUNDI
Balkan – pomalo tajanstven izraz za region koji čak i naučnici teško mogu definisati. Gde počinje i gde se završava? Da ne govorimo o Zapadnom Balkanu, pojmu iz političkog diskursa koji se često upotrebljava u kontekstu evropskih integracija, a koji zapravo implicira pitanje da li postoji i Istočni Balkan?
Za mene je Balkan pojam za divlju, često netaknutu prirodu, ukusnu hranu i jos ukusnija pića, dobru muziku, sjajne filmove i izuzetno otvorene, tople i gostoprimljive ljude, gde mi se taksista zimi izvinjava što se kola još nisu zagrejala jer je bio na istom koncertu klavira kao i ja, gde mi prodavačica najslađih breska na pijaci tek tako kaže kako mi je divan osmeh ulepšavajući mi dan.
Jedinstven region burne istorije, region pun emocija i kontradiktornosti u kome, kako je to svojevremeno opisao istaknuti nemački istoričar profesor Sundhauzen, na manjoj kvadraturi od Francuske ima isto, ako čak ne i više raznolikosti od same Evropske unije.
No, kako to često biva u životu – ima jedno ALI: Upravo ti topli, gostoprimljivi ljudi u sve većem broju odlaze trbuhom za kruhom, za bolje i svetlije sutra svoje dece.
Krajnje je vreme da radimo na promeni svesti. Prilika za to, sigurna sam, ima svako od nas, svakim danom. Da se shvati da je lepo biti Naši u tuđini, a jos lepše je biti Naši na svome!
