GRUZIJA – KOLEVKA VINSKE CIVILIZACIJE, DIVNE PRIRODE, BOGATE ISTORIJE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

Volim kada putujem u nepoznatu zemlju, ne­poznatog podneblja, kada istražujem, kada se izgubim na nekom lokalnom putu, kada ne ra­zumem jezik, niti mogu da naslutim šta su rekli. Baš to volim! A takav put je bio put u Gruziju, zemlju gorštaka, zemlju junaka, prirode, lepote, ponosa, zanosa. „Nigde na svetu nećete naći takvu etničku raznolikost kao u Tbilisiju… Jer­meni, Grci, Jevreji, Persijanci, Turci, Tatari, Mos­kovljani, Evropljani…“ – napisao je Jean Char­din, francuski putnik iz 17. i 18. veka.

Na raskršću između Azije i Evrope, Velikog puta svile, sleteli smo u Tbilisi, grad od 1.4 miliona stanovnika. Bilo je tek 5 ujutro, svitalo je. Izlaz­im iz aviona i prvo što osetim je vazduh. Bože, kakav vazduh, čist, prozračan, jak, isceljuje me. Ne verujem. Davno sam osetila VAZDUH ovakvog kvaliteta. Rekoh, možda je od Velikog Kavkaza na severu ili zapadne planine Malog Kavkaza. Ili je to od 44% šuma kojim je prekri­ven Sakartvel (izvorno ime Gruzije).

Odlazimo u hotel Stamba u centru Tbilisija. Ho­tel, ma ne, neko je ozbiljno mislio o ovom zdan­ju. Promišljao i pustio da se desi. Ne, to nije onaj lanac hotel koji je svima poznat i ima ga u sva­koj zemlji, ne ovo je unikat hotel. Hotel Stam­ba je rekonstruisana stara zgrada štamparije i pretvorena u arhitektonsko urbano delo u ko­jem dominira stil, minimalizam, mistika, knjige. Sve je impozantno, od plafona, crvenog starog telefona, kreveta, hrane, osoblja. Neko je imao ovaj film u glavi i dozvolio da se desi i gostima. Bila sam glavna junakinja u njemu. Žao mi je što ceo dan nisam provela u bakarnoj kadi koja je bila na terasi, sa knjigom u ruci, gruzijskim brendijem i pogledom.

Nakon samo tri sata spavanja, krenulo je naše istraživanje ove zemlje. Počeli smo sa krsta­renjem od juga ka severu zemlje. Prešli smo između 1600 i 1800 km za 7 dana. Bio je to pohod u nepoznato i otkrivanje možda nečeg poznatog i prepoznatljivog u nama samima.

Obišli smo Tbilisi, Mestiju, Kutaisi, Mtskheta, Sighnaghi, Kaheti regiju bogatu vinogradima, par domaćih vinarija, uživali u ranohrišćanskim crkvama Alaverdi, Lamaria, manastiru Jvari, katedrali Svetichoveli, manastiru Bodb (važno mesto hodočašća, posvećen je Svetoj Nini koja je 326. godine donela i širila hrišćanstvo u Gru­ziji).

TBILISI

Tbilisi je glavni i najveći grad Gruzije. U prevodu znači „topla voda“ jer u gradu ima sumpornih izvora na kojima su izgrađena lekovita kupati­la. Sumporna kupatila ili hamami se nalaze u starom delu grada koji je poznat po kućama sa šarenim izrezbarenim balkonima. Živ grad prepun kafića, restorana, radnji sa suvenirima, ćilimima, kaftanima. Na brdu u starom delu na­lazi se spomenik Majke Gruzina koja u jednoj ruci drži čaču vina za prijatelje i mač za nepri­jatelje. Još jedan značajni spomenik je na Trgu Slobode – Svetom Đorđu koji ubiva adždahu. Sveti Đorđe je i zaštitnik Gruzina. Most mira je arhitektonsko podvig sačinjen od stakla i čelika – on povezuje stari i novi Tbilisi i simbolizuje prelazak iz prošlosti u budućnosti. Tbilisi je čaroban danju i romantičan noću.

UŠGULI

Volim gradove, ali priroda je najmoćnija uvek i svuda. Kada vam pogled luta, luta samo do Kavkaza. Preko njega ne može da dobaci. U nepristupačnom delu Kavkaza žive Svani, gorštački narod hrabrog srca.

Imali smo prilike da odemo i do jedva pris­tupačnog sela Ušguli na 2200 m nadmorske visine u podnožju planine Shkhara (5.193 m). Ušguli je zajednica od četiri seoceta (Žibiani, Švibiani, Čažaši i Murkmeli) od kojih je samo jedno pod zaštitom UNESCO-a. Danas u toj regiji živi oko 200 stanovnika koji se bave poljoprivre­dom i turizmom.

Svaneti regija je poznata po tornjevima koje je svaka porodica imala uz svoju kuću, a služili su kao posmatračnica i prostor za beg u slučaju na­pada. Kada je prošlost dominantna u sadašnjos­ti sve izgleda nestvarno i bajkovito.

HRANA

Gruzini su divni domaćini, srdačni, gostoljubivi, otvoreni. Spremanje stola za ručak je poput ritua­la. Iznosi se istog momenta sve što će se jesti. Od predjela, glavnog jela, deserta, sve je prebogato bojama, različitim ukusima. Njihovu nacionalnu kuhinju čine uglavnom jela od mesa, povrća, sira, oraha, začina. Od začina najčešće je to svans­ka so, so pomešana sa planinskim biljem, dosta jakog ukusa i mirisa. Od ostalih začina tu su ko­rijander, peršun, ljubičasti bosiljak, nana. Nazdra­vi se sa rakijom „čačom“, nastavi sa predjelom sirom „suluguni“ i lepinjom „hačapuri“. Hačapuri je pita sa sirom i jedno je od najpopularnijih gruz­ijskih jela. Uz sve se služi i jede. Glavni desert je „čurčela“, poslastica od oraha koji se nižu na konac i umače u sok od grožđa.

VINO

Nektar Bogova. Bogovi su bili darežljivi kada jer reč o vinu i Gruziji. Gruzija je 2017. proglašena kolevkom vinske civilizacije. Zlatno vinsko doba Gruzije trajalo je od 10. do 13. veka kada su se razvile mnogobrojne autohtone sorte i izgradile mnogobrojne vinarije. U 19. veku David Šarašvili je pokrenuo svoju prvu destileriju konjaka po francuskoj recepturi. U Gruziji ima 525 sorti vi­nove loze. Postoje dva načina spravljanja vina, jedan je u amforama izrađenim od gline, a dru­gi po tradicionalnoj evropskoj tehnologiji. Na­poznatije crveno vino pravi se od grožđa sorte Saperavi. Piju se crvena, bela i narandžasta vina – novi svetski trend.

Tokom putovanja, imali smo par master class­ova u spremanju gruzijske tradicionalne hrane -pečenje hlebova, čurčele, ribe na žaru, hačapuri­ja. Trudili smo se da učimo od najboljih i mislim da smo u tome uspevali.

Za mene ipak broj jedan je konjak Šarašvili, pita sa sirom hačapuri i da mi pogled puca negde na Kavkaz. Gruzija je poseban i redak doživljaj. Ona je film.

Gruzija je zemlja ponosnog naroda, čudesne prirode, kolevka vinske civilizacije, prvih Evroplja­na (arheološki dokazano), ranohrišćanskih crka­va. Toliko je autentična, u nekim momentima si­rova, jaka i voljena od svog naroda. Da, ona je voljena, ali onako lepo, duhovno, kulturno, nežno. Možda najlepši zaključak. Tako se voli otadžbi­na. Travel tomorrow. Gruzija neka bude vaš izbor, nenametljivo, a osvaja namerno.