PIŠE: PETAR HRANUELLI, SKULPTOR
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Pre nekoliko dana stigla mi je poruka naizgled jednostavne sadržine. Naime, novinarka Mia me je pitala mogu li, u formi slobodnog sastava, napisati nekoliko rečenica o tome kako živim svoj bestseller. Ne razmišljajući preterano o tome, a inače nisam sklon preteranom preispitivanju, pristao sam da napišem esej. Kada sam konačno seo i počeo da gledam u prazan Word dokument, nisam mogao da se ne zapitam – Šta stvarno znači živeti najbolju verziju života i ima li univerzalnih recept? Da li ono što važi za mene može da se primeni na druge, da li ono što pomaže meni može da pomogne nekom drugom? Posle sat vremena, nula otkucanih slova i dve-tri čašice rakije, rešio sam da samo pustim reči iz sebe, ne obazirući se puno na to da li će nekome moja priča bilo šta značiti. Čini mi se da je najbolje tako – najbolje stvari su uvek jednostavne.
KAMEN, SO, MASLINE I JA
Da malo olakšam sebi pisanje, odlučio sam da počnem pričom o kamenu. Nekako mi je to jedino prirodno, svaka moja priča počinje i završava se kamenom. Sve što sam ikada želeo da kažem, govorio sam kroz kamen i sada bi mi bilo lakše da uzmem kamen i brusilicu umesto ovog tipkanja, pisanja i brisanja.
Rođen sam na ostrvu Brač, okružen morem, kamenom i maslinjacima. To su moja prva sećanja, to je za mene bio ceo svet. Zapitam se nekada da li sam ja taj koji je kamen odabrao da mu bude prva igračka ili je kamen, onako mudar i ćutljiv, odabrao mene. Ili smo jednostavno bili osuđeni na ljubav.
IGRA
Sve je počelo kao igra. Nema pravila, nema granica, samo beskonačne mogućnosti i iskrenost. Odrastao sam i igrao se, a vremenom shvatio da tu moju igru na ovom svetu nazivaju Umetnošću.
Za mene umetnost zaista jeste igra, nekad i poigravanje, stalno kopanje i traganje. Kao što se služim arhetipskim motivima, tako i tragam za onim arhetipskim u sebi, bez straha da ću prekršiti bilo kakvo pravilo, trudeći se da budem dosledan sebi. Mora da postoji ta iskrenost prema sebi, želja i hrabrost da se suočiš sa sobom, čak i ako ti se nekada ne dopada ono što pronalaziš. Svi smo mi celog života na tom putu upoznavanja sebe, osvetljavanja pojedinih delova svog bića, čime god da se bavimo. U tom procesu je jako važno biti pošten prema sebi. Iz igre i iskrenosti rađa se umetnost.
LJUBAV
„All You Need Is Love” – John Lennon
“Ja glasam za ljubav, reskiram zbog nje sve što imam u životu…” – Džej Ramadanovski
Simpatično mi je bilo da počnem ovako deo teksta posvećen ljubavi. Ljubav je moja suština, sposobnost da volim, ljubim, osećam, doživim i preživim bol i ponovo nastavim da verujem u nju. Glasam za Ljubav. Ljubav prema životu, prema živom i neživom, ljubav za porodicu, prijatelje, ljubav prema mestu odakle dolazim i kojem se vraćam, ljubav prema mestima u koja u međuvremenu odlazim. Sve oko mene je ljubav, i sve što mi treba je ljubav. Uostalom, ako to i Džon i Džej kažu, ko sam ja da protivurečim.
LJUDI
Kažu – rađamo se i odlazimo sami. Tačno. Ali sve između su Ljudi. Imao sam i imam sreću da su moj život obeležili pravi Ljudi. Pravi ljudi me pokreću, inspirišu, teraju da budem bolji, da preispitujem sebe i trudim se da budem bolji čovek. Prave ljude u životu treba čuvati, voleti, pokazati im da ceniš što su tu i za tebe pravi. Bavljenje umetnošću, najuzvišenijom formom ljudskog postojanja, donelo je u moj život baš takve ljude – iskrene, neopterećene, uzvišene. Gde god da sam odlazio, posmatrao sam ljude oko sebe, a iz toga su nastajala neka od mojih najznačajnijih dela. Vezu sa mestima na koja odlazim najbolje osećam kroz rad u autentičnom kamenu sa datog podneblja i u interakciji sa tamošnjim ljudima. I koliko god da smo naizgled različiti, osnova nam je ista. Pravi ljudi neguju iste vrednosti. Zvuči kao opšte mesto, ali verujem da lepota, dobrota, uzajamno poštovanje, iskrenost, ljubav, hrabrost, čast i prijateljstvo mogu da spasu ovaj posrnuli svet. Pravi ljudi me uvek na to podsećaju.
KRETANJE
“Život je kao vožnja biciklom, treba neprestano ići napred, bez zaustavljanja, da se ne izgubi ravnoteža” – Albert Ajnštajn
Za mene kao umetnika, jako je važno da stalno radim i da se neprestano krećem. Kad me pitaju “Di si?”, nekad ne znam ni sam. Ali bez obzira gde sam, imam sreću da za puno mesta osećam da su moja, a ja njihov, osećam da im pripadam i da sam dobrodošao. I na Braču, i u Tamnjanici, i u Lici, Beogradu ili Zagrebu, nevažno gde, srce je uvek puno. Ovih dana sam u Danilovgradu, na čuvenoj Umjetničkoj koloniji. Naporno radim u društvu radnih kolega i ako vas zanima kako sam – SREĆAN sam! A kada odem, ostaće za mnom Crnogorka (iz Bjelopavlića).
FJAKA – THE SWEETNESS OF DOING NOTHING
Nasuprot kretanju, tu je FJAKA. Uzvišeno stanje tela i uma kada ne težimo baš ničemu. Meni, Dalmatincu, fjaka je u DNK, mi smo je izmislili, oduvek sam cenio fjaku. Ključ sreće je imati vremena za sebe, prepustiti se tom oblaku fjake koji te uvek na kraju izbalansira, smiri, napuni ti baterije da možeš da kreneš dalje.
ZAKLJUČAK
U školi su nas učili da svaki esej treba da ima uvod, razradu i zaključak, pa bih ja sada ovde trebao nešto mudro i važno da zaključim. Moraću da razočaram čitaoce, baš nikakav mudar zaključak ne mogu da smislim. Ne mogu vam reći ništa više od toga da težim jednostavnom, iskonskom, iskrenom. Da volim život, ljude, sebe. Da ne mogu da živim bez ljubavi, rada, kretanja i fjake.
A ako baš nešto mora da se zaključi, učinite mi uslugu, zaključite sami.
