PIŠE: ALEKSANDRA ĐURIŠIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Neke ljude ne zaboravite ni kada dugo ćute. Ne zaboravite ih ni kada ih nema na naslovnim stranama, ni kada se povuku iz javnosti, ni kada ih viđate samo u fragmentima: u nekoj slici, u nečijem sećanju, u rečenici koju je neko usput izgovorio. Damjan Đakov je za mene bio taj. Možda mi se zato čini da je izložba Na prestupni dan bila više od izložbe. Bila je to prilika da ga još jednom sretnemo, da ga pogledamo pravo u oči, da ga, na neki način, ponovo zagrlimo.
Tema ovog broja je zagrljaj, a o zagrljaju mislim upravo tako: ne kao o gestu koji služi da nešto ulepša, nego kao o trenutku i činu u kojem potvrđujemo bliskost. Kao o povratku onome što je važno. Izložba Damjana Đakova u Beogradu bila je baš to. Povratak. Ne samo njegovih slika, već i celog jednog duhovnog prostora koji je godinama postojao negde između Srbije i Italije, između njegove unutrašnje tišine i velikog međunarodnog odjeka koji je imao.
Moj prvi susret sa Damjanom nije bio ličan. Desio se mnogo pre nego što smo se upoznali, na policama skriptarnice Fakulteta političkih nauka. Njegov rad je bio na koricama knjige Ribari ljudskih duša Đura Šušnjića. Nisam imala novac za knjigu, ali sam joj se vraćala, listala je kao relikviju, zadržavala pogled na toj slici i na imenu koje mi je tada zvučalo veliko, daleko, skoro pa biblijski: Damjan Đakov. Mnogo godina kasnije, život me je doveo u situaciju da bude gost likovne kolonije Pigmalion, a potom i moj prijatelj. Kupio me je odmah i zauvek lakoćom, jednostavnošću, šarmom čoveka kome kao da je svejedno, a zapravo mu je stalo do suštine. Plenio je obrazovanjem, znatiželjom, interesovanjem za sve. Bio je jedan od retkih pored kojih ne morate da se trudite da razgovor bude dobar. Uvek je bio.
Kada se danas govori o Damjanu, nemoguće je odvojiti ga od Italije. Još kao student, odlazio je tamo tokom osamdesetih, a sredinom te decenije odlazi definitivno. Taj odlazak nije bio hir ni potraga za boljim životom u banalnom smislu. Bio je to odlazak nekoga ko je osećao da ga nešto duboko vuče. U intervjuima je i sam govorio o Italiji kao o zemlji sunca, svetlosti, boja, muzike, hrane i istorijskog nasleđa, zemlji koja ga je formirala. U tom prostoru je sazreo njegov izraz.
Važno je razumeti i kakva je to Italija bila. Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, tamo se već oseća snažan talas onoga što će istorija umetnosti nazvati transavangardom. Bio je to povratak slici, figuri, subjektivnosti, mitu, energiji rukopisa i slikarskoj slobodi. To nije bio jedinstven stil, već klima u kojoj su slikari ponovo počeli da veruju u boju, u znak, u ličnu ikonografiju, u sliku koja ne objašnjava sve do kraja. Takvu klimu Damjan nije samo zatekao, on sa njom ulazi u plodan sudar. U Italiju je odneo nešto što je bilo duboko njegovo i duboko naše: iskustvo srpske i vizantijske freske, ikone, hijeratičnosti figure, osećanje za unutrašnju svetlost slike. U dodiru sa Mediteranom, sa italijanskom kulturom slike i sa živom scenom tog vremena, nastala je sasvim posebna poetika. Nije ličio ni na koga do kraja, a opet je mogao da stoji uz najveće.
Početak italijanske priče nije bio glamurozan. Naprotiv. Bio je filmski. Godine anonimnosti, oskudice, gladovanja, testenine koja se meri na grame, borbe da se opstane dovoljno dugo da talenat dobije priliku. Onaj deo biografije koji publika često ne vidi kada pred sobom ima već formiranog umetnika. A baš tu se lepo vidi karakter. Damjan je imao talenat, izdržljivost, ljubav i podršku. I sposobnost da sluša. Kontakt sa Pierom Karinijem, galeristom iz Firence, doneo mu je ne samo priliku, nego i važne, praktične savete: gde nabaviti platna, koje boje koristiti, kako napraviti blag, ali presudan otklon od tema kojima se bavio u Srbiji — ne da bi izdao sebe, nego da bi sebe jasnije izveo pred zahtevnu publiku.
A italijanska publika je bila zahtevna! Osamdesetih i devedesetih to je scena na kojoj ozbiljni galeristi i trgovci umetninama ulažu u mlade umetnike, gde raste krug kolekcionara, gde postoji apetit za novim. Kada je Damjan stigao do svog hibridnog, raskošnog, potpuno ličnog izraza, otvorila su se vrata koja se ne otvaraju slučajno. Susret sa Karlom Katelanijem iz Modene bio je sudbinski. Katelani je prepoznao ono što je vredelo prepoznati. Ne egzotičnost samu po sebi, nego umetnika velike snage. Posle toga stvari počinju da se slažu u pravcu koji danas izgleda logično, a tada sigurno nije bio lak. Izložbe, kolekcije, institucije, važna imena, međunarodna publika. Posebno mesto u tom italijanskom uspehu pripada i Veneciji, gde započinje saradnju sa uglednom galerijom Bugno Art Gallery, koja je prepoznala vrednost njegovog slikarstva i, ustupanjem radova za ovu izložbu, omogućila da se važan deo tog opusa ponovo vrati pred beogradsku publiku. Damjanovi radovi stajali su uz radove najvećih umetnika, o njegovom opusu su pisali ozbiljni kritičari, a o njemu se govorilo ne samo kao o srpskom slikaru u Italiji, već kao o autoru koji ravnopravno pripada savremenoj evropskoj sceni. Politika beleži da su ga italijanski galeristi spajali sa De Kirikom i Vorholom, a drugi tekstovi iz vremena njegovog uspona svedoče o mestu koje je već tada imao u važnim privatnim kolekcijama i na međunarodnoj galerijskoj mapi.
Ono što je mene kod Damjana uvek fasciniralo jeste što sav taj uspeh nije nosio kao ukras. Nije mu služio da pravi mit o sebi. Naprotiv. U njemu nije bilo potrebe da impresonira. Bio je tih, duhovit, lak, ponekad gotovo nehajan, kao da stoji malo iskosa u odnosu na sopstvenu biografiju. Njegove slike jesu bile u društvu velikih. Njegov rad jeste bio potvrđen. Njegov italijanski period s pravom se smatra zenitom. Ali nikada nisam imala osećaj da razgovaram sa čovekom koji želi da bude zvezda. Više sa čovekom koji želi da bude i ostane slobodan.
Početkom novog milenijuma, odlazi na Šri Lanku, okreće se čaju i razvija Tea Gallery, još jedan neobičan i autentičan rukavac svog života. A onda se vraća u Beograd. U jednom intervjuu, rekao je da se vratio da bi ponovo potražio sebe. Danas mi se ta rečenica čini strašno važnom. Jer objašnjava i njegov kasniji život bez pompe, bez potrebe za reflektorima, u ateljeu na Adi ili u Zemunu, mirno, povučeno, posvećeno. Kao da mu spoljašnja potvrda više nije bila potrebna. A ipak, i tada je u Srbiji odzvanjao eho njegovog italijanskog uspeha. I kad nije bio često na repertoaru domaćih galerija, znao se njegov status. Znao se kvalitet. Znao se Damjan.
Zato je ova izložba u Beogradu bila tako dostojanstvena i lepa. Ne samo zato što je prikazala više od četrdeset radova iz njegovog italijanskog perioda, niti zato što je prvi put u Srbiji na jednom mestu viđen tako celovit korpus tog opusa. Važna je zato što je ispunila Damjanov san: da se slike nastale u Italiji jednog dana vrate u Beograd. Važna je i zato što je pokazala koliko publika prepoznaje istinu kada joj se ona ponudi bez kalkulacije. Za dve nedelje, izložbu je pogledalo više od 4000 ljudi. Interesovanje je bilo, ali stvarno, nezapamćeno.
Ali ono što brojke ne mogu da objasne jesu reakcije ljudi. Javljali su se poznati i nepoznati, sa porukama da su ih slike razvalile, da su ih usisale, da ne mogu da se odvoje od njih. Jedna gospođa pisala je da je izložbu pogledala dvanaest puta. Jedna Damjanova bliska osoba rekla je nešto što mi sada otežava da napišem tekst: da je imala osećaj da je deo njenog života spakovan u tu izložbu i fizički donet u Srbiju. I kao da nema tačnijeg opisa. Jer Damjanove slike nikada nisu bile samo slike. One su dnevnički zapisi jednog složenog i slojevitog unutrašnjeg sveta. Iz njih izlaze figure, anđeli, ribe, stepeništa, ogledala, tihe sobe, prozori, svetlost, teskoba, nežnost, ironija, slutnja. U njima su i freska i Mediteran. Vizantija i pop. San i stroga kompozicija. Misterija i disciplina. Ti radovi nisu nastajali naporom koji se vidi. Oni su, kako su govorili oni koji su ga dobro znali, izlazili iz njega manijački i s lakoćom.
Damjan je otišao prerano. Za mnoge iznenada. Ostavio je veliku tugu i glupi osećaj nezavršenog razgovora. Potrebu da mu kažemo još nešto. Da ga pitamo još nešto. Da ga još koji put zagrlimo. Možda je baš zato ova izložba bila tako snažna. Jer nije bila samo reprezentativna, nego i intimna. Nije bila samo omaž, nego susret. Nije vratila Damjana među nas, naravno. Ali jeste vratila njegov rad tamo gde oduvek pripada. U Beograd. Pred njegovu publiku. U razgovor o važnim slikarima ovog prostora.
A to mesto mu pripada bez rezerve. Ne iz sentimenta, već po meri dela. Damjan Đakov nije umetnik kojeg treba pamtiti iz sažaljenja što je prerano otišao. Treba ga pamtiti zato što je bio veliki. Zato što je iz našeg nasleđa umeo da napravi savremen, prepoznatljiv, međunarodno razumljiv jezik. Zato što je imao dar, disciplinu i hrabrost da ode daleko, a da ne izgubi sebe. I zato što je, uprkos svemu, ostao čovek neobične lakoće.
Meni je ova izložba bila zagrljaj sa zakašnjenjem. Ali ponekad i takvi zagrljaji stignu na vreme. Stignu da potvrde ljubav i vrate dug. Stignu da kažu volimo te, nismo zaboravili, tvoje mesto je ovde, sa nama i u nama si.
