PIŠE: NATAŠA VUKIĆEVIĆ
U februaru ove godine preselili smo se na tek kupljeno imanje u selu Čitluk, pored Sokobanje. Moje najbolje drugarice u prolazu su svratile na par minuta i rekle: „Hrabri ste.“
Danas, posle četiri meseca, ponekad svrate gosti iz „civilizacije“ i većina nas napušta sa rečenicom „Hrabri ste“. Kažem ja mom dragom: „Ne znam što nam to govore, ne osećam da sam hrabra, zbog toga što živimo sada ovde“, a on mi odgovara: „Neće da kažu – ludi ste!“
O da, onda konačno shvatim pravo značenje te rečenice. Oni sigurno misle da smo ludi. Zamislite dvoje ozbiljno odraslih, sa zajedničkim životnim stažom preko sto godina, zamenili su svoje udobne krevete za dva poljska u kući od blata staroj takođe preko sto godina.
Ako želimo kuvano jelo ili toplu sobu, potrebno je zapaliti vatru u malom šporetiću (nalik bebi smederevca), ako želimo u toalet, potrebno je prošetati do poljskog čučavca, ako želimo da se istuširamo, potrebno je otići do naše livade gde sunce greje vodu u okiten crevu, a mala tuš kabinica kočoperi se zelenim granama divljih šljiva umesto zidova.
Imanje je bilo napušteno i zaparloženo lijanama, šipkom i ostalim trnovitim biljkama koje često prethode šumi. Tako izgleda kada priroda krene da vraća sebi mesta gde čovek više ne boravi. Mi postepeno i lagano krčimo i vraćamo deliće nama tako da imanje što manje uzurpiramo.
Želimo da se uklopimo, ne da nadvladamo i pobedimo. I sve što smo želeli brzo, naučili smo da mora polako. Uglavnom mnogo više posmatramo i osluškujemo pre nego što bilo šta uradimo. Tako lagano nastaju i naše bašte, gde već zriju krastavci, tikvice, luk i rotkvice. Salata i blitva raskošno nude svoje listove. I gde god pogledamo, na našem imanju imamo sve nijanse zelene.
Poljsko cveće na livadi razmekšava zeleno, ali u oku kao što se na moru preliva plavo, ovde se preliva, žubori i preovlađuje zeleno. I ta zelena nas grli i ljuljuška u mirisima prirode, a mi se iz dana u dan osećamo sve zdravije, življe i prirodnije.
Možda smo mi hrabri, a možda smo samo želili da osetimo život u njegovom izvornom obliku. Bez mnogo komfora na koji smo svi navikli, bude se čula, mišići i neka tiha radost postojanja. Svakog jutra budimo se sa osmehom i nestrpljenjem da vidimo šta ima novo u našem zelenom carstvu RaČitluku. Tako smo nazvali to mesto življenja za hrabre.
A hrabrost nije ništa drugo, do iskorak u dodir sa prirodom koja je oduvek i zauvek bila savršenija od svakog našeg pokušaja da je nadmašimo. Obnavljajući ovo mesto istovremeno obnavljamo sebe i učimo od najsavršenije da budemo raspevani poput ptica, razigrani poput insekata, mudri poput zmija, lekoviti poput bilja, tihi poput zvezdanog neba i radoznali poput sunca koje iznova svakog jutra izlazi.
Lagano zeleno, umesto „Mekano“ kao u pesmi Konstrakte. A šta želiš ti?
