PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ksenija Lea Roneai, spiritualna umetnica, instruktorka yoge i meditacije, praktičarka zen budizma. Šef kuhinje za presne veganske specijalitete. Izučava stare rituale kulta Majke Zemlje. Njena dela u fokusu imaju ženski princip i feminističku spiritualnost, snažnu filozofiju koja podržava život. Težnja joj je da sjedini i uskladi muški i ženski princip u svojim performansima i delima.
Ona je prijateljica Paola Koelja. Upoznala ga je u Beogradu pre dvadeset godina. Prepoznali su se i njeno spiritualno učenje je od tog trenutka počelo. Koeljo je pozvao na proslavu desetogodišnjice knjige „Alhemičar“ u Barselonu, gde je imala prilike da upozna sve njegove učitelje, prijatelje, porodicu i saradnike.
Ksenija se u svom spiritualnom učenju usmerila kroz put Camino de Satiago de Compostela, kojim je hodila mesec dana sa rancem na leđima u svojoj 23. godini. Završila je Zen Yogu kod Žarka Andričevića u Zagrebu i Vidya Yogu kod učitelja yoge Dragana Lončara.
Performans „Mreža Materica Mreža Srca“, koji si izvela u decembru, izazvao je veliku pažnju i interesovanje publike. U centar si stavila simbol ručno heklanog pojasa koji povezuje simbol materice i simbol srca.
Tako je. To je jedini kanal odakle i ide sve kreirano. U fokusu rada je simbol pojas, koji je ručno heklana narodna rukotvorina, koja dolazi iz naše ženske narodne tradicije i ženski skup sastavljen od 8 žena. Narodna tradicija ručnog rada nosi u sebi iskonsku žensku mudrost i znanje, koje se generacijama prenosi i koje će se prenositi. Životne mudrosti, ručni radovi, saveti, recepti, razmenjivali su se na ženskim okupljanjima koja se zovu „prelo“, a sada ih nazivamo „sestrinki krug“. Poenta je ista. Međusobna podrška, razmena, energetska regeneracija, obnavljanje i osnaživanje ženskog principa. To je mesto udruživanja ženske snage i na taj način se osnažuje poverenje u sebe i poverenje u druge, da bismo mogli svi zajedno udobnije, bezbrižnije i bolje da „koračamo“. Svesnost o međusobnom doprinosu je mesto koje je nam je zajednička prilika da se zauvek lišimo takmičenja, ljubomore i pokazivanja destruktivne moći, koja uvek radi protiv nas i troši nam energiju, emocije i vreme. Bitno nam je da osvestimo da smo međusoban božanstven nežan doprinos, snažno savezništvo i velika podrška jedna za druge. Isto to mislim i za muškarce i njihovo energetsko povezivanje srcem, emocijama i međusobnim udruživanjem. Pojas je ovde simbol koji nam služi kao podsetnik naše međusobne povezanosti. Pojas je moja materijalizacija meditativnog stanja u koji se utkala moja majčinska molba i moja namera najdubljih osećanja. Svaki pojas je simbol našeg zajedništva. Svaki pojas je moj svestan izbor da je život uživanje, ljubav i svetlost. Da nismo sami i poverenje u Život – da će uvek i sve biti u redu. Pojas sam postavila na matericu i na taj način sam se povezala prvo sa svojom ženskom energijom i tek onda sa drugima. Pojas na materici obeležava svaku matericu kao svetu i jedinstvenu. Drugi pojas sam postavila na srce i povezala sam se sa svojom snagom i muškom energijom u sebi i onda sa drugima. Pojas na srcu obeležava svako srce kao sveto i jedinstveno srce. Za vreme performansa se čula izvorna muzika iz narodne tradicije, koja se pevala na prelu i otkucaji mog srca. U otkucajima srca, dok smo ga snimali u studiju, takođe je utkana meditativna vibracija i namera da je ljubav jedini lek, sveti gral, alhemijski eliksir, velika tišina, kamen mudrosti. Otkucaj naših srca je zajednički ritam samog života povezan sa ritmom svakog živog bića i celog univerzuma.
Duše koje imaju sličan put jedna drugoj pomažu. Na duhovnoj stazi kojom hodiš, gde pronalaziš svoje učitelje i koga učiš?
Slične duše na duhovnoj stazi se nalaze ne da bi se osuđivale, nego prepoznale i zavolele, i to meni postaje najveći ključ samoprihvatanja. Verujem da smo jedni drugima ogledala, refleksija, veliki prasak i kada imamo šta da naučimo, priliku da se transformišemo i odbacimo nepotrebni višak. Život nas daruje Učiteljem. Ponekada mi je taj učiteljski “ provod“ prijatan i zabavan i učenje ide meko i lagano, a ponekad je prava noćna mora iz koje jedva čekam da se probudim i zahvalim univerzumu što sam je preživela. Poenta je da mi imamo priliku da menjamo ono što ne želimo da živimo i da Život uvek radi za nas, a ne protiv nas, kako ponekad iz straha čitamo životne situacije. Dolazimo na isto, možemo da je prođemo uz prijatnost ili neprijatnost, to je do naše volje kako ćemo učiti. Naravno da je za promenu potrebna ogromna snaga, disciplina, prepuštanje i budnost. Nekada smo samo lenji i to je u redu, a nekada giljamo ove promene bez da se puno pitamo i gorimo kao da su nam glave u plamenu. Prosto mora! Duboko poštujem svaki svoj i tuđi pokret za rastom, integracijom, promenom za istraživanjem, buđenjem… Imam jednog velikog spritualnog učitelja čije prisustvo sam osetila oduvek i jedva sam čekala da se stetnemo. Imam.mnogo svakodnevnih životnih učitelja. Učitejii se nalaze svugde oko nas, moji su u svakodnevnim situacijama, u slučajnom prolazniku, prodavačici na pijaci, često u bliskim ljudima, prirodi, snovima, bliskim prijateljim i neprijateljima, umetnosti, ljubavima, deci, simbolu, poruci… Neki su nam porodično određeni, a neke sami prepoznajemo na putu.sa. Nekima sam se oprostila, a sa nekima ću večno da drugujem i razmenjujem. Svakom susretu i učenju sam beskrajno zahvalna i svaki ima veliku i značajnu ulogu na mom putu. Mi smo jedna velika spiritualna porodica zauvek povezana i dišemo jedan isti dah. Mi smo jedni drugima najblistaviji životni dragulji, naročito onda kada to ne izgleda tako. Jedni druge prirodno grejemo baš kao što Sunce svakodnevno greje nas i Zemlju. Imam grupe svojih učenika sa kojima radim yogu i meditiram, i ljude koji prate moju spiritualnu umetnost koja je materijalizacija duhovnosti i služi životu. Svi moji učenici su moji učitelji.
Camino de Satiago de Compostela je put kojim se ređe ide i traje dugo. Kako si se u svojoj 23. godini našla na njemu i do kakvih si spoznaja došla?
Ovo hodočašće je staro 900 godina i dugačko je 850 kilometara. Počinje na jugu Francuske u gradu koji se zove Saint Jean Pied De Port i završava u Santiagu de Composteli. Paulo Koeljo, moj učitelj i prijatelj, pričao mi je o svom hodočašću i poklonio mi je knjigu na engleskom The Piligram ili Dnevnik jednog čarobnjaka, koja te 1999. nije bila prevedena kod nas. Kada je došlo vreme, pročitala sam knjigu i odlučila da budem prva žena iz bivše Jugoslsvije koja je prepešačila ovaj put. U Koeljovih knjizi je bila jedna mapa, verovali ili ne, po toj mapi sam krenula na hodočašće. Taj put je jednomesečna meditacija u prirodi, u hodu, gde sam mogla, korak po korak, da kontempliram sebe i svoj živitni put. Pošto dolazim iz jevrejske, katoličke i pravoslavne porodice, moj put nije bio religijski, nego je bio vođen unutrašnjom vatrom promene i potrebom da razumem i sebe i druge. Bilo mi je svakako. Divno i bolno, udobno i razarajuće. Ritam hodanja je moćan, susreti sa raznim ljudima iz celog sveta, koji su isto kao i ja duhovni istraživači, i koji ulažu napor i koji se susreću sa sobom. Nekoliko stvari sam zaokružila na ovom putu. 1. Da su udobne cipele neophodne. 2. Da je višak stvari opterećujući. 3. Da hodati sa drugima može da bude i rasterećenje, ali ponekad i teret. 4. Da svaki put ima svoj početak i kraj. 5. Da uspešno završen kraj treba proslaviti tako što će se kreirati umetnost, predati drugima zasluge za pređeni put i podeliti ih sa svima (tada je nastala ideja za kolekciju suknji Lea Ronai, koja je bila prikazana u Beogradu). 6. Da kada se nešto počne, bitno je da se završi do kraja, ali da je isto tako svaki korak i svaki udah i izdah podjednako bitan. 7. Da intuiciji treba verovati zato što je ona naš prirodni dar koji sve vidi i kada nam je mrkli mrak.
Ovo pešačenje preporučujem svima, cene konačišta su simbolične i često domaćinske. Prolaze se predivna priroda, španski gradovi i sela u koja bi inače teško zašli….
Mnogi uče iz neprijatnih i bolnih situacija. I sama si učila iz bola – onog ličnog i Weltschmerza. Bila si seksualno zlostavljanje kao devojčica, disleksičarka si. Borbe je bilo na svakom koraku. Kako biti pobednik i zadovoljna svojim životom?
To je istina, neka naša životna iskustva dolaze iz bola. Mi bol podnosimo, ali nas strah od bola apsolutno parališe. Međutim, baš u toj blokadi je ležala moja najveća životna snaga. Sada, posle 35 godina, mogu najzad o tome da razmišljam bez velikog tereta, ali tada mi je bilo nepodnošljivo i mučno. Moja prva velika bol dolazi od muškarca i seksualnog zlostavljanja kojem sam kao devojčica bila izložena. Veliki deo života sam provela u bežanju od ove povrede. Međutim, trik je da sam kroz različite odnose sa drugima i sobom oživljavala osećaj krivice i straha, sve dok se nisam direktno i bez posrednika suočila sa njim. Kada više nisam imala gde da bežim i kada sam naišla na samosagrađeni zid, skupila sam nadljudsku snagu i otišla sam u kuću gde sam 25 godina ranije bila zlostavljana. Suočila sam se licem u lice sa čovekom koji me je povredio i stavila u svom srcu stvari na mesto. Nikada više nisam sklanjala pogled kada bih ga srela na ulici, nego je on prelazio na suprotnu stranu. To jeste bila moja velika pobeda! Kada sam počela da otvoreno pričam sa prijateljicama i prijateljima o ovom događaju, puno njih se oslobodilo i najzad podelilo svoju traumu zlostavljanja iz detinjstva, koja su se decenijama čuvala kao zarobljena krivica, sramota, bol. Zato je važno, iako je neprijatno, glasno pričati o nepravdi, manipulaciji i povredama svih onih koji nisu mogli da se odbrane. Vreme tu ne postoji i ne moramo biti zarobljenici starih događaja. Ta energija nije naše smeće i treba je vratiti tamo gde pripada i osloboditi se zauvek. Toliko mi je drago što sam progovorila i zaustavila moje i generacijsko nasilje. Što i dalje imam otvoreno srce, poverenje u veliku životnu ljubav. Disleksija je moj drugi hendikep i oduvek ga imam. To je poremećaj u čitanju i pisanju, kada se otkrije na vreme, lako se dovodi u red. Osamdesetih godina se nije puno znalo o disleksiji i mojima je to promaklo. Disleksija stvara osećaj izdvojenosti i socijalne nesigurnosti. Samo znaš da si drugačiji i da ti je potrebno mnogo vremena za najjednostavnije radnje. Učila sam da pamtim kada su drugi čitali, naučila sam da čitam između redova i naučila sam da čitam srcem. Naučila sam da čitam i pričam u slikama i tu nastaje moja umetnost koju mogu da vidim, da materijalizujem i prenesem iz sebe dalje. U školi sam se snalazila na sve načine i beskrajno se umarala. Godinama kasnije sam počela da se bavim zen meditacijom i dovodim um u momenat sada i ovde. Koncentracija mi se znatno poboljšala. Naučila sam da živim sa disleksijom i nije me više ogromna sramota i kada pogrešim. Kada sam u nekoj situaciji kada je potrebno brzo nešto napisati, više nemam problem da zamolim nekog da mi pomogne da to napiše umesto mene. Nemam više problem, nego razumevanje za mene drugačiju i u ovom sporom ritmu pisanja i čitanja. Ono što osećam da je moja sreća je da nisam postala sarkastična i ljuta na sudbu. Naprotiv, dobila sam veliko životno ljubavno ushićenje i mogućnost da vidim magične nijanse kod sebe i drugih, koje imam potrebu da prenosim dalje. Nekada sam imala osećaj da su ove moje borbe pitanje života, istina je – preživela sam ih i transformisale su se u kvalitete i vrline. Često sam imala osećaj da je život veliko i teško besmisleno mučenje, ali kada sam padala i podizala se i stala samurajski još snažije i jače. Kada su stvari počele da se povezuje i kada sam prvi put videla celinu. Kada su sve situacije i svi ljudi u ljubavi gde su oduvek i bili, samo ja to sve na taj način nisam videla i prepoznala. Objavljujem da je meni počeo raj na zemlji. Često i dalje imam besmislen razvučen osmeh na licu koji je izraz – Preživela sam i srce mi je ostalo otvoreno – i možeš i ti! Konačno mi je dobro i ima još da se gilja, ali sada mogu lagano i u svom nekom ritmu.
Snovi kao deo tvoje realnosti. Kada si ih otkrila i kako te oni vode i usmeravaju?
Oduvek sanjam. Sećam se svojih snova iz najranijeg detinjstva. Moja prva spiritualna učenja dolaze iz snova. Moje snove nema potrebe da zapisujem, zato što ih zauvek zapamtim. Ne koristim sanovnik, zato što samo ja mogu da čitam svoje snove. Moji snovi se sihronizovano dopunjuju sa dnevnim životom i on se samo nastavlja u krevetu. Moji snovi su razgovori moje duše. Bitne kreativne informacije dobijam kroz snove. Neke emotivne situacije koje ne mogu da rešim, rešavam u snovima. Postoji nekoliko osoba koje sanjam i kojima prenosim poruke koje dobijam u snovima. To su meni vrlo bliske osobe, moji spiritualni saputnici. Imam nekoliko pravila koja poštujem, a tiču se pripreme za snove. U krevet nikada ne idem u garderobi koju koristim za napolje, nego isključivo u stvarima samo za spavanje. Svaka spavaćica ili pidžama mora da ima poseban simbol ili značenje koje je vezano za moje snove. Posteljima u kojoj sanjam mora da bude čista i uredna. U krevetu ne jedem i ne pijem. Krevet je sveto mesto snova i takva mu je namera. Poštujem noć i njegove senke, volim svoje snove i zaista ih punim srcem živim.
Kada pronađeš Sunce i Mesec u sebi šta osetiš?
Sunce i Mesec su kao dva moja, uvek prisutna, duhovna roditelja. Beskrajno su mi inspirativna ova dva simbola. Njihov sklad i integracija je za mene pomirenje i spajanje suprotnosti za moje i naše najveće dobro. To je neodlaženje u krajnost, nego ostajanje u zlatnoj sredini i to je moj životni rad. Prava mera u svemu, sklad sa samom sobom, na časovima yoge i meditacije, kroz umetnost i hranu koju pravim. To je moj unutrašnji osećaj energetske ravnoteže u mikrosituacijama, ali i onim makro. Sunce je muški princip, yang energija, pingala, a mesec je yin energija, ida i ženski princip. Kada je njihova energetska harmonija u balansu, onda se zaista događaju čuda: uostalom, stvara se novi život i to vidim kao najveću ličnu i kolektivnu proslavu života! Isto takvo uživanje osećam posle dobrog časa hatha yoge čiji koren dolazi iz ovog sklada. Ha je Sunce, Tha je Mesec. Ta dva simbola spojena i zauvek zajedno su moj najveći podsetnik i moja najveća lekcija. Spajanje Sunca i Meseca je moja životna pobeda.
Kako vidiš ženu na Balkanu?
Ženu na Balkanu vidim kao majku Boginju.
Šta se sprema u laboratoriji tvoga srca? Tema broja je „Moć ljubavi“ – srce kao glavni vodič. „Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena“ kaže Antigona. Gde čuvaš esenciju ljubavi?
Moć Ljubavi je naš najznajčajniji lek, koji sve transformiše, celiva i obnavlja sve u nama, sve oko nas. To je mesto ponovog sastavljanja i novog rađanja. Moć ljubavi nije isključivo muško/ženska ljubav na koju se prvo pomisli. To je ljubav i prema samom sebi, prema prirodi, prema kreativnosti, zvezdama i Univerzumu. U mojoj laboratoriji srca se sprema ljubavni eliksir koji sve pretvara u Ljubav, koji se neograničeno i zauvek toči, i koja se manifestuje kroz ljude koje volim, yogu i meditaciju, spiritualnu umetnost i hranu koju pravim. Život je Ljubavna pobeda i mi smo njeni svedoci. Mržnja je tu da se tranformiše u Ljubav, da bismo imali razlog za slavlje i razlog za umetnost i ovakve tekstove. Ljubavna esencija izvire tamo gde je pobedila Ljubav i uvek polazi od nas sa velikim potencijalom da se širi. U našem srcu, ona postaje neiscrpna ljubavna prana. Dišimo je svesni i povezani u istom dahu.
