HRABRO SRCE PRIZNAJE RANJIVOST

PIŠE: HANA STAMATOVIĆ, PSIHOLOG/PSIHOTERAPEUT, UČITELJICA OPEN FLOOR PLESNE METODE (WWW.HANASTAMATOVIC.COM)
FOTOGARFIJA: MARIJA KULOVIĆ
MAKE UP: BILJANA RADOSAVLJEVIĆ

Pre petnaestak godina nasla sam se u Amsterdamu, u jed­nom sjajnom džez lokalu. Am­sterdam je poznat po izvrsnoj džez sceni i velikom broju da­rovitih muzičara koji pristižu iz svih krajeva sveta kako bi se tamo susreli i svirali zajedno.

Smenjivali su te večeri jako za­nimljivi umetnici na jam svirci. Improvizacije koje su nastajale bile su prava remek dela. Poči­njala sam da razumem koliko je uzbudljivo kada se na sceni udruže tako razliciti umetnici koji u trenutku stvaraju muziku.

Kako je moj holandski domaćin bio gitarista, imala sam tu pri­vilegiju da za stolom za kojim sam sedela upoznajem muziča­re koji su se nizali na sceni, ne samo kroz zvukove koji su stva­rali, već i kroz vrlo interesantne razgovore. Ali susret sa jednim bubnjarom iz Atine ostavio je posebno snažan utisak. Pitala sam ga kako se osmelio da ri­zikuje karijeru i sigurnost koju je vec izgradio u Grčkoj i preseli se u Amsterdam gde već godi­nama nema stabilne prihode i svirke. On me je pogledao za­čuđeno i rekao: “Rizik je ostati u sigurnom. Ja ne bih imao hra­brosti da ne rizikujem i propu­stim šansu da stvaram ovakvu muziku.”

Puno godina kasnije, ove reči i dalje odjekuju u meni.

Rizik je kada ne rizikujem. Zona komfora je nekada komforna a nekad samo navika u kojoj nema razvoja. Na čarobna me­sta ne stizem iz uljuljuškanosti u poznatom, već kad pomerim neku svoju granicu. Kada se osmelim da uđem u nepoznato. A nepoznato čini da se osećam ranjivo i da sumnjam. Ali to ne znači da moram da odustanem od rizika. Od sebe.

Pre dve godine bila sam u iza­zovnoj životnoj situaciji, koja je od mene tražila da napravim ve­liku promenu u mom privatnom životu. Za mene tektonsku. Do tad nezamislivu. Parališuće za­strašujuću.

I tad sam mogla da se pravim da ne vidim slona u sobi moje svesti. Mogla sam da se zatr­pam mnogim aktivnostima i to sa “legitimnim opravdanjem” da sam u obavezama pa ne stižem do sebe. Mogla sam da nasta­vim sve po starom. Ali zapravo nisam mogla.

U dubini svog srca sam znala da ništa od toga nije moje, do toga da se ogolim ranjivosti i uskočim u eksperiment.

Sve što bih nastavljala po sta­rom nije više razvojno.

Ostanak u poznatom bi zasle­pljivao moju svest i činilo bi da budem kilometrima daleko od istine svog srca.

A moje srce je od mene zahte­valo hrabrost. Skok u nepozna­to.

U tom trenutku shvatila sam da me život postavlja pred dva iz­bora: ili ćeš rasti i suočiti se sa svojim ogromnim strahom ili ćeš ostati tu gde jesti. Iz ovog odvažnog izbora sam porasla neverovatno. Iako je bilo uža­sno neudobno, na periode jako neprijatno i krhko. Iako sam osećala da gubim svaku kon­trolu. Iako me je neizvesnost i novina zapljuskivala strahom. Iako sam se osećala beskrajno ranjivo.

Naučila sam da nisam mogla da pronađem veći razvojni po­ligon od tog hrabrog izbora da budem ranjiva i da se prepustim nepoznatom.

Pre nešto više od dvadeset godina, nekoliko centimetara saobraćajne nesreće delilo me je od smrti. Naučila sam da je mogućnost mog izlaska iz živo­ta uvek tu. Da ne znam koliko je dugo planirano za mene da bu­dem u ovom životu. I tad sam napravila nepokolebljiv ugovor sa samom sobom da živim. Da ne životarim već pratim svoje srce, svoju strast i intuiciju.

Mudri mistik Osho kroz svoja učenja često podseća ljude na značaj odvažnosti bivanja i po­ručuje: ”Hrabrost ne znači biti bez straha. Hrabrost znači ose­ćati strah, a opet ne dozvoliti da on ovlada tobom.”

Hrabrost dakle ne isključuje pri­sustvo straha, iako je to jedna od čestih zabluda. Ona ukazu­je na našu spremnost da nešto uradimo, uprkos osećanju stra­ha. Uprkos mislima koje govore da nećemo moći, da nećemo uspeti, da je to previše za nas. I nije istina da hrabri ljudi ne­maju dileme. Da nemaju misli koje ih sapliću. Da se ničega ne plaše. Hrabri ljudi su oni koji se kreću, uprkos strahu i osećaju da im se noge “oduzimaju od straha”.

Strah nije znak naše slabosti. On je sastavni deo našeg emo­tivnog repertoara, mogućih odgovora na nepoznato. I ne znači da smo životno ugroženi kad god se uplašimo. Nekad je upravo suprotno. Ugrožavamo kvalitet života, i svodimo ga na životarenje baš zato što neguje­mo strah.

Neka vazna pitanja kojima pro­veravam sopstvenu smelost su:

Da li smeš ono sto želis?

Da li osećaš ono što misliš?

Da li veruješ u ono što živiš?

Pojam srčanosti potiče upravo od reči srce. A naše srce je mo­ćan energetski centar i izuzetno utiče na našu svakodnevnicu.

Zato se itekako isplati ulagati u povećavanje kapaciteta da slu­šamo i pratimo glas svog srca. U prakse koje podstiču hrabrost da osvestimo obrasce koji više ne služe. Prakse psihoterapije, joge, svesnog plesa i meditaci­je.

Jer hrabro srce može da pod­nese nepoznato, uprkos strahu. Ono može se izrazi. Ima saose­ćanje za druge, ali i za sebe.

Hrabro srce sme da bude ranji­vo. Hrabro srce ide za onim sto želi.