PIŠE: HANA STAMATOVIĆ, PSIHOLOG/PSIHOTERAPEUT, UČITELJICA OPEN FLOOR PLESNE METODE (WWW.HANASTAMATOVIC.COM)
FOTOGARFIJA: MARIJA KULOVIĆ
MAKE UP: BILJANA RADOSAVLJEVIĆ
Pre petnaestak godina nasla sam se u Amsterdamu, u jednom sjajnom džez lokalu. Amsterdam je poznat po izvrsnoj džez sceni i velikom broju darovitih muzičara koji pristižu iz svih krajeva sveta kako bi se tamo susreli i svirali zajedno.
Smenjivali su te večeri jako zanimljivi umetnici na jam svirci. Improvizacije koje su nastajale bile su prava remek dela. Počinjala sam da razumem koliko je uzbudljivo kada se na sceni udruže tako razliciti umetnici koji u trenutku stvaraju muziku.
Kako je moj holandski domaćin bio gitarista, imala sam tu privilegiju da za stolom za kojim sam sedela upoznajem muzičare koji su se nizali na sceni, ne samo kroz zvukove koji su stvarali, već i kroz vrlo interesantne razgovore. Ali susret sa jednim bubnjarom iz Atine ostavio je posebno snažan utisak. Pitala sam ga kako se osmelio da rizikuje karijeru i sigurnost koju je vec izgradio u Grčkoj i preseli se u Amsterdam gde već godinama nema stabilne prihode i svirke. On me je pogledao začuđeno i rekao: “Rizik je ostati u sigurnom. Ja ne bih imao hrabrosti da ne rizikujem i propustim šansu da stvaram ovakvu muziku.”
Puno godina kasnije, ove reči i dalje odjekuju u meni.
Rizik je kada ne rizikujem. Zona komfora je nekada komforna a nekad samo navika u kojoj nema razvoja. Na čarobna mesta ne stizem iz uljuljuškanosti u poznatom, već kad pomerim neku svoju granicu. Kada se osmelim da uđem u nepoznato. A nepoznato čini da se osećam ranjivo i da sumnjam. Ali to ne znači da moram da odustanem od rizika. Od sebe.
Pre dve godine bila sam u izazovnoj životnoj situaciji, koja je od mene tražila da napravim veliku promenu u mom privatnom životu. Za mene tektonsku. Do tad nezamislivu. Parališuće zastrašujuću.
I tad sam mogla da se pravim da ne vidim slona u sobi moje svesti. Mogla sam da se zatrpam mnogim aktivnostima i to sa “legitimnim opravdanjem” da sam u obavezama pa ne stižem do sebe. Mogla sam da nastavim sve po starom. Ali zapravo nisam mogla.
U dubini svog srca sam znala da ništa od toga nije moje, do toga da se ogolim ranjivosti i uskočim u eksperiment.
Sve što bih nastavljala po starom nije više razvojno.
Ostanak u poznatom bi zaslepljivao moju svest i činilo bi da budem kilometrima daleko od istine svog srca.
A moje srce je od mene zahtevalo hrabrost. Skok u nepoznato.
U tom trenutku shvatila sam da me život postavlja pred dva izbora: ili ćeš rasti i suočiti se sa svojim ogromnim strahom ili ćeš ostati tu gde jesti. Iz ovog odvažnog izbora sam porasla neverovatno. Iako je bilo užasno neudobno, na periode jako neprijatno i krhko. Iako sam osećala da gubim svaku kontrolu. Iako me je neizvesnost i novina zapljuskivala strahom. Iako sam se osećala beskrajno ranjivo.
Naučila sam da nisam mogla da pronađem veći razvojni poligon od tog hrabrog izbora da budem ranjiva i da se prepustim nepoznatom.
Pre nešto više od dvadeset godina, nekoliko centimetara saobraćajne nesreće delilo me je od smrti. Naučila sam da je mogućnost mog izlaska iz života uvek tu. Da ne znam koliko je dugo planirano za mene da budem u ovom životu. I tad sam napravila nepokolebljiv ugovor sa samom sobom da živim. Da ne životarim već pratim svoje srce, svoju strast i intuiciju.
Mudri mistik Osho kroz svoja učenja često podseća ljude na značaj odvažnosti bivanja i poručuje: ”Hrabrost ne znači biti bez straha. Hrabrost znači osećati strah, a opet ne dozvoliti da on ovlada tobom.”
Hrabrost dakle ne isključuje prisustvo straha, iako je to jedna od čestih zabluda. Ona ukazuje na našu spremnost da nešto uradimo, uprkos osećanju straha. Uprkos mislima koje govore da nećemo moći, da nećemo uspeti, da je to previše za nas. I nije istina da hrabri ljudi nemaju dileme. Da nemaju misli koje ih sapliću. Da se ničega ne plaše. Hrabri ljudi su oni koji se kreću, uprkos strahu i osećaju da im se noge “oduzimaju od straha”.
Strah nije znak naše slabosti. On je sastavni deo našeg emotivnog repertoara, mogućih odgovora na nepoznato. I ne znači da smo životno ugroženi kad god se uplašimo. Nekad je upravo suprotno. Ugrožavamo kvalitet života, i svodimo ga na životarenje baš zato što negujemo strah.
Neka vazna pitanja kojima proveravam sopstvenu smelost su:
Da li smeš ono sto želis?
Da li osećaš ono što misliš?
Da li veruješ u ono što živiš?
Pojam srčanosti potiče upravo od reči srce. A naše srce je moćan energetski centar i izuzetno utiče na našu svakodnevnicu.
Zato se itekako isplati ulagati u povećavanje kapaciteta da slušamo i pratimo glas svog srca. U prakse koje podstiču hrabrost da osvestimo obrasce koji više ne služe. Prakse psihoterapije, joge, svesnog plesa i meditacije.
Jer hrabro srce može da podnese nepoznato, uprkos strahu. Ono može se izrazi. Ima saosećanje za druge, ali i za sebe.
Hrabro srce sme da bude ranjivo. Hrabro srce ide za onim sto želi.
