ALHEMIJA SVETLOSTI

PIŠE: OLIVERA MILUTINOVIĆ, PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT

Postoji pouka iz Biblije da se mrak iz sobe izgo­ni tako što se u sobu unese svetlost. Logično, zar ne? Tako se nešto može reći i o ljudskom srcu, jer u svakom srcu čovekovom mora biti i nekih tamnijih, mračnijih delova. Unošenjem svetlosti u naša srca, a svetlost bi za naša srca predstavljala SVESNOST, mi osvetljava­mo, odnosno osvešćujemo ono što nam se u srcima nalazi i to je zapravo prava alhemija: neznanja u znanje, nesvesnosti u svesnost, bola u čistu ljubav, povreda u isceljenje, zla u dobro… Otvaramo srce da u njega uđe još svetlosti i još svesnosti da bi u njemu mogla da obitava ljubav.

***

Šta bi sve bile ove naše svetiljke, sveće koje nam pomažu da u srca unosimo svetlost?! Svaka vrsta introspekcije, unutrašnjeg sagle­davanja, upoznavanja sebe, življenja svojih darova, psihoterapija, stvaralaštvo, duhov­ne prakse, posvećenost nekom višem dobru, činjenje dobrih dela, molitva, meditacija i još mnogo toga čega ne mogu sad da se setim. I najvažnije u svemu tome – hrabrost, potrebna je velika hrabrost da se pogleda u svoje srce.

***

Jedna od mojih najvećih sveća bila je oduvek moj dar za pisanje. Pišem bez predumišljaja, lako, pitko, na trenutke se osetim kao porodi­lja koja je upravo izrodila novo čedo iz utrobe. To napisano bi oduvek osvetlilo i čistilo moje srce od čega god da treba, a onda bi nekako preobražavalo u smisao ono što se u njemu dešava, u duboki smisao koji bi često preva­zilazio i mene samu. Tu nije bilo laži i prevare, ni kasnijeg doterivanja. Ono što bi dolazilo sa tog mesta je bilo u komadu, takvo kakvo jeste. I tako istinito, umelo bi da zaboli i mene, a ne­kad i čitaoca.

I ti zraci moje sveće često bi doticali i srca dru­gih ljudi i ljudi bi mi to govorili, ali im nisam verovala. Nisam im verovala jer je u mom srcu živela devojčica koja je iskreno želela da je neko vidi i primeti i dugo je to čekala, dugo je MENE čekala.

Vremenom sam je otkrivala postepenim osvet­ljavanjem. Imale smo mnogo susreta pod sve­tlošću. Mnogo je bilo povreda koje je trebalo zaceliti. Mnogo suza koje je trebalo isplakati. Mnogo bola odbolovati. Mnogo je bilo neisti­nitih programa koje je usput usvojila i koje je trebalo očistiti. Bilo je i autodestruktivnih pona­šanja kojima je prljala svoje srce. Tek na kraju, posle mnogo, mnogo vremena, devojčica se oslobodila. Počela je da mi veruje, da se radu­je, da se igra, da se oseća sigurno i zaštićeno i konačno je mogla da mi kaže šta zaista želi.

Ta devojčica želi da bude viđena, želi da njeni darovi budu pokazani svetu, želi da ljudi čitaju ono što je napisala i da jednog dana sedi u toj crvenoj haljinici na sceni na promociji svoje knjige. I biće tako. Ta devojčica to zaslužuje. I počeće od svojih pesama koje je splela u jed­nu priču. Veruje da će vam ta priča dotaći srca. A verujem i ja.

Čujem i vidim tu devojčicu svakodnevno i čini­ću za nju to što želi i to što joj treba. Predugo sam to radila za mnoge druge ljude, dajući im prednost u odnosu na nju. Oprostila mi je, ali sada pomno pazim da se to ne desi ponovo.

Do ovakvih devojčica, kao i dečaka, može se doći samo uz pomoć svetlosti, mnogo hrabrosti i mnogo strpljenja. Jer dugo su nas čekali zaboravljeni u mraku, a moraćemo na putu do njih da se izborimo i sa mnogim sopstvenim alama, tamničarima i oklopljivačima. Put do naj­većeg unutrašnjeg blaga podrazumeva i iskreni i duboki pogled u sve ono smeće koje smo nakupili na putu, a jedino ga tako možemo i čistiti.

***

Do svetlosti može da te vodi tvoje srce, jer srce voli svetlost. Počni da ga osluškuješ. A kada tom svetlošću svaku svoju bol pretvoriš u suvo zlato mudrosti, nežnosti i čiste dobrote, počećeš da živiš samo istinu. To je srce izvidalo svoje rane. I ne može da vida tuđe. Može samo da svetli drugima i osvetli im put.

***

Jedno takvo srce napisalo je knjigu prepunu čarobnih malenih svetiljki. One će vam pokazati put. Vidimo se na promociji.