KOHEZIJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/
FOTOGRAFIJE: STEFAN JOVANOVIĆ

Stefan Jovanović, rođen u Valjevu 1990. godine, magistar farmacije i objavljivani autor u prestižnim domaćim i inostranim magazinima na temu fotografije i automobilizma. Ljubav prema fotografiji javila se mnogo pre same svesti i ideje o tome da će se njom baviti u ovom obliku i sa težnjom da je podigne na mnogo veće visine. Već sa 10 godina, otkrivši da u fioci ima analogni Olympus Mju-II, počeo je sa dokumentarnom fotografijom. Prve ozbiljne radove na temu makro i pejzažne fotografije objavljuje u poznatim srpskim foto-magazinima ReFoto i DigitalFoto.

Nezasiti apetit ka automobilskom svetu odveo ga je ka promeni umetničkog pravca u smislu tematike, ali godine tehničkog usavršavanja i razvijanja jedinstvene estetike pomogle su mu u izgradnji jedinstvenog stila odgovornog za današnje radove. Radeći u artistički ekscitatornom okruženju svakim novim zamrznutim momentom pokušava da redefiniše fine art kategoriju fotografije spajajući opozitne životne aspekte kroz jedinstven tehnički stil i upotrebu svetla, a zatim posle obrade boja i tonova. Živi u Beogradu, dostupan internacionalno.

Svoju prvu samostalnu izložbu fotografije „Kohezija“ Stefan Jovanović će imati u izlagačkom prostoru umetničke inicijative KVART BW, na drugom spratu tržnog centra Galerija, Bulevar Vudroa Vilsona 12,  od 26. novembra do 04.decembra 2021. godine.

Izložba će biti  otvorena u petak, 26. novembra sa početkom u 19 sati.

FOTOGRAFIJA GOVORI UNIVERZALNIM JEZIKOM. TI SI SVOJIM FOTOGRAFSKIM PRIČAMA PROGOVORIO RANO – ZAŠTO SADA NAKON VIŠE OD DESET GODINA PRVA IZLOŽBA?

Mislim da su perfekcionizam i iznadprosečan, ponekad preteran, nivo samokritičnosti uticali na to da formiram određen estetski ideal kakvim želim da odišu moji radovi te sam stoga nekako čekao da se vizuelni jezik ili stil kojim govorim potpuno formira kako bih fotografije izložio na velikom formatu i u ovakvom prostoru. Svaki put kada bih otvarao sajtove ili profile socijalnih mreža fotografa koji su mi bili uzori dah bi mi zastajao i srećniji, sa mnogo više inspiracije, obavljao bih dnevnu rutinu i posao nakon toga. Želeo sam da moji radovi kod moje publike proizvode istu vrstu hormonske reakcije i prevalencu endorfina kako bi im taj dan počeo inspirativno i motivisao ih na velike stvari. To je naravno često puta lakše izgovoriti nego uraditi, izražaj osećanja i dokumentovanje momenta onako kako je viđeno ili interpretirano u realnom vremenu nije lako preneti na dvodimenzionalni medijum, potreban je visok nivo tehničke sposobnosti kako bi se realan životni momenat preveo na jezik estetike i igre svetlom kroz kameru. Čekao sam da taj tehnički deo dostigne određeni nivo, čekao sam zrelost radova, zrelost tonova, boja, životnih momenata, čekao sam neku vrstu jasno formirane arterije koja teče mojim fotografijama koju neću morati da objašnjavam i koju će publika instinktivno identifikovati sa mnom kao autorom. Čekao sam radove ispod kojih neće morati da stoji moje ime, ali za koje će posmatrač znati da su moji.

TVOJA PRVA SAMOSTALNA IZLOŽBA FOTOGRAFIJA NOSI NAZIV „KOHEZIJA“ I BIĆE OTVORENA U GALERIJI KVART 26. NOVEMBRA 2021. U 19 ČASOVA. KOJA JE TVOJA PRIČA? ŠTA SPAJAŠ I ŠTA DOVODIŠ U PRVI PLAN?

Često puta volim da napravim zanimljivu analogiju između moje profesionalne orijentacije i umetnosti ili neke druge sfere života kojom se bavim, pa mi i na ovo pitanje kao prva reč na pamet navire medicinski termin – supspecijalizacija. Subspecijalizacija kao termin predstavlja usko polje profesionalnog znanja ili veštine u okviru određene specijalnosti koja je sama po sebi uža i profesionalnije orijentisana forma dejstvovanja od nekog opšteg, šireg znanja i opsega rada.

Ovakav vid opredeljenja je svakako u sinergiji sa mojim prethodnim odgovorom vezanim za formiranje ličnog stila i prepoznatljive estetike, međutim razlika koju pokušavam da donesem u odnosu na druge fotografe je to da se moja subspecijalizacija odnosi na tehnički deo fotografije i samu upotrebu svetla i uglova, možda čak i post-processinga. Većina umetnika, činjenično, gradi svoj prepoznatljiv stil specijalizirajući se u jednoj temi, ograničavajući se na jedan subjekat, jednu, kako se to popularno kaže, nišu. Ovo svakako nije pogrešan smer, daleko od toga, ali je nešto što sam pokušao i nešto u čemu se nisam osećao komforno. Osetio sam da širok spektar interesovanja koja imam pati ukoliko se posvetim samo jednoj temi te sam svoj jezik i lični stil pokušao da formiram obrađujući apsolutno sve teme, sve životne momente, ali povezujući ih gore pomenutom arterijom koja zapravo, u mom slučaju, predstavlja jedinstven vizuelni pristup, ali obrađuje u najširem smislu te reči – život. Kada su teme i sami subjekti u pitanju i kod mene postoji određena vrsta specijalizacije – kada kažem život svakako mislim na svoj i na svoje afinitete i sfere interesovanja, tako da su određene teme povlašćenije i to će se videti i na izložbi.

Automobilizam je vertikala na koju se nadovezuju ostali, na prvi pogled potpuno nepovezani, aspekti života, međutim na jednom dubljem nivou. Arhitekturu, dizajn enterijera, časovničarstvo, kao i autobilizam, fotografiju i umetnost povezuje zapravo ljudska komponenta koja je u određeni predmet, stvarajući ga, integrisala deo svoje ličnosti, ukusa, načina razmišljanja. Tako da što se tiče prvog plana, estetika automobila, predmeta ili enterijera ili nekog spontanog momenta jesu dominantniji, međutim trudim se da fotografijom redefinišem pojam luksuza u smislu da sam termin treba da se odnosi na bogatstvo duha, kreativnosti, ljubavi prema inženjeringu, trkama, lepoti arhitekture i uređenja, pre nego materijalnoj vrednosti koja, iako je suštinski samo posledica procesa proizvodnje određenog predmeta, u današnjem svetu je pretvorena u ideal kom se teži, odnosno u statusni simbol. Predmeti koje prikazujem su mnogo više od toga, kriju mnogo dublju priču, zanimljiviju istoriju nastanka, povezuju ljude i učestvuju u stvaranju životnih momenata. Ne zato što sami po sebi kao skup delova od lima imaju dušu, nego zato što ih mi kao korisnici, vlasnici, posmatrači, kritičari, kako god, oplemenjujemo i bojimo. Kao autor, kao posmatrač kroz tražilo kamere, pokušavam da integrišem deo svog pogleda i svoje percepcije u svaki od ovih predmeta.

Kako Egziperi kaže u Malom Princu – “Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne može sagledati.” Iako je glavni organ kojim percipiramo fotografiju kao medijum oko, dajem sve od sebe da posmatrač oseti i nameru iza toga – srce.

SA KOLIKO RADOVA SI SE PREDSTAVIO I NA ČEMU SU RAĐENE FOTOGRAFIJE?

Postavka sadrži 30 radova. Svakako je moglo da stane više, međutim kako i sama tema izložbe kaže za međusobnu sinergiju i koheziju ovaj broj u skladu sa zidovima i prostorom galerije nametnuo se kao savršen izbor jer su veličine printova, način na koji su monitrani, razmak i priča koju pričaju u potpunoj koheziji i odgovaraju mojoj percepciji dizajna enterijera. Ideja je bila da fotografije dišu i da prostor između dva rada bude dovoljan kako interakciju posmatrača i konkretne fotografije ne bi ometao sledeći print koji se nalazi pored. Ekskluzivan momenat je taj da su printovi urađeni na pearl-metalik papiru i da je ovo prva srpska izložba fotogfrafija, ukoliko su moji izvori tačni, urađena na takvom medijumu. Odgovara u potpunosti mom stilu fotografije zbog toga što karakteristika papira omogućava izuzetnu crnu boju i kontrast što u kombinaciji sa sjajnim premazom daje efekat koji mora da se vidi uživo, izuzetno je teško opisati ga verbalno. Printovi će kupcima biti ponuđeni na dva “nosača“ – prvi je kaširanje na alumijumu bez stakla koje je izuzetno kvalitetno, dugotrajno i pruža najbolju imerziju posmatrača u fotografiju, druga opcija je klasičan ram sa pravim staklom.

TVOJ POGED KROZ OBJEKTIV ZASTAJE NA DETALJU, NA AUTOMOBILU. ZAŠTO SPECIJALIZACIJA U OVOJ INDUSTRIJI?  ŠTA JE ZA TEBE AUTOMOBIL?

Delimičan odgovor na ovo pitanje dao sam u jednom od prethodnih odgovora. Detalj koji sam često puta pominjao u inostranim intervjuima vezanim za automobilizam možda najbolje oslikava tu ljubav i datira dosta daleko u prošlost kada sam već oko pete godine, kako majka kaže, šetajući ulicom sa roditeljima doticao svaki parkiran automobil i izgovorio ime brenda. Uzrok tome vrlo verovatno je bilo interesovanje oca za automobilizam i transport, zrno je posađeno rano, a vrhunac te ljubavi je eskalirao u tinejdžerskim danima tokom kojih je odrastanje uz Formulu 1, Moto Gran Prix, čitanje apsolutno svakog od dostupnih auto-moto magazina krišom ispod školske klupe i kada dođem kući, doprinelo potpunoj transformaciji mog pogleda na sam automobil kao predmet. Često puta to ‘zašto’ pokušavam da definišem konciznim, jasnim, kratkim odgovorom, ali nakon pasije koja traje već više od pola mog dosadašenjeg života teško je brojne segmente lepote automobilizma i svega što takav hobi donosi sa sobom sublimirati u kratak odgovor. Teško mi je i da kvantifikujem momenat realizacije da za mene automobil ne predstavlja samo prevozno sredstvo od tačke A do tačke B nego nešto mnogo više, ali dovoljna je informacija da je to tako i da je zbog toga automobil, svakako u koheziji sa svetom i okruženjem, centralno jezgro kako konkretne izložbe, tako i moje fotografije generalno. Bar za sada.

GDE TI JE JAČI AUTOMOBIL – IN VIVO ILI NA FOTOGRAFIJI?

Teško pitanje, jer 3D prostor koji vidi naše oko i 2D medijum kao što je fotografija sa aspekta fizike ne dozvoljavaju direktno poređenje. In vivo mora biti tačan odgovor sa moje tačke gledišta jer uključuje taktilni osećaj koji pruža enterijer, sam čin vožnje, druženje i ljude koji idu uz taj hobi, ali kada nema mogućnosti za to perfektno zamrznut momenat predstavlja ‘the next best thing’ i što bolje na posmatrača prenese in vivo utisak koji je autor doživeo, to je misija o kojoj sam govorio na početku uspešnija.

FOTOGRAFIJA – ZAMRZNUTI TRENUTAK U VREMENU. KAKO SPAJAŠ SVOJA INTERESOVANJA U FOTOGRAFIJI, KOMPOZICIJI, KOLORITU?

Teško, iako sam za kreiranje prepoznatljivog stila odabrao da bude definisan kompozicijom, koloritom, tonovima pre nego subjektima, često puta mi bude teško da primenim jedan isti vizuelni stil na različitu temu/subjekat. Čini mi se da sam u nekom momentu i prestao da forsiram takav pristup što se pokazalo boljim po individualnu fotografiju jer bojenjem momenta onako kako sam ga doživeo u stvarnosti uspevam da isprovociram posmatrača na pravu reakciju.

Ovakve stvari na socijalnoj mreži ili veb sajtu mogu delovati izuzetno polarizovano i haotično zbog interferencije sa milion fotografija jednom pored druge, međutim izložba u kojoj se posmatrač stavlja u ‘jedan na jedan’ interakciju sa određenom fotografijom, takav pristup omogućava da se scena sagleda i srcem, ne samo očima.

ZAŠTO MINIMALIZAM NA TVOJIM FOTOGRAFIJAM I ŠTA ŽELIŠ DA POSTIGNEŠ?

Ukoliko se radi o arhitekturi, pejzažu ili nekoj široj sceni na ulici, minimalizam u tom slučaju doprinosi harmoniji i spokoju. Ukoliko se radi o jasnom subjektu na fotografiji onda minimalizam omogućava apsolutan fokus bez interferencija sa detaljima okruženja. Neke fotografije pričaju priču, prenose poruku, ali smatram da to ne mora i ne treba uvek da bude srž fotografije. Jasna, čista estetika momenta ili predmeta sami po sebi mogu da oplemene ambijent i inspirišu čoveka, te u tim slučajevima minimalizam jednostavno dobro izgleda. Ništa manje, ništa više.

NA FOTOGRAFIJAMA VOLIŠ DA KORISTIŠ BLUR, KAO DA JE NEŠTO U MAGNOVENJU. ZAŠTO?

Kao i kod ljubavi prema automobilizmu, teško je kvantifikovati zašto i kada. Kako vreme prolazi, shvatam da je odrastanje uz stranu kinematografiju i fotografiju, pogotovo onu zlatnu eru sa kraja 90-ih godina, uticalo na formiranje takve estetike i integracije u moju ličnost. Krupni kadrovi su dominirali i objektivi preko 85 mm su daleko češće korišćeni, kako u komercijalnoj, tako i u editorijal produkciji. Pretpostavljam da sada kada mogu da se izrazim kamerom jednostavno dolazi do ekspresije te estetike koja je godinama apsorbovana. Jasne asocijacije sa zelenim, teškim elementima i tonovima Njujorka iz spota Stonesa ‘Anybody Seen My Baby’ ili filma Matrix posmatrači će videti na fotografijama noćnih letova i metroa, dok će sa šarenim tonovima zelenih Poršea 911 ispod jarko plavog neba koje preseca beli putnički avion lako identifikovati atmosferu Majamija 80-ih godina. Što se blura tiče, dužina stakla ima takav efekat kao posledicu i trudim se da ga iskoristim i negujem na način koji će pomoći publici da ukoliko ima priče njihov fokus usmerim na nju, a ukoliko je nema da njihovu pažnju usmerim na detalj koji je estetski meni kao autoru bio najlepši.

ANALOGNO VS. DIGITAL

Analogna emocija svakako, ne samo u fotografiji, nego i u ostalim sferama interesovanja kojima se bavim, mada je digitalna praktičnost nešto bez čega se u profesionalnim ili ograničenim uslovima ne može danas. Svakako današnja postprodukcija nam otvara mogućnost da digital obojimo analognim tonovima, bar donekle.

CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI

Obe, u zavisnosti od teme i momenta. Potpuno različito oslikavaju isti subjekat, tako da se za krajnji output odlučujem u zavisnosti od scene i emocije koju je probudila u meni. Nema jasne estetsko-tehničke determinante po kojoj unapred mogu da napravim neku klasifikaciju, u toku obrade jednostavno osetim da li fotografija treba da ostane sa punim i bogatim bojama ili joj prija crno-bela klasika kakvom se služio Helmut Newton.

GDE SEBE VIDIŠ ZA PET GODINA? I U KOJOJ ULOZI?

U ulozi nekog ko je ako ne uspeo, a onda bar pokušao da redefiniše pojma luksuza u automobilizmu i nekim drugim oblastima. U ulozi nekog ko je pokušao da na površinu iznese kvalitativni segment bilo koje od tema koje obrađujem kako bih ih istinski i na drugačiji način približio publici. Produkcijski se vidim na poziciji sa kojom sam u mogućnosti da kreiram manje radova godišnje, ali sa kompleksnijim scenarijima i lokacijama, knjiga se svakako podrazumeva.