GOSPODIN SA IZUZETNOG PUTA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MARKO STEFANOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MARKO STEFANOVIĆ

MARKO STEFANOVIĆ, ROĐEN JE U SOKOBANJI, GDE JE ZAVRŠIO SREDNJU TURISTIČKU ŠKOLU. GODINE 1998. SELI SE U NOVI SAD NA STUDIJE TURIZMOLOGIJE. DUH PUTNIKA I AVANTURISTE U NJEMU SE RODIO JOŠ U DE­TINJSTVU, KROZ ČITANJE ROMANA I STRIPOVA, GLEDA­NJE FILMOVA I CRTAĆA. UVEK MU JE PAŽNJU PRIVLA­ČIO SVAKI DETALJ VEZAN ZA DALEKE ZEMLJE. OSEĆAO JE DA ĆE JEDNOG DANA PUTOVATI, SAMO MORA BITI STRPLJIV. NA MORU JE DO SVOJE 18. GODINE BIO DVA PUTA, A U INOSTRANSTVO JE PRVI PUT KROČIO SA 26 GODINA. MARKO DANAS IZA SEBE IMA 40 ZEMALJA SVETA KOJE JE DOTAKAO, OSETIO, I TA STRAST I ENERGI­JA GA VODE I DALJE.

ZAŠTO IME NA INSTAGRAMU – GOSPODIN SA IZUZET­NOG PUTA?

Želeo sam da moje ime profila asocira na pu­tovanje, a da ne bude klasično poput traveling, wandering Marko i slično. Pritom, nije namera da budem pretenciozan, pa samom sebi dodelim ti­tulu gospodina čiji je put izuzetan, već je ime ša­ljivog karaktera sa inspiracijom iz YouTube klipa. Naime, pre par godina desio se manji saobraćaj­ni incident, koji je izazvao jedan gospodin u malo pripitom stanju. Brzo se na terenu stvorila i tele­vizijska ekipa, novinarka je intervjuisala učesnike i na njeno pitanje „Gospodine, odakle dolazite?“, odgovor je bio „Sa jednog izuzetnog puta“, što je zvučalo i više nego simpatično.

ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJAJU PUTOVANJA?

Putovanja su za mene mnogo više od odlaska negde i precrtavanja destinacije sa liste želja. Ona su moj unutarnji poriv, glasovi koji me teraju da tragam dalje, da dohvatim neke nove daljine. Poput hrane, neophodna su mi i kako ispunim neku putničku želju, formira se nova, čini mi se još jača. Dok putujem, mislim da proživljavam mnogo više života nego neki „običan“ čovek i svako od tih putovanja me bespovratno promeni.

Želje za putovanjima kreirale su mi se još dok sam bio dečak, često sam se tada noću penjao na vrh babine stare kuće i odatle, ležeći na krovu satima, posmatrao zvezde. Razmišljajući o tim dalekim zemljama o kojima sam čitao u stripo­vima osećao sam uzbuđenje i tada sam znao… KAD PORASTEM, BIĆU SVETSKI PUTNIK.

NA KOM PUTU SI SE NAJBOLJE OSEĆAO? A GDE MA­NJE, MOŽDA ČAK I NEUGODNO?

Moj deda je govorio „Za dobru svinju nema loših pomija“, tako je i sa putovanjima. Nema loših pu­tovanja, svako je dobro na svoj poseban način, svako od njih je nova životna lekcija i neka nova spoznaja drugih i, što je još važnije, sebe.

Na svetu postoje mnoga mesta koja odišu po­sebnom energijom, za svakog od nas ona su na drugim lokacijama, u skladu sa našom religijom, životnim ubeđenjima, stavovima, željama… Kada si na takvom mestu osetićeš da ti srce lupa jače, pronašao si svoj vorteks i nije potrebno da ti neko drugi kaže da si ispred svetskog čuda.

Jako dobro sam se osećao na Kubi, u Trinidadu i Havani, šetajući starim ulicama iz kolonijalnog doba. U džungli Kambodže, istražujući drevne hramove. U prašumi Hondurasa, na vrhu pirami­de drevnih Maja usred džungle u Meksiku, u srcu crvene pustinje u Petri…

Nigde mi nije bilo neugodno, mada ima i stva­ri koje na putovanjima ne volim, kao na primer šoping. Nimalo mi nisu prijatni nasrtljivi arapski prodavci. Draži mi je simpatični ulični prevarant, nego nametljivi trgovac, a sa druge strane razu­mem da oni od toga žive i trudim se da sve pri­hvatim i budem nemi posmatrač bez predrasuda i ličnih ubeđenja.

SA KIM VOLIŠ DA PUTUJEŠ?

Najlepše je kad osećaj sreće i neko novo isku­stvo u realnom vremenu podeliš sa onima koje najviše voliš. Za mene su to moja deca Nađa i Anđela i supruga Slađa, tako da najviše volim da putujem sa njima, s tim da sam na putovanja koja podrazumevaju i malo avanturizma uglav­nom putovao sam.

Smatram da bi svako trebao da bar jednom u ži­votu proba da negde otputuje sam. Tada ti puto­vanje izgleda potpuno drugačije u odnosu na sva prethodna, tada pratiš svoje instinkte, pomeraš granice, prisećaš se onog osećaja dečje igre, bu­diš neke svoje uspavane i zaboravljene talente, skrivene ispod rutine svakodnevice. Kad kažem da otputujete sami, to i mislim. Znači bez agenci­je, bez društva i prethodnog detaljnog plana. Ku­pite avionsku kartu i jednostavno se prepustite da vas putovanje vodi… Dopašće vam se.

ZEMLJA O KOJOJ SANJAŠ?

Puno je takvih zemalja, jer šta je čovek koji ima samo jednu želju. Evo nekoliko koje mi prve pa­daju na pamet kad pomislim na nove avanture: Peru, Amazonija, Uskršnje ostrvo, Kukova ostrva, Vanuatu, Fidži… Nadam se da će baš neka od na­vedenih biti moja sledeća destinacija.

GRAD KOJEM SE DIVIŠ?

Uvek dajem prednost prirodi u odnosu na grado­ve. Verujem da čovek ne može da se takmiči sa prirodom u stvaranju. U divljini se osećam najživ­ljim, najpovezaniji sa svojim instinktima, ali ako moram da odaberem grad, neka to bude vibran­tna Havana.

Ne divimo se nekim gradovima samo zato što su oni lepi, već zato što učine da se osećamo po­sebno u njima. Havana je puna neke sirove ener­gije, mirisa ulica iz starih vremena, nasmejanih lica, muzike, koktela, života…

IDEJA KOJA TE NOSI U ŽIVOTU?

Ja sam po prirodi neracionalni optimista. Moj optimizam se često ne bazira na realnim okol­nostima, već na mojim željama, a ja od svega očekujem samo dobro i najbolje. Budite pozitivni, jer univerzum, kasnije ili pre, uvek izađe u susret našim nadanjima i očekivanjima. Slučajnosti ne postoje. Putujte, smejte se, volite, pružajte ljubav i očekujte ništa manje.

U ČEMU SE OGLEDA TVOJA ORIGINALNOST?

Ne mislim da sam na neki način bolji od drugih, svako od nas je poseban na svoj način, a razlike vidim u energiji koju ljudi nose u sebi. Kao što sam negde pročitao davno, vaša energija vas predstavi pre nego i progovorite.

Moja „super moć“ su putovanja, kilometri u no­gama, priče u srcu, detalji u očima, sećanja na neuobičajene destinacije. Neko će možda pomi­sliti da je to originalno, ja opet verujem da je to samo deo mog „izuzetnog“ puta koji sam morao da pređem.