PUTUJUĆE PERLE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: DRAGICA TOMKA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DRAGICA TOMKA, PUTOPISAC, NOMAD KOJI ISTRAŽUJUĆI SVET SPOZNAJE SEBE I TANA­NE DELOVE SVOJE DUŠE. U SVAKOM DELU SVETA OSEĆA SE KAO KOD SVOJE KUĆE. „PUTUJUĆE PERLE“ JE NAZIV NJENE DRUGE KNJIGE ČIJE SU PRIČE NASTAJALE NA PUTE­VIMA.

IZ ŠTAMPE JE IZAŠLA TVOJA DRUGA KNJIGA „PUTUJUĆE PERLE“, PRIČE NASTALE NA PUTOVANJIMA, U KOJIMA SI SPOZNAVALA I OTKRIVALA SEBE. PERLE, KAO I PRIČE, REĐALA SI JEDNU ZA DRUGOM. O ČEMU SE ZAPRAVO RADI?

Ovo je vrlo teško, a i lako pitanje. Ali teško je krat­ko objasniti. Ipak, da pokušam. Priče su pre sve­ga vrlo lične, iskustvene, doživljene i proživljene. Ponekad obojene nečim skrivenim, ponekad možda maštom, ili čežnjom. Ali svakako pods­taknute nekim nepoznatim momentom doživlje­nim na putovanjima. Zašto baš na putovanjima? Jednostavno zato što nam putovanja, ukoliko to želimo, pružaju izvanrednu šansu da u nepozna­tom okruženju otkrijemo nešto u nama nepoz­nato, ili samo zaboravljeno. To se retko dešava u svakodnevnom životu, jer u svakodnevici nam je većina stvari poznata i delujemo automatski, često nesvesno, okruženi sigurnošću poznatog. Na putovanima je drugačije. Tamo nam je sve ne­poznato i iz tog razloga se naše biće otvara, na­pinje, priprema za neočekivane susrete, momen­te, pa i boje, ukuse, mirise. Kako živimo u svetu ogledala, sve što se oko i ispred nas dešava je odraz naše lične stvarnosti. Samo u svakod­nevici, obamrli monotonijom, mnogo toga ne primećujemo. Na putovanjima, otvorenih ante­na, do nas dolaze neočekivani momenti. I tu je poenta. Putovanja mogu da nam pruže blagodet otkrivanja skrivenih delova nas. I to je najveća vrednost putovanja. Tako je od prapočetaka pu­tovanja praistorijskih ljudi, onih mistika, umetni­ka, nomada, tragača za nepoznatim, pa sve do danas.

Priče napisane u ovoj knjizi su posledica proc­esa. Početak priča su susretanja tokom puto­vanja. Ponekad nisam ni bila svesna da je baš neki momenat bio baš taj, značajan. Po povrat­ku, nakon nekog vremena slaganja i čišćenja uspomena, poneke uspomene, trenuci bi izran­jali. Pitala sam se zašto baš taj susret, taj dodir, taj miris, boja, pokret. I onda bih prepustila svom unutarnjem i onom višem biću da mi nađe od­govor. I nalazio je. Skoro bez izuzetka, priče su posledica procesa traganja u meni, podstaknute nekim spoljnim momentom koji me je pronašao na putovanju.

Moram još reći, ceo taj proces je za mene bio ve­liko spremanje, veliko čišćenje. Toliko toga sam pronalazila u sebi i toliko toga je u ovim pričama izašlo iz mene da sam i sama iznenađena, pa i oduševljena. Zar to nije čarobno? Otputuješ, na primer, u neko srednjevekovno selo na Atla­su u Alžiru, lutaš uzanim ulicama između kuća usađenih u zemlju i osećaš se kao kod kuće. Sedneš na zemljanu klupu i pričaš sa ljudima. Osećaš kao da si tu već bio. I onda to poneseš sa sobom u blok zgrade na peti sprat, sedneš u svoju stolicu, zaroniš i iz tebe izađe neki delić za­boravljen. Neka nomadkinja koja biva srećna što sam je prepoznala i donela u ovaj svet. Čarobno! To ne znači da je izlazilo sve u sjajnim velovima, pozlaćeno. Naprotiv. Vrlo često su izlazili mo­menti iz moje senke. Neka izlaze. Priče doživlja­vam lično, kao lično iskustvo i traganje i čišćenje po sebi. Ali već prvi povratni utisci mi govore da one i u drugim ljudima dopiru do nekih skrivenih kutaka i čeprkaju po nečemu. I to je divno. Ta raz­mena. To zbližavanje, povezivanje. Hvala svima i svemu na ovim pričama. Hvala i mojim dvema divnim recenzentkinjama koje su osetile taj as­pekt ovih priča.

KOLIKO PRIČA SADRŽI OVA KNJIGA?

Knjiga sadrži 26 priča, plus prvu uvodnu o mom životnom putu do tih priča i jednu završnu o us­pomenama sa putovanja. Ukupno 28. Taj broj je moj sretan broj. Rođena sam na taj broj i mnoge divne ili bolje rečeno značajne stvari su mi se događale na broj 28. Možda je sve to slučajno, ali ja verujem da nije. Svaka priča je nastajala, ili započinjala, na nekom drugom kraju sveta u toku putovanja, a završavala se u mom kutku u Beog­radu dok sam sakupljala po sebi i unutar sebe tragove i dokaze uticaja doživljaja sa putovanja na promene u svakodnevici.

Da, značajno je reći – knjiga sadrži i 15 crteža koje sam uradila tehnikom fraktalnog crtanja. Ti crteži nose u sebi energiju sličnu energiji priče uz koju su. Ili svih priča zajedno. I energiju isceljenja povreda. Ti fraktalni crteži su takođe bili proces čišćenja, osvešćivanja i osvetljavanja unutarnjih emocija.

Takođe, svaka priča ima svoj zvuk, boju, miris i ukus, koji su pratili proces njenog nastanka.

KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO PROMOCIJU KNJIGE?

U ovom momentu ne znam da vam odgovorim na to pitanje. Na proleće. Zašto? Pa ovako bih to objasnila. Promocija je za mene treća faza života mojih priča. Prva faza je bila vrlo aktivna i dinamična na fizičkom planu. Putovala sam, doživljavala, zapisivala, memorisala. Bila je to komunikacija mene sa prostorom, ljudima, priro­dom na mestima putovanja. Druga faza, nakon putovanja, takođe je bila komunikacija. Sada do­netih i utisnutih događaja sa mojim unutarnjim bićem. Sa mojim proživljenim uspomenama iz ovog, a ko zna, možda i prošlih života. Ta komu­nikacija se dešavala na emotivnom nivou. Bila je vrlo burna, vrlo dinamična. Ponekad potpuno neočekivana. Ponekad su podstaknute jednim pogledom, jednim dodirom, zvukom ili bojom na putovanju, iz mene izlazile takve priče koje nis­am nikada pisala, niti planirala da pišem. Tako su se javljali monolozi, opisi, ali i dijalozi sa dve-tri Dragice unutar mene, ili mene, ove sada, sa nekom iz ko zna kojih prošlih života. Ta komu­nikacija na emotivnom nivou je veoma otvorena, ponekad veoma bolna, nekada čežnjiva i rados­na, ali duboka. Uvek. Čak i sada, kada ponekad pročitam neku od tih priča. Nakon takve komu­nikacije unutar mene, jedino što želim sada, po izlasku ove knjige na svetlo dana, jeste da je u trećoj fazi ljudima predam takođe putem komu­nikacije. Susretanjem, pričom, razmenom utisa­ka, emocija, iskustava sa ljudima koji će doći u vreme i na mesto koje se pojavi kao najpogodni­je za neki aspekt osvetljavanja ovih priča. Ukrat­ko – promocije će se dešavati u nekim malim ili većim prostorima u kojima se nalaze ljudi ok­upljeni nekom idejom, namerom komuniciranja, razmene, upoznavanja. Tada ćemo pričati i tada će priče u fizičkom obliku prelaziti u druge ruke. Proleće je dakle vreme dešavanja promocija, a mesta će biti više.

KOJI DEO SVETA SE UREZAO U TEBI JAKO I DUBOKO? ZAŠTO?

Paaa, to je takođe teško pitanje. Svaki kutak na Zemlji ima nešto svoje. Nešto svojstveno, orig­inalno, autentično. A ja volim takve prostore. Autentične. Najprivlačniji su mi prostori u kojima mogu da se susretnem sa ljudima, naseljima, mestima koja žive svoj tradicionalni, autentični život. Savremena civilizacija i veliki gradovi meni nisu privlačni. Sada kada gledam u priče, perle iz ove knjige, izgleda da su prostori Puta svile i pustinja, Alžir pogotovo, ti koji su me uvukli do kraja. U pustinji je nastalo najviše priča, pa i pe­sama. Pustinja daje neki toliko snažan izazov dopiranja do slobode. Jer pustinja je, rekli bismo, monotona. Ali nije. Isto kažu i za ravnicu. Samo moru dajemo tu magičnost. Ali za mene svi ti ravni, beskrajni, samo blago zatalasani prostori, upravo izvlače usklike i neku potrebu predavanja, spajanja sa svime što nije konkretno. Isti doživl­jaj dubokog uranjanja sam imala na kamenitim obalama okeana, u pustinjama, na prostranim stepama Mongolije, na goletima Himalaja, ili na Antarktiku, na primer.

Kolumbija, (zajedno sa Brazilom i Centralnom Amerikom), prostor je u kojem je nastalo više priča. A zašto? Čini se da je to vezano sa nečim baš jako dubokim. Nečim što nije iz ovog života.

KAKO PLANIRAŠ SVOJA PUTOVANJA?

Tu ću vas verujem iznenaditi. Ja uglavnom ne planiram putovanja. Radila sam ranije i to. Još dok sam, kao profesor turizma, valjda imala po­trebu da naučne dokaze i profesorska iskustva pretočim u lično iskustvo planiranja putovanja. Nisu to bila loša putovanja, ali su me naučila nečemu. Ako nešto isplaniramo, onda, kao dis­ciplinovani (bar ja sam takva, ili bila takva), tru­dimo se da ispunimo svoj plan. Tada putujemo zaokružujući mesta koja smo isplanirali, a koja su vrlo često posledica ne našeg unutarnjeg iz­bora, nego preporuka vidljivih na brojnim internet stranicama, blogovima. Deset naj ovog ili onog. Ne propustite, iskoristite. Preporuke, preporuke. I tako dalje. Tada od tog traženja unapred isplan­iranog, sa mapom u ruci i zaokruživanja, zapra­vo najčešće propustimo trenutke slučajnosti. A ja duboko verujem i znam da su trenuci sluča­jnosti zapravo trenuci sinhroniciteta, trenuci koji su baš trebali da se dogode, da se pojave pred nama i da se usele u nas. U tom periodu sam malo pisala i malo toga pamtila. Tek ponešto. Tek poneki trenutak „slučajno“ iskrsao. Posle tih godina takvih putovanja sam se prepustila sluča­ju. Najčešće putujem sa agencijom Van Gogh iz Maribora. Nekim životnim okolnostima sam up­ala u tu priču i ne menjam je. A putovanja odabi­rem potpuno spontano. Recimo u razgovoru sa prijateljima kuda bi oni, ili „ima još mesta“, ili „ne mora da se vadi viza“ i slično. Pre putovanja se takođe više ne pripremam. Samo okvirno. I to prepuštam da se bez ikakvih očekivanja događa na putovanju. Oslobođena i ispražnjena u meni ima dovoljno prostora da primećujem trenutke. Jer u organizovanim putovanjima se smatra da nema slobode za doživljaje. Ona nisu lutalačka, spontana. Uglavnom je tako. Ali i na takvim puto­vanima ima trenutaka, ima poziva nekog cveta, nekog ugla posmatranja zalaska sunca, nekog lica ili pokreta koji vas pozove. Ako to zapazimo, to se i urezuje. Nakon povratka sa putovanja, pišući putopise, prelistavam, proveravam, čitam i upoznajem prostore kroz koje sam prošla na bazi informacija koje prikupim. Ali to ne ulazi u priče. Priče su nešto drugo. To ulazi u putopise, koji će se takođe pojaviti u knjizi, jednog dana. Za sada su na stranicama časopisa Turistički svet.

KAKO REAGUJEŠ KADA SE PO PRVI PUT SUSRETNEŠ SA NEKIM EGZOTIČNIM ŽIVOTINJAMA, A KOJE ZNAŠ IZ SLIKOVNICA? NAPISALA SI DA SU „AFRIČKE ŽIVOTINJE POSEBNE“.

Da, životinje su poseban fragment prirode za kojim tragam. Nažalost, malo je prostora u ko­jima se susrećemo sa životinjama. Čini mi se ponekad kao da se one povlače sa prostora dos­tupnih za čoveka. Ali imala sam susrete. Recimo na Madagaskaru sa lemurima. Provlačili smo se kroz šume tražeći da vidimo lemure u realnom životu. Ili malu životinjicu tarsi. U Mongoliji sam svakodnevno uživala posmatrajući stada konja kako jure nepreglednom stepom. Nešto što se ne može zaboraviti. Uzbuđenje sam doživela i u Nacionalnom parku u Mongoliji gde smo traga­li za primercima divljih konja iz roda Prževalski. Kako sam kriknula kada sam prvog ugledala. Tako gizdavog, kako mirno pase na vrhovima. To su veoma veoma retki konji. Susret sa kitovima u Južnom okeanu na Antarktiku. To divljenje to­liko smirenoj snazi i samosvesti jedne ogromne životinje se ne može opisati, a pokušala sam u jednoj priči iz ove knjige.

A Afrika? Pa Afrika je čarobna. Zar nije never­ovatno i samo prirodi valjda jasno kako se to dogodilo da na tom jednom kontinentu živi to­liko mnogo vrsta velikih životinja? Životinja sa kojima smo svi odrastalli, ali kroz priče, pesme, knjige, i nažalost, kroz zoološke vrtove. Ali susret sa nekom od tih životinja u potpunoj slobodi? To je magično. Iako se putnicima kaže da ne treba da glasno govore, ili viču, moj prvi, ali i ove go­dine drugi susret sa žirafom je potpuno nekon­trolisano izmamio iz mene vrisak, usklik. I suze na obrazu. Sve te životinje – žirafa, slon, leopard, bizon, nosorog, brojne vrste antilopa, pa zebre i da ne nabrajam, su toliko veličanstvene u svo­jim pokretima, susretima, kretanjima. One sve žive zajedno u prirodom vođenim odnosima. Te životinje, meni bar deluju, potpuno svesne svaka svojih kvaliteta i snaga ponašaju se kao kraljevi i kraljice. Dignutih glava, laganog hoda, u dovoljno oslobođenom prostoru za njih i dovoljno udaljeni jedni od drugih, makar to bilo i na samo par me­tara, pred veče na pojilu. Eto, to daje čarobnost afričkih životinja. Taj suživot kojim vlada harmo­nija i prirodni zakoni.

KOJA VEGETACIJA TEBI I TVOM KARAKTERU NAJVIŠE PRI­JA?

Vegetacija. Da, biljni svet je moj svet. Svet u ko­jem se najbolje i najslobodnije osećam. Vodu, more, okean volim, ali više da posmatram. Životinje volim da im se divim, da ih dodirnem ili jašem. U vazduh bih volela da se vinem, ali još nisam ptica. Ali u biljni svet uranjam. Celim telom i celim bićem i svim čulima. Sadim bilje, negujem ga, mazim, presađujem, grlim, pričam sa njim. Berem delove i od njega pravim čajeve, začine. Sve prostore sa biljem, raznovrsnim, zaista volim i u njima uživam. Bivala sam u svim tipovima prostora. Divila se i bojala guste prašume (o tome isto ima jedna priča). Volim i naše centralno evropske i balkanske šume toliko zelene, zvučne. Ali interesantno je da kada dublje potražim odgovor, izgleda da mi se najviše sviđa oskudna vegetacija mediteranskih ili okeanskim prostora, kamenjari, stepe, buš. Ta kombinacija ravnice, kamena, zemlje, oskudne trave, malenih busena rascvetalog cveća koje tek u toj oskudi­ci dobija na boji, svetlosti i jačini i pojedinačnih stabala drveta. To je divota. Ne znam zašto. Ni­sam do sada baš mnogo o tome ni razmišljala i hvala vam na ovom pitanju. Čini se kao da ta retkost, pojedinačna stabla, recimo baobaba na Madagaskaru, predivnih elegantnih akaci­ja u pustinjama, ili stabla Aloje dihotoma, sada viđenih u Namibiji, su ti prostori kojima se di­vim. Takođe su to i primorski bor ili pojedinačna stabla hrasta. Nezaboravan je doživljaj malenih busena cvetova na padinama ogoljenih Himalaja na Ladaku (o čemu sam takođe pisala). Ali tu su i šume breze. Njih još nisam doživela. Verujem na sledećm putovanju kroz Sibir. Ali, mislim da ta pojedinačna stabla, koja deluju kao da su tako sigurna u sebe, da sebe cene i vole, kada stoje sama, i u toj „samoći“ razviju svoja najlepša sta­bla, simetrična, snažna… su vegetacija koja me opčinjava (možda je i to faza procesa u kojem sam ja, tražeći u tim slikama put do svoje auten­tičnosti i celovitosti?“ Ko zna?).

ŠTA JE ZA TEBE OKEAN, PUSTINJA, VODOPAD, NAMIBIJA?

Sve to, i mnogo toga drugog sa čime sam se susretala na mojim putovanjima za mene su predivna mesta koja mi daju šansu da spoznam sebe, spoznajući svet koji tamo gledam, udišem, dodirujem, probam. Svaki oblik postojanja daruje mi mogućnost da prepoznam neke delove sebe, sveta i ukupnog postojanja. Tada osetim da toj veličanstvenosti prirode na neki skroman način pripadam i ja. I ukoliko u nešto od svega toga mogu i da uronim, na primer u vodopad Iguacu, ili u pesak na peščanoj dini, ili u ledenu vodu okea­na, potoka, ili jezera ili u živi pesak u Namibiji, ili u mirišljave busene kamilice u stepi, ili u bezbroj zvezda koje te okružuju, ne iznad, nego okolo, dok sediš noću na kamenu ispred šatora na obali jezera Pangong na 4300 m, onda je to mesto na kojem izrastam, bar za još koji deo bića.

NA KOJOJ STRANI SVETA SE OSEĆAŠ KAO KOD KUĆE? ILI JE SVET TVOJA KUĆA?

Kako bih odgovorila na ovo pitanje? Recimo da je za mene kuća, dom, mesto u kojem sam okružena stvarima i ljudima sa kojima imam komunikaciju i razmenu. Prostori u kojima osećam da mogu opušteno ili znatiželjno da sedim, ćaskam, udišem, plešem, koračam. U tom smislu najbolje se osećam u onim prostorima gde imam te sit­nice. A to može biti svuda po svetu. I u suštini nema dela sveta u koji ne bih ili nisam zavirila. Ali kako baš i ne putujemo skroz upakovani, često iz tog kofera, sa meni prijatnim detaljima, uvek nešto ispadne i nedostaje. Onda sa tih mesta vi­dim i ono što me uznemiruje, što ne čini da se osećam kao kod kuće. Ako tako gledam, onda ima delova sveta gde se osećam sigurnije i onih sa manje sigurnosti. Recimo da mi je Evropa u svakom pogledu prostor u kojem sam najviše bi­vala, koji najbolje osećam i gde se osećam udob­no. Nisam je još obišla celu, ali planiram. Sem Evrope, Južna Amerika je kontinent gde su ljudi nekako takvi da sam se osećala zaista lepo, kao kod kuće, kao i u Srednjoj Americi. Mirisi, ukusi, životne navike, pokreti, prostosrdačnost, živost. Ali za time ne zaostaju Filipini, na primer, ili Mon­golija, Madagaskar. To ne znači da bih tamo žive­la. Jer mislim da treba živeti tamo gde si rođen, gde si odabrao da živiš još pri rođenju. Ali da su to prostori u kojima mi je lepše, bliže, poznatije.

NABROJ NAM KONTINENTE I NEKE OD GRADOVA PO KO­JIMA SU TVOJA STOPALA KORAČALA, DUŠA BILA RAZIG­RANA, A SRCE PUNO?

Na svim kontinentima sam bila, a jedino na An­tarktiku nisam nogom kročila, samo brodskim dokom, pogledom, sluhom, udahom. A gde mi je duša bila razigrana? Teško pitanje. Duša mi se najviše razigrava i greje u selima, ili u praz­nim prostorima bez ljudi, na visokim vrhovima, u dubokim pustinjama. Nije da ne volim ljude. Ni­kako. Ali prostori bez ljudi me opčinjavaju. Ili sa malo ljudi koji su zadržali svoju samosvojnost. Od gradova? U suštini, ne volim mnogo grado­ve. Uopšte. Ni za razgledati, niti za živeti u njima. Gradovi su neka druga priča. Oni su pokazatelj tokova civilizacije. Oni su slika mešanja, sinergi­je, borbe i porihvatanja, rasta i raspada. Grado­vi su teški, puni kontrasta koje moja duša teško razume i prihvata. Bar u ovom periodu življenja. U gradovima su strogo razgraničene zone bo­gatih, srednjih, siromašnih i onih bez ičega. Oni su i centri svetske kulture i pokazatelj najsavre­menije prezentacije moći i novca. Istovremeno i mesta gde ima najviše onih bez svega toga. Onih najsiromašnijih, najnesretnijih. U selima, naših ili onih dalekih prostora, možete videti skromnost, ali ne siromaštvo duha i nesreću. U gradovima je sve to. Mada se o tome ne piše i to se ne vidi na internet stranicama sa kojih se pozivaju ljudi da posete svetske metropole i muzeje u kojima se dominantno vidi istorija vladanja i ratovanja. Oprostite na ovoj možda grubosti. Ali u ovom životu mene gradovi ne interesuju mnogo. Na­jteže, ubedljivo najtužnije, sa rupom u grudima sam se osećala u Pnom Penu, Nju Delhiju, Ata­nanarivi ili u Rio de Žaneiru. Ako bih baš trebala izdvojiti gde mi je bilo lepo, to bi bili neki sred­nje veličine, ili mali gradovi. Možda Lisabon, od većih. A od manjih na primer Antigva u Gvatemali, Stelenboš u Južnoafričkoj Republici, Adelaida u Australiji ili Tbilisi u Gruziji. Ima ih verujem još.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „PLAY (S)MART“. KAKO PUTOVATI PAMETNO I IGRATI SE U ŽIVOTU NA NAČIN NA KOJI TO TI ČINIŠ? DAJ NAM RECEPT.

Divno pitanje. Hvala vam. Pri tome, davati save­te nekome nije zahvalno, ali ni poželjno. Jer sva­ko od nas ima svoj put, svoj način, svoju svrhu i ciljeve življenja. Mogu da iznesem svoje viđenje kako treba putovati ako zaista na tom putovan­ju želimo nešto da spoznamo i doživimo, a što može biti korisno na našem putu življenja. I to bih mogla jednostavno reći. Da svako treba da putuje samo onda, samo tamo, samo sa onima i samo tako da na tom putovanju bude potpuno svestan zašto putuje, kuda putuje, šta ga okružu­je, mami. Šta želi od tog putovanja. I da uroni u to što ga dodiruje ili zove. Potpuno. Svim čulima. Jer, znamo dobro, ili bi bar trebalo da znamo, da tamo gde je naš fokus, tamo je i naša snaga, jer tamo je i ljubav. A tamo gde je ljubav je i ostva­renje. Ako putujemo samo zato što to i druge rade. Ako posećujemo mesta za koje su nam drugi rekli da su sjajna. Ako putujemo da bismo na spiskovima otkačili još jedno mesto koje su obišli naši prijatelji, ili koje je na listama najdesti­nacija, ne verujem da ćemo mnogo dobiti. A zaš­to bismo ulagali u nešto od čega nećemo dobiti ništa? U stvari, želim da se ispravim. Od putovan­ja uvek dobijamo nešto. Ali pitanje je stepena svesnosti. Dakle, svesno putujmo, ne očekujući ništa, ali sa aktiviranim svim čulima. Uvek ćemo dobiti. Jer putovanje je, kao i život, traganje za nečim što je skriveno u nama, a na šta smo zab­oravili, što smo potisnuli. Što se više predamo, to više dobijamo. I onda putovanja i doživljaji na njima dobijaju boju, miris, ukus, pokret, tonove, baš kao i priče u mojoj knjizi Putujuće perle.