FOTOGRAFIJOM DO KREACIJE NOVOG SVETA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: GORAN KUKIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: RAJKO PASTAR

GORAN KUKIĆ, DIPLOMIRAO JE NA EKONOMSKOM FAKULTETU U SARAJEVU. GODINE 1980. POSTAJE ČLAN UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA PRIMENJENIH UMETNOSTI I DIZAJNERA BOSNE I HERCEGOVINE (ULUPUBIH), A SAMIM TIM I UDRUŽENJA JUGOSLAVIJE. OD POČETKA PROFESIONALNOG FOTOGRAFSKOG RADA JE SAMOSTALN FOTOGRAF, A SA 28 GODINA DOBIJA STATUS SLOBODNOG UMETNIKA KAO NAJMLAĐI U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI.

ZBOG RATA 1992. GODINE SE SELI IZ SARAJEVA U BEOGRAD, GDE ISTE GODINE BIVA PRIMLJEN U UDRUŽENJE LIKOVNIH UMETNIKA PRIMENJENIH UMETNOSTI I DIZAJNERA SRBIJE (ULUPUDS).

RATNI DOGADJAJI SU GORANU NAPRAVILI DVADESETOGODIŠNJU PAUZU U FOTOGRAFSKOM RADU, A FOTOGRAFIJI SE VRAĆA 2012. GODINE I OD TADA DO DANAS REALIZUJE 20 SAMOSTALNIH IZLOŽBI U REGIONU.

FOTOGRAFIJE MU SE NALAZE U STALNIM KOLEKCIJAMA U GALERIJAMA U HERCEG-NOVOM, PANČEVU I KOVINU.

KAO AUTOR PROJEKTA “PUTOVANJE TRI OBJEKTIVA”, ČIJI JE CILJ OŽIVLJAVANJE KULTURNE SCENE U MANJIM SREDINAMA U SRBIJI, SA KOLEGAMA TOMISLAVOM PETERNEKOM I IGOROM MANDIĆEM GOSTOVAO JE U 28 MESTA U SRBIJI.

KAKO JE TO BITI FOTOGRAF NA BALKANU?

Mislim da nije neka bitna razlika u odnosu na ostali svet. Malo je teži put doći do šire svetske afirmacije. Ali kvalitet nađe svoj put. Ima autora koji odavde sa Balkana se svežinom ideja i kvalitetom radova nameću i dostižu ove visine. U odnosu na ranije vreme oni sada mogu da rade sa Balkana. Osećamo i mi ovde da je svet postao globalno selo.

Ekonomske, društvene i političke prilike bitno definišu ovaj prostor. Teže je ovde živeti od fotografije.

Autorske izložbe se svode na razmenu ideja sa kolegama i manjom publikom. Uglavnom prijatelji, familija su posetioci izložbi. Tržišta za autorsku fotografiju skoro i da nema. Tako ni galeristi nemaju interes za fotografiju. Malo kritičara želi i da piše o fotografiji.

Na sreću, pojvljuju se školovani teoretičari fotografije. Galeristi se takođe više interesuju za fotografske izložbe. Treba biti optimista, slažu se i ove kockice i pomiče se na bolje.

Profesionalni fotografi se suočavaju sa raznim protekcionističkim merama kod konkursa za ozbiljne, veće poslove. I tih poslova je manje, jer je ekonomija u razvoju, a besparica opšte mesto. Za manji finansijski budžet se bori veliki broj autora. Pojedinačne različite finansijske okolnosti svakog autora dovode i do nelojalne konkurencije gde se obaraju cene, ponekad i do apsurda.

Na žalost, cena a ne kvalitet je važniji atribut kod dobijanja poslova. Dosta autora honoriše po inostranstvu, gde smo konkurentni i kvalitetom i cenama. Ovakvi izleti nas primoravaju da smo u vrhu tehnologije i kreativnosti – što je dobro.

KADA BIRAŠ U POSTAVCI IZMEĐU MALIH FORMATA I ONIH VELIKIH, IPAK SE ODLUČUJEŠ ZA VELIKI FORMAT. ZAŠTO?

Mi fotografi imamo tu privilegiju da možemo prezentovati naše radove u više primeraka i u različitim veličinama. Svakoj izložbi prilazim kao jedinstvenom iskazu. Poštujem prostor koji je na raspolaganju i trudim se da objedinim i moje fotografije i galeriju u jedinstvenu celinu. Zato se češće odlučujem na veće formate.

Najveći izazov je bila moja samostalna izložba u mom rodnom gradu. Collegium artisticum je galerija od 2000 kvadrata i 340 metara zida. Tu sam u centralnom delu postavio i skulpture od fotografija. Imao sam i „Ulicu sećanja“ sa kolekcijom „XX vek“. Izuzetno povoljne kritike, a ja dodatno ponosan na prezentaciju autorske fotografije.

FOTOGRAFISAO SI 80-TIH KRIŠOM SVOJE DRUGARE VOJNIKE U JNA I NAPRAVIO IZLOŽBU FOTOGRAFIJA 2016. GODINE U BEOGRADU TVOJI JUNACI SU NAGI. KAKO JE PUBLIKA REAGOVALA? DA SU FOTOGRAFIJE OTKRIVENE TADA KADA SU NASTALE, ŠTA BI SE DESILO?

U dokonosti vojničkog kluba nije teško bilo izneti i realizovati ovu ideju. Sve kolege, vojnici su bili ostvareni ljudi u civilnom društvu, sa karijerama u usponu. Psiholog, slikar, kipar, novinar, pesnik, svi su razumeli koncept i sa maksimalnim poverenjem stali ispred kamere. Bilo je bitno da naglasim neke elemente koji određuju ambijent služenja vojnog roka. Znali su da ja to neću objaviti ukoliko može naneti štetu bilo kome. A i sam sam bio saučesnik.

Da su fotografije objavljene u to vreme, sigurno bismo završili na robiji.

Reakcije su bile baš pozitivne. U jednom prikazu su nazvane najšokantnijim fotografijama koje je publika imala priliku da vidi.

U španskom časopisu su naglasak dali na nagoveštaju umiranja bivše nam države. Pogledi su različiti. I to je interesantan deo.

GDE ARHIVIRAŠ SVE SVOJE NEGATIVE, ALBUME, RADOVE KOJI SU BILI DOKAZ JEDNOG VREMENA?

Ratne okolnosti su učinile da je izvestan broj negativa mojih radova propao. Meni je omogućen pristup mom ateljeu tek 2008 godine. Od 1992. godine pa do tada nisam imao fotografsku biografiju. U međuvremenu se tehnologija promenila. Neminovno sam morao prihvatiti ovu činjenicu. Sve sam negative digitalizovao. To je novo iskustvo. Kada sam digitalizovao fotografije i sve ih napravio, imao sam slobodniji pristup. Novost je bila spoznaja potpuno novih mojih snimaka.

Naravno, čuvam i negative, ali koristim ove digitalne radove.

Gotovo sve radove imam iskopirane u raznim formatima. Čuvam ih onako kako su izlagane, neke uramljene, neke ne. Imam ih i u listovima i folijama, u prilagođenim kutijama. One čekaju da budu prikazane. To zauzima najveći prostor u mom ateljeu. Moram priznati da sam ponosan na ovaj deo. Malo mojih kolega ima tu privilegiju da ima gotovo čitavu arhivu isprintanu.

ŠTA VOLIŠ U BAVLJENJU FOTOGRAFIJOM I ŠTA TI JE NAJVIŠE U FOKUSU?

Nikada nisam imao reporterskog talenta. Zavidim kolegama koji umeju da prepoznaju trenutak i da brzo reaguju.

Fotografija ima fragmentaran karakter, ali ja ga koristim tako da ne beležim stvarnost već da kreiram novi svet.

Situacije, okolnosti, društvena stvarnost, nameću promišljanje o temama koje mi se čine interesantnim. Pokušavam da ih premestim u likovni, fotografski izraz. To traje. Kada krenem u realizaciju to se zahvaljujući fotografiji dešava brzo. Brzo sagledavam rezultate, brzo ispravljam greške. Nekada se i potpune promene koncepta mogu odvijati brzo. Volim te brze rezultate u fotografiji. I to brzo je relativno, nekada jedan dan, a nekada i godinu. Kod drugih umetničkih disciplina ovi procesi su daleko duži.

ČEMU TEŽIŠ U FOTOGRAFIJI?

Jasnoći izraza, prepoznatljivosti ideje ili koncepta.

Fotografija beleži momente u vremenu, ali ja se trudim da kreiram novi svet, odnosno da prikažem svoj unutrašnji svet. Čini se da fotografija predstavlja istinu, ali se sa njom i te kako može manipulisati.

Stvaram svet iluzija koji ne mora da korespondira sa vremenom.

REKAO SI MI DA SI ŠTAMPAO FOTOGRAFIJE NA RAZLIČITIM MATERIJALIMA, ČAK I NA KAMENU. NA KOM MATERIJALU JE PRAVA FOTOGRAFIJA ZA TEBE? I ZAŠTO?

Papir je sveti gral. U njemu je sadržano svo umeće i talenat. Svi ostali materijali imaju svrhu ako su bitni za dodatnu jačinu prezentovanja ideje ili koncepta. Većinu eksperimenata sam radio u komercijalne svrhe.

Trenutno sam okupiran fotografijom na pesku. Mora imati svoj razlog. Biće to interesantna izložba, naročito zatvaranje.

OVU 2021. SI OBELEŽIO SA DVE IZLOŽBE – SAMOSTALNA „LIBERTO“ U SOMBORU I GRUPNA „MOJ IZBOR“ SA JOŠ PET FOTOGRAFA – TOMISLAV PETERNEK, IGOR MANDIĆ, IMRE SZABO, ŽELJKO SINOBAD I NINO RAKIĆEVIĆ. KAKO SU BILE PRIHVAĆENE OBE IZLOŽBE? UVEK SKREĆEŠ PAŽNJU.

Grupne izložbe budu često naporne. Uskladiti različite autore, pristupe, karaktere, nije lako. „Moj izbor“ je bio sve suprotno. Izuzetni organizatori, autori bez sujete, profesionalno ostvareni…

Na žalost, ovo je poslednja izložba Željka Sinobada. Sve nas je potresla prerana smrt izuzetnog čeveka, kolege i kreativnog autora. Nedostajaće nam.

O „Libertu“ – Sombor je odličan grad za samoispitivanje teme koju sam realizovao. Publika je svesna, kritički orijentisana, vrlo obrazovana i sa stavom. „Liberto“ nije tema koja bi se smela profanisati. Reakcije publike i kritike su bile odlične. Zadovoljan sam.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ROADMAP 2021/2022“. PLANOVI ZA 2022. GODINU? DA LI MOŽE BILO ŠTA DA SE PLANIRA ILI MOŽDA POŽELI?

U vremenu smo u kome naše uobičajeno ne funkcioniše. Možemo činiti što je u našoj moći.

Često čujem da nije vreme za planove. Šta smo ako se ne pomeramo, ne napredujemo? U ovo vreme pandemije okrenuli smo se sebi i najbližima. To nam može pomoći i da pozitivno promenimo odnos prema drugima. Siguran sam da nam pomaže da se bolje razumemo.

Moram naglasiti da sam uvek imao podršku od meni najdražih i najbližih, ćerke i supruge.

U autorskom pristupu imam dovoljno zadatih tema, mojih ličnih nemira. Nadam se da ću ih uspeti realizovati. Izložbe postavljam kada realizujem zadate teme. One zavise i od interesa drugih. Siguran sam da ću imati šta da pokažem.

Trenutno radim na postavci za galeriju u Kovinu. Očekujem i realizaciju izložbe u Beogradu.

Optimista sam kao i uvek.