PIŠE: JELENA SIMUNOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Kada nas neko prisilno natera da ne komuniciramo sa drugima ili spoljašnjim svetom, mi to zovemo jednostavno izolacija. Ovoga puta na svakom koraku čujemo to zloglasno ime korona – ona je kriva što nam je mnogo toga promenila i što nas je izolovala baš u vreme buđenja ranog proleća.
Korona nas je zatvorila u izolaciju i naterala da dobro razmislimo o našim prioritetima, ljubavima, poslovima, prijateljima, partnerima, religijama. Naterala nas je da shvatimo šta je to što je važno, šta je manje važno i šta je to što uopšte nije važno.
Ovo je moja druga izolacija, prva je bombardovanje za moj rođendan pre više od dve decenije, tada sam shvatila da je mart pomalo „ćudljiv” i da moram uvek biti spremna, ali koliko god da je čovek spreman, ipak ga okolnosti iznenade i umesto da sam na Malti za svoj rođendan, ja sam ovog marta u beogradskoj izolaciji.
Ne, nije mi teško, praktikujući drevno duhovno učenje iz antičke Grčke koje u prvi plan stavlja čoveka me je naučilo da budem dobro i u vanrednim okolnostima.
Ova situacija mi je, ako dobro sagledam, kao neki iskustveni „diplomski rad” koji sam, rekla bih, odlično uradila.
Radeći na sebi i pomažući drugima sebe sam dobro upoznala, a izolacija traži tu konekciju sa samim sobom i ona je jasna – ili je imate ili je nemate, tu improvizacije nisu dozvoljene… ako improvizujete, lažete sebe, a to se skupo plaća u životu.
Često sam se u vremenu izolacije sećala one divne mudrosti koju nam je ostavio Patrijah Pavle, a odnosi se na menjanje sebe:
,,Ko neće da se smiri i menja sam, smiriće ga i promeniti život, ali život nema baš prijatne metode za to. Ova izolacija je uistinu mnoge naterala da se zaustave i dobro razmisle gde su i kuda idu.“
Razmišljajući o ovoj mudrosti u vremenu izolacije setih se neke stare verzije sebe i shvatih koliko bi mi bilo teško da sve ovo podnesem sada da se nisam menjala, mirila sa sobom i učila.
Novo doba i novo duhovno sunce će da nas greje kada izađemo iz izolacije i sve će biti intenzivnije.
Mnogi će ipak osećati velike promene, glavobolje, visok pritisak, teške snove, isprekidan san, gubljenje ravnoteže, neki vid dezorijentisanosti. Sve ove promene su normalne za ljude koji nisu radili na sebi, koji nemaju neki vid spoznaje i tragajući za rešenjem posećivaće doktore, ali će morati pre svega da se menjaju i shvate da žive u nekom drugom vremenu koje traži nove oblike funkcionisanja.
Ne treba da se plašimo – treba da se menjamo, jer se događa velika transformacija i moramo sa više znanja i svesnosti pomoći sebi i majci Zemlji da se promeni. Vreme izolacije bi trebalo da nas je naučilo da smo neraskidivi deo prirode i da se prema njoj tako i ponašamo.
Osluškujmo prirodu sa velikim poštovanjem, dugo je čekala da počistimo svu tamu iz sebe i svojih unutrašnjih svetova, sada traži od nas da budemo novi, humaniji, puni ljubavi, sa pravim prioritetima.
Iz izolacije bismo trebali da izađemo sa novim planovima i spoznajama.
Neka nas vodi srce puno ljubavi i sadašnji trenutak u kome vaskrsavamo u najbolju verziju sebe.
„Samo kada nam je dosta da nam je svega dosta, otvara se izlaz.“
