PIŠE: TAMARA LOPIČIĆ
Danas je 47. april leta gospodnjeg 2220. Čini mi se da držim sve pod kontrolom, čvrsto zatvorena u sebi. Još uvek! Život je svakome podario dva otvora da kroz njih gledamo svet i on nas. Hajde da gledamo!
Razmišljajući o sebi i drugima ne mogu se oteti utisku da se često osećam kao neki puž – ranjiva i plašljiva polako ostavljam sluzav, svetlucav trag za sobom. Da se ne izgubim u sopstvenoj kući. Ali još češće sam, kao svaka druga kuća, čvrsto zatvorena, sada ničija i pomalo prazna. Tako ćutke stojim i dozvoljavam svemu da slobodno prođe kroz moje široko dvorište, ne dozvoljavajući da neko zgazi prolećno seme, tek proklijalo. Stojim u nemoj tami i zamišljam:
Hiljade ovakvih poput mene rasuto po celom svetu, a ipak nekako zajedno, misleći na svoje, odolevaju.
Vidim slike svih nas, u spiralama sklupčani, očiju i ušiju uvučenih i ka unutra usmerenih, gluvi i slepi za sve osim njih samih, uporno gladeći porcelan svojih tankih odbrambenih zidova, žurimo da, pre nego što budemo zgaženi i u temelje sabijeni, sa svakim od svojih razmenimo bar po neku reč lozinke koje, ako na vreme budu izgovorene, kao sve prave lozinke, uplašenoj vrsti donose spas.
Onda mi se promeni perspektiva i osluškujem u blizini neki noćni vapaj obližnjih životinja koje se dozivaju u samoći. Strepim! Šta sam još naučila u ovom vakuumu, kojem ni ime ne umem da dam. O profanim stvarima ne razmišljam više. Razne izazove ostavljam po strani. Ne znam da li ću više ikada imati ovoliko vremena da se suočavam sa sobom. I onda kada sam odustala od učenja novog jezika, pointless veza, preturanja po fiokama uspomena i brisanja prašine sa polica sentimentalnosti, izvrnem dušu naopačke i krenem ponovo na putovanje u sebe. Izazov sebe!
Ja sam, kao prava pravcata kuća, udoban dom za čudne, smešne, i sve češće po moje krhko duševno stanje, opasne čovečuljke koje ne poznajem. Ne verujem ni da bih volela da mi uđu u život. Ali, oni me nisu ni pitali da li mi kao stanari odgovaraju – kao što ja, očigledno, kao kuća njima odgovaram. Stalno ulaze i izlaze, u tačno određeno vreme, galame, psuju, tuku se, vole, ubijaju, množe, a to golica, pecka, a što vreme više prolazi, sve više počinje i da me boli. Bojim se, ovih dana, srušiću se. Ruke, čelo, čitava leđa svi moji zidovi odavno već drhte. Ponekad poželim da sam trenutno zaista živa i da mogu, kao što može svaki puž, sama u sebi da stanujem. Čini mi se da mi tako niko ne bi smetao.
A svi drugi kad bi i ako bi uopšte naišli – jednostavno bih se pomerila u stranu i tu, na sigurnom, mirno sačekala da prođu. Da prođu i da mi vrate nevin dodir u prolazu, odlučan pogled bez straha, izvesnost da će sutra biti 14. april 2020. godine.
