MOJE ŠIROKO DVORIŠTE

PIŠE: TAMARA LOPIČIĆ

Danas je 47. april leta gospodnjeg 2220. Čini mi se da držim sve pod kontrolom, čvrsto zatvor­ena u sebi. Još uvek! Život je svakome podario dva otvora da kroz njih gledamo svet i on nas. Hajde da gledamo!

Razmišljajući o sebi i drugima ne mogu se oteti utisku da se često osećam kao neki puž – ranji­va i plašljiva polako ostavljam sluzav, svetlucav trag za sobom. Da se ne izgubim u sopstvenoj kući. Ali još češće sam, kao svaka druga kuća, čvrsto zatvorena, sada ničija i pomalo praz­na. Tako ćutke stojim i dozvoljavam svemu da slobodno prođe kroz moje široko dvorište, ne dozvoljavajući da neko zgazi prolećno seme, tek proklijalo. Stojim u nemoj tami i zamišljam:

Hiljade ovakvih poput mene rasuto po celom svetu, a ipak nekako zajedno, misleći na svoje, odolevaju.

Vidim slike svih nas, u spiralama sklupčani, očiju i ušiju uvučenih i ka unutra usmerenih, gluvi i slepi za sve osim njih samih, uporno gladeći porcelan svojih tankih odbrambenih zi­dova, žurimo da, pre nego što budemo zgaženi i u temelje sabijeni, sa svakim od svojih raz­menimo bar po neku reč lozinke koje, ako na vreme budu izgovorene, kao sve prave lozinke, uplašenoj vrsti donose spas.

Onda mi se promeni perspektiva i osluškujem u blizini neki noćni vapaj obližnjih životinja koje se dozivaju u samoći. Strepim! Šta sam još naučila u ovom vakuumu, kojem ni ime ne umem da dam. O profanim stvarima ne raz­mišljam više. Razne izazove ostavljam po stra­ni. Ne znam da li ću više ikada imati ovoliko vre­mena da se suočavam sa sobom. I onda kada sam odustala od učenja novog jezika, pointless veza, preturanja po fiokama uspomena i brisan­ja prašine sa polica sentimentalnosti, izvrnem dušu naopačke i krenem ponovo na putovanje u sebe. Izazov sebe!

Ja sam, kao prava pravcata kuća, udoban dom za čudne, smešne, i sve češće po moje krhko duševno stanje, opasne čovečuljke koje ne poz­najem. Ne verujem ni da bih volela da mi uđu u život. Ali, oni me nisu ni pitali da li mi kao stana­ri odgovaraju – kao što ja, očigledno, kao kuća njima odgovaram. Stalno ulaze i izlaze, u tačno određeno vreme, galame, psuju, tuku se, vole, ubijaju, množe, a to golica, pecka, a što vreme više prolazi, sve više počinje i da me boli. Bo­jim se, ovih dana, srušiću se. Ruke, čelo, čitava leđa svi moji zidovi odavno već drhte. Ponekad poželim da sam trenutno zaista živa i da mogu, kao što može svaki puž, sama u sebi da stanu­jem. Čini mi se da mi tako niko ne bi smetao.

A svi drugi kad bi i ako bi uopšte naišli – jed­nostavno bih se pomerila u stranu i tu, na sigur­nom, mirno sačekala da prođu. Da prođu i da mi vrate nevin dodir u prolazu, odlučan pogled bez straha, izvesnost da će sutra biti 14. april 2020. godine.