OD IZOLACIJE DO NOVE JA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: ALEKSANDRA POPOVIĆ

„Šta raditi u nenormalnim vremenima?“, pitan­je koje je postavljeno mom profesoru na Prav­nom fakultetu u Novom Sadu devedesetih godi­na za vreme bombardovanja. „Samo normalne stvari“, odgovorio je.

Baš to je ono čime sam se bavila u vreme u ko­jem su uspeli da za mesec dana svet sruše. Ali ne moj mali lični svet, nego onaj globalni, veli­ki, kome svi pripadamo. Bila sam iskreno jako, jako zbunjena, malo uplašena situacijom u kojoj smo se našli. Shvatila sam da više ništa neće biti kao pre i da slede nove postavke, pravila, igre. Ustanovljava se novi matriks, a mislim da će preživeti samo onaj ko bude u flow-u, me­kan, tolerantan, ko će shvatiti da planeta ide na neki novi nivo, a i mi sa njom.

Dva meseca mirovanja, tihovanja, zaustavljeni u pokretu, skoku, zaletu. Vrati se u stanje u ko­jem si bio davno dok se nisi ubrzao. Opa, evo 4 zida. Opa, kretanje ograničeno, opa-cupa, stavl­jen u kocku. OK, razmišljam, ovo nije moja prva izolacija u životu. Imala sam ih više, na sreću ili žalost, ali one su mi sada pomogle da znam šta da radim.

Moderan čovek mora da sagleda novim uvi­dima stvarnost. Hmmm… Ali kako videti ako se prvo duboko ne zagledamo u sebe, u svoje dubine? Kako je svet tražio promenu, tako se tražila promena i u nama samima. Menjaj se – kao da je glasila nevidljiva parola, neizgovorene reči. Menjaj se u skladu sa prilikama. OK, ček’ da razmislim, kako i šta?

Shvatila sam da želim malo u prošlost kroz filmove „Engleski pacijent“, „Poslednji samu­raj“, „Tri boje plavo“, „Memoari jedne gejše“, „Jedi, moli, voli“, „Sedam godina na Tibetu“. Time sam se vratila u period studentskih dana. Malo sam kopala po svojim emocijama. Tokom dana sam kuvala i raskuvavala. Jela sam ono što nisam dok nije bilo vanrednog stanja. Od 5 kg brašna i 6 litara ulja koje sam kupila kao zali­hu, potrošila sam samo pola kg brašna i pola li­tre ulja. Znači, šta ću sa brašnom 😉 Ležala sam u krevetu, odmarala telo, prijalo mi je. Volim svoj krevet, posteljinu, pogled. U novom stanu sunce me budi i uspavljuje. Nekako ga je tako pozicija namestila. Čarobno.

Poslovno, da bih ostala angažovana, radili smo na broju aprilskom, majskom. Uvela sam live in­tervjue na Instagramu, što me je neizmerno ra­dovalo. Projekat „Welcome to the Matrix World“ opet me je vratio sebi i osnažio da razgov­aram sa autorima RYL magazina, koje želim da predstavim putem žive reči, glasa koji nosi određenu frekvenciju. Eksperimentisala sam sama sa sobom. Digitalni nomad u meni nije stajao. O svom poslovanju sam razmišljala, po­dizanju vibracije, zadovoljstvu. Otvorio nam se svet novih mogućnosti. Kako kroz nove kanale, promene u poslovanju, promene u sebi. Znam mnoge koji su ostali bez posla, a i one koji više ne žele da se vrate na staro. Ne postoji staro, postojiš samo ti novi/a. Ja sam drugačija i to u detalju, nijansi. Zadovoljna sobom. Čekam novi špil karata da ga bacim i vidim šta dobijam.

Ova igra se uskoro završava i počinje nova. Vidim sebe u budućnosti, u beloj haljini-pan­talonama, kako šetam po trgu Svetog Marka u Veneciji. Oživeću svoju prošlost u sadašnjosti i sa njom ću krenuti dalje u budućnost. Tog dana biće proleće i cvetaće SVE(T)! Ja sam onaj nepopravljivi optimista. A vi?