PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: ALEKSANDRA POPOVIĆ
„Šta raditi u nenormalnim vremenima?“, pitanje koje je postavljeno mom profesoru na Pravnom fakultetu u Novom Sadu devedesetih godina za vreme bombardovanja. „Samo normalne stvari“, odgovorio je.
Baš to je ono čime sam se bavila u vreme u kojem su uspeli da za mesec dana svet sruše. Ali ne moj mali lični svet, nego onaj globalni, veliki, kome svi pripadamo. Bila sam iskreno jako, jako zbunjena, malo uplašena situacijom u kojoj smo se našli. Shvatila sam da više ništa neće biti kao pre i da slede nove postavke, pravila, igre. Ustanovljava se novi matriks, a mislim da će preživeti samo onaj ko bude u flow-u, mekan, tolerantan, ko će shvatiti da planeta ide na neki novi nivo, a i mi sa njom.
Dva meseca mirovanja, tihovanja, zaustavljeni u pokretu, skoku, zaletu. Vrati se u stanje u kojem si bio davno dok se nisi ubrzao. Opa, evo 4 zida. Opa, kretanje ograničeno, opa-cupa, stavljen u kocku. OK, razmišljam, ovo nije moja prva izolacija u životu. Imala sam ih više, na sreću ili žalost, ali one su mi sada pomogle da znam šta da radim.
Moderan čovek mora da sagleda novim uvidima stvarnost. Hmmm… Ali kako videti ako se prvo duboko ne zagledamo u sebe, u svoje dubine? Kako je svet tražio promenu, tako se tražila promena i u nama samima. Menjaj se – kao da je glasila nevidljiva parola, neizgovorene reči. Menjaj se u skladu sa prilikama. OK, ček’ da razmislim, kako i šta?
Shvatila sam da želim malo u prošlost kroz filmove „Engleski pacijent“, „Poslednji samuraj“, „Tri boje plavo“, „Memoari jedne gejše“, „Jedi, moli, voli“, „Sedam godina na Tibetu“. Time sam se vratila u period studentskih dana. Malo sam kopala po svojim emocijama. Tokom dana sam kuvala i raskuvavala. Jela sam ono što nisam dok nije bilo vanrednog stanja. Od 5 kg brašna i 6 litara ulja koje sam kupila kao zalihu, potrošila sam samo pola kg brašna i pola litre ulja. Znači, šta ću sa brašnom 😉 Ležala sam u krevetu, odmarala telo, prijalo mi je. Volim svoj krevet, posteljinu, pogled. U novom stanu sunce me budi i uspavljuje. Nekako ga je tako pozicija namestila. Čarobno.
Poslovno, da bih ostala angažovana, radili smo na broju aprilskom, majskom. Uvela sam live intervjue na Instagramu, što me je neizmerno radovalo. Projekat „Welcome to the Matrix World“ opet me je vratio sebi i osnažio da razgovaram sa autorima RYL magazina, koje želim da predstavim putem žive reči, glasa koji nosi određenu frekvenciju. Eksperimentisala sam sama sa sobom. Digitalni nomad u meni nije stajao. O svom poslovanju sam razmišljala, podizanju vibracije, zadovoljstvu. Otvorio nam se svet novih mogućnosti. Kako kroz nove kanale, promene u poslovanju, promene u sebi. Znam mnoge koji su ostali bez posla, a i one koji više ne žele da se vrate na staro. Ne postoji staro, postojiš samo ti novi/a. Ja sam drugačija i to u detalju, nijansi. Zadovoljna sobom. Čekam novi špil karata da ga bacim i vidim šta dobijam.
Ova igra se uskoro završava i počinje nova. Vidim sebe u budućnosti, u beloj haljini-pantalonama, kako šetam po trgu Svetog Marka u Veneciji. Oživeću svoju prošlost u sadašnjosti i sa njom ću krenuti dalje u budućnost. Tog dana biće proleće i cvetaće SVE(T)! Ja sam onaj nepopravljivi optimista. A vi?
