ТЕКСТ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Када савремени свет гласно изговори ту магичну формулу „све сам постигао сам”, он пред нас ставља једну блиставу, али често застрашујуће усамљену икону „self-made” човека. И док са најдубљим поштовањем загледам сваку сузу, сваки напор и несумњиву лепоту људског труда, као теолог, морам да запитам наше време: где у тој самониклој тврђави пребива истински живот? Можемо ли заиста бити аутори сопственог бића, или смо у тој хипнози самодовољности заборавили колико је спасоносно дисати у двоје?
Источноправославно предање нас немилосрдно, а ипак тако нежно, враћа на истину да човек никада није створен да буде усамљено острво. Ми нисмо аутопортрет који сам себе црта на празној површини постојања. Наш прапочетак је везан за другог. Веровање у мит да све почиње и завршава се са нама уводи нас у један невидљиви, егзистенцијални умор. Када човек подигне споменик сопственом егу, тај споменик пребрзо постаје његов најтежи затвор. Терет је превелик; ако си за сваки успех заслужан сам, онда си у сваком паду, у свакој својој немоћи и слабости, потпуно сам и остављен. То је тачка у којој модерно биће почиње да сагорева под притиском сопственог грча.
Православна теологија личности нас учи да ми у себе не примамо неке апстрактне кодексе, енергије или безличну силу. Ми у себе примамо самог Бога, његово живо присуство и његов начин постојања као личности. А личност постоји само кроз однос, кроз сусрет. Наша стварна вредност се не мери тиме колико смо бедема сами срушили или колико смо степеница сами прешли, већ колико смо способни да се отворимо за дар. Све што јесмо – наш дах, наши таленти, наше унутрашње дубине – заправо је даровано. Сваки човек је жива икона, створена да свој пуни сјај добије тек у загрљају са Творцем и са ближњима који ходају поред њега.
Зато истински успех, виђен очима слободе и вере, није у томе да постанемо самостворени, већ да препознамо да смо Богом створени и позвани на теозис – на оно чудесно обожење које се догађа искључиво кроз љубав. Када прихватимо Бога и његов начин постојања као личности, наш успех престаје да буде приватно власништво којим машемо пред другима. Он постаје евхаристијски принос, дар који радосно делимо са светом. Тада свака победа доноси дубоки мир уместо гордости, а сваки труд постаје чиста захвалност уместо грчевитог доказивања.
Спустимо зато терет самодовољности који нам је модерно доба наметнуло. Највећа храброст данашње жене и данашњег мушкарца није у томе да све ураде сами. Највећа храброст је имати поверења. Допустити себи да будемо вољени, подржани и вођени, и у тишини сопственог бића прославити онога који нас кроз сваки наш тријумф заправо учи тајни вечног и непролазног односа.
„Ми у себе не примамо безличну силу. Ми у себе примамо самог Бога, његово живо присуство и његов начин постојања као личности.”
