ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АРХИВА
Потпуно случајно (ако верујете да случајности ипак постоје), баш у овом јесењем, фокусираном броју и теми, расточио ми се фокус, помутио сабраност и поновио тему из претходних бројева. Ево јавне исповести где нефокусираност може одвести, али и довести на полигон – грешке је могуће исправити или, како мој добар пријатељ говори, „увек имамо више решења него проблема”.
Читам текст који сам уредништву послала, пун је лета, пријатеља и нових почетака, нових сусрета, упитана зашто нас догађаји, сусрети и лето одвајају од суштинске пажње и на шта заправо треба да изоштримо свој унутрашњи вид када се спољашње кулисе помере.
Од свих лета највише у овом сретох пријатеље које је време сакрило, а недостатак тог истог времена удаљио. То није био случајан сусрет, већ свесна одлука да пажњу вратим на прекинуте везе. Оживеле су саге о њима у које сам убацила своје обећање да ћу се јавити и њихово обећање да ће одговорити. Договорили смо се неким новим путем комуникације који још увек не успева да буде сасвим јасан ни савременој технологији (срећом). Неко би рекао да је све то било случајно, а ја знам да је до тога довела јасна намера, жеља и нада – одлука да пажњу не поклонимо дигиталном сазвежђу, већ живом човеку.
Зашто лако губимо сабраност, одузимајући себе и све око себе?
Често верујемо да нови почеци у нашим бићима почињу гласно, па свој унутрашњи поглед расипамо на велике резове на мапама времена, нове календарске границе и значајне датуме који би требало да умире нашу егзистенцијалну глад.
Верујемо да се преокрет мери бројкама, новим догмама и изменом спољашњих кулиса које јефтино купујемо несвесни да тако и ми бивамо на снижењу и да нас за неко време ето на истој огласној табли – распродаје. Међутим, истински унутрашњи преокрет људског бића захтева радикалан заокрет: фокусирање на тишину. Оном сабраном, дубоком, евхаристијском тишином у којој срце престаје да куца у ритму пролазности (хронос) и почиње да дише у ритму дароване вечности (каирос). То није бег из стварности, већ искуство ходочашћа свести из оболелог доба празнине на обалу наде и неизрециве, а (пре)познате лепоте.
Писати ове редове у празничне дане када Црква дише таворском светлошћу Преображења Господњег, значи препознати на шта нас овај празник заправо позива. У Христу ништа није статично. Сваки празник који заједница слави није тек историјска сценографија из прошлости, већ радикалан, увек актуелни живи позив да се ствари у нама изнова сложе. Сваки празник је позив на преображење пажње.
Таворско светло нас учи зашто хришћанска уметност живљења не брише наше ожиљке, падове ни свету меланхолију кроз коју смо прошли – зато што се прошлост не амнезира, нити анестезира; она се преображава када је обојимо правим смислом. Свака суза и свако лутање у данима унутрашњег преображаја постају благословени простор у коме се пројавила Божија намера и човекова спремност на васкрсење сопственог бића.
Управо на овом делу лета, док август чудним корацима хита ка јесени, преображење нас очекује тамо где га најмање усмеравамо поглед – у сусрету са људима које познајемо годинама.
На шта пажњу скренути у тим неко би рекао обичним данима (има ли таквих!)? На лица чије линије око очију знамо напамет. Седимо често уморни од топлоте сутона, размењујемо исте приче, делимо исти хлеб, а опет се међу нама открива смисао препознавања. Познајемо се, а изнова се откривамо. Тај дугогодишњи пријатељ, који носи своје утишане битке, одједном постаје (опет) тајна. Гледајући га како мења годишња доба на лицу, како опрашта времену и како чува стечену истину упркос свему, разумемо зашто нам је дат: он није само сведок наше прошлости, већ оживљени позив на сопствену промену. Кроз ту блискост која не тражи велике речи, већ се препознаје у прећутаном, одјекује она тиха спознаја, оно задивљено: Мени су рекли да ви постојите… И заиста постојимо, али само ако смо спремни да свој унутрашњи вид (фокус) усмеримо на другог и кроз њега и сами постанемо нови.
Ови летњи разговори нису бег од тежине света, већ својеврсна тиха литургија обичних (!) дана, где се кроз заједничку чашу разговора исцељује усамљеност савременог човека. Пријатељ кога срећемо на прелому годишњих доба доноси нам управо оно што вековима чува светоотачко предање – истину да је преображење увек преображење односа. Наш примарни унутрашњи ум треба (ако жели) бити усмерен на однос, јер је његово присуство огледало у коме се мери наша сопствена спремност да опраштамо и изнова волимо. На тај начин, старо познанство постаје потпуно нова нит, а познато лице – неистражена дубина вере.
Уколико пристанемо да будемо доживотни ученици у Школи осетљивости, схватићемо зашто је стварање света у нама незавршено – зато што ми нисмо неми посматрачи, већ саучесници у лепоти. Човек је по својој природи уметник, а стваралаштво је највиши вид теологије. Кроз стварање, кроз исписану реч, осликано платно или кроз пажљиво неговано пријатељство, ми имамо моћ да преобразимо сивило свакодневице, уносећи дух непролазног у окрњени материјални свет. Како је, као посланице смисла, писао хришћански филозоф Николај Берђајев: „Стваралаштво је прелаз из небића у биће кроз акт слободе.”
Преображавајући твар и сопствене односе, ми заправо одговарамо на божји позив да будемо суствараоци и да кроз естетско пронађемо оно најдубље духовно у себи и другоме. Када човек ствара лепоту из сусрета, он лечи расцеп између земље и неба. Уметност је заправо покушај да се у пролазности ухвати сјај оног непролазног дана, да се обична материја озари духом лепоте. Из те уметности унутрашњег покрета рађа се култура сусрета. Велики кападокијски отац Свети Василије Велики оставио нам је у завет истину да је човек „биће створено да живи у заједници”, док је Свети Григорије Богослов подсећао да кроз љубав према ближњем ми материјализујемо љубав према самом Творцу.
У његовом веку, ту истину претаче у онтологију савремени теолог митрополит Јован Зизјулас, пишући да „бити као личност значи бити у релацији”. На прагу нашег новог покрета пажње, грех више не видимо као хладно кршење моралних правила, већ, како каже Христос Јанарас, као „одбијање односа и неспособност да волимо”. Отуда, преображење није ако егоистични пројекат индивидуалног усавршавања. Своју пажњу морамо саосећајно везати за другог, јер је истински напредак одлука да отворимо срце и у пријатељу са којим делимо време препознамо живу, незаменљиву икону божју.
Освежити своју веру (Refresh Your Faith) значи прећи на другу обалу, на којој распета и преображена љубав постаје једини хришћански критеријум. Када кроз дубоке летње разговоре одговоримо на деструкцију у којој свет грца и када у себи направимо место за тајну другог бића, есхатон више није далека будућност – он постаје реалност која пулсира у нама управо сада. То је тренутак у коме уметност и теологија постају једно, сведочећи о животу који је јачи од сваког заборава и сваке отуђености.
Да закорачимо у јесење доба без страха од географских или душевних неизвесности. Она почетна, наизглед расута пажња са почетка ове приче није била губитак центра, већ његово истинско проналажење. Наша сабраност је наша садашњост – она се не мери спољашњим плановима, већ дозволом да други су први. Она прати ритам задат од неког Другог и зато се, када застанемо, мисли непогрешиво окрену ка Извору. Тамо где свет означимо својом онежњеном уметношћу, преображеним погледом на своје и захвалношћу за људе који су нам даровани, ту се укидају све удаљености, ту се утиша сваки расути шум и ту настаје вечни, непролазни сусрет Бога и човека. Човека и човека у фокусу.
