PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Jutro sam provela u elegantnom ambijentu Radisson Collection Old Mill hotela, mesta koje spaja industrijsku prošlost sa savremenim luksuzom. U društvu tri izuzetne dame, doručak je prerastao u inspirativan razgovor, smeh i razmenu ideja koje će, sigurna sam, još dugo odjekivati. Beograd i Radisson Collection hotel su se i ovog puta pokazali kao tačka susreta — onih koji ostavljaju trag.
Anđelija Miladinović je doktorand odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i stipendista Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija pri Balkanološkom institutu SANU gde ima zvanje istraživač – saradnik. Autorka je više radova u oblasti istorije Balkana, kulturnih odnosa, kulturne diplomatije, crkvene istorije, u domaćim i stranim publikacijama.
Danijela Marković je završila Pravoslavni bogoslovski fakultet i studije Religiologije na Univerzitetu u Beogradu. Bavi se proučavanjem hrišćanske kulture, promocijom interkulturalnog dijaloga i tolerancije među ljudima. Šira javnost je najviše prepoznaje kao kulturologa. Posvećena je pripremanju mnogih važnih kulturnih događaja, a posebno uredničkoj saradnji u osmišljavanju publikacija koje objedinjuju značajne radove nekih od vodećih imena iz akademskog sveta. Predsednik Upravnog odbora Instituta za studije kulture i hrišćanstva u Beogradu. Radila je u nastavi i izvođenju katihetskog programa u osnovnim i srednjim školama i autor seminara o inkluzivnom obrazovanju i verskoj nastavi za decu sa posebnim potrebama i bila organizator radionica za katihete. Organizator je i učesnik brojnih domaćih i međunarodnih konferencija, autor međunarodnih izložbi, tribina i naučnih skupova.
Simona Kanjevac je više od decenije usmerena na proučavanje darovitosti. Doktorand je odeljenja za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je odbranila zapažen master rad pod nazivom „Didaktički aspekti mentorskog rada sa darovitim učenicima ‒ perspektiva saradnika Istraživačke stanice ’Petnica’“. Objavila je veći broj naučno-istraživačkih radova i izlagala ih na više međunarodnih konferencija. Završila je Učiteljski fakultet u Beogradu. Kroz Urban Muse ‒ Live Scenes! platformu, čiji je osnivač, organizuje kulturno-umetničke i edukativne događaje. Bavi se glumom, marketingom i novinarstvom. Živi u Beogradu i radi u Institutu za pedagoška istraživanja.
Potvrde: Koje trenutke prepoznajete kao najdragocenije darove tokom svoje karijere? Šta vam danas predstavlja potvrdu da ste na pravom putu?
Anđelija: Kao izuzetno dragocena iskustva izdvajam ona tokom letnjih škola. Te intenzivne i interdisciplinarne sredine su mi omogućile da učestvujem u dinamičnim razmenama ideja. Znanje se gradi kroz međusobno osluškivanje i dijalog. Pristup je drugačiji od onoga što je kao pretpostavka prisutna u domaćoj akademskoj sredini – da pravo intelektualno usmerenje dolazi prvenstveno „odozgo“ – od iskusnijih autoriteta ka mlađim istraživačima. Međutim, mladi naučnici su često nosioci autentičnih, originalnih i hrabrih ideja. Donose svežinu u pristupu, otvorenost za interdisciplinarne metode i spremnost da preispituju konvencije i sisteme moći. Potvrdu pronalazim u susretima u kojima se znanje rađa kroz zajedničko traganje, otvoren dijalog i uzajamnu inspiraciju među ravnopravnim sagovornicima.
Danijela: Dar su i greške. Dar su i pogrešni putevi. Bilo da to dolazi od drugih, od samih nas, od Boga – postaje jasnije i ostajem još uvek neko ko bira i pokušava da nađe ulicu. To je put. Nekad put postaje nepregledan, nekad naletite na slepu ulicu, ali put je prepun i novih stanica. Tada put postaje prevozno sredstvo. Moj životni i profesionalni put su se napokon pronašli i usaglasili. Na tome sam zahvalna, iako to nije bio lak zadatak. Potvrda su mi ljudi, saradnici i događaji koji doslovno imaju potencijal da menjaju svet. Susret menja svet, (sa)znanje postaje prevozno sredstvo i sloboda koja ne orobljava. Pomenute stanice i zastajanja su najdragoceniji trenuci – oni sabiraju, štampaju karte za novi deo puta.
Simona: Ljudi koji prenose znanja i programi koji to omogućavaju najdragoceniji su na mom profesionalnom putu. Pored znanja, iskustva i motivacije, profesori iz škola i sa fakulteta davali su mnogo više – postajali su moj zvezdani kompas. Posebnu ulogu imaju mentori. Od njih su dolazile neke od najznačajnijih podrški i potvrda. Prva mentorka mi je predložila da vodim Centar za naučno-istraživački rad studenata tokom osnovnih studija. Pamtim taj osećaj, a danas je rado obaveštavam o svom radu. Pored stručnog savetovanja i predavanja, veoma važan trenutak predstavljao je poziv Instituta za pedagoška istraživanja da se priključim njegovom timu – kao mladi istraživač koji se bavi izučavanjem darovitosti. Tu, kao i na doktorskim studijama, dobila sam nove, snažne mentorke – primer prakse u koju verujem i koju želim da živim.
Misija: Uspešno spajate posvećenost nauci, javnom govoru, estetskom izrazu i ličnoj autentičnosti. Gde danas vidite svoju misiju? Koji deo nasleđa vrednujete i darujete drugima?
Anđelija: Autentičnost je temelj mog rada. U pisanju i govoru nastojim da ostanem verna sopstvenom senzibilitetu, ritmu mišljenja i načinu izražavanja. Kritičko mišljenje i interdisciplinarnost su preduslovi za znanje koje nije samo funkcionalno, već i transformativno. Celovitost – uključivanje intelekta, osećajnosti i moralne svesti – imperativ su naučnog rada. Doživljavam ga kao proces unutrašnjeg rasta i kolektivnog osmišljavanja stvarnosti. Moja misija je da podstaknem istinske težnje da se dublje razume svet i vlastita pozicija u njemu – da ohrabrim promišljanje koje ne odgovara samo okvirima, već preispituje temelje.
Danijela: Odgovor je – Škola osetljivosti. Ljudi traže njenu adresu, ali upućujem i svakog vraćam svom talentu, osećaju, osećanju, duhu, duhovnosti, duhovitosti… Kada se ponovo jave, razgovaramo ko je u toj školi direktor, ko predavač, a ko učenik. Od roditelja sam nasledila dar za susret i radost zbog drugih. Ta porodična vrednost me je naučila da svet doživim kao širu porodicu – i to je ono što želim da predam dalje.
Simona: Porodično nasleđe mi je donelo dve snažne linije: jednu operativnu, preduzimljivu i vidljivu, i drugu umetničku, kontemplativnu, okrenutu knjigama i unutrašnjem svetu. Ova kombinacija je postala moj lični kompas. Odatle i senzibilitet za istraživanje, upoznavanje različitih kultura, kao i empatija i hrabrost. Te vrednosti danas nastojim da darujem drugima. Svoj profesionalni poziv prepoznajem kao sinhronicitet između tri uloge: radnice u medijima i scenskog izvođača koje su tu da usreće živote, kao i naučnice koja duboko veruje u značaj kvalitetnog obrazovno-vaspitnog rada sa darovitim učenicima – posebno kroz mentorske programe.
Medijacija: Kako gledate na ulogu savremenih medija u očuvanju istinskih vrednosti društva i kulturnog nasleđa?
Anđelija: Oblikovanje javnog mnjenja i vrednosnih orijentacija snažna je uloga današnjih medija. U vremenu u kojem brzina i algoritamska vidljivost često potiskuju dublje sadržaje, potrebno je preispitati sadržaje i narative – ko dobija glas, kako se gradi značenje, kako se normira pojam relevantnosti. Mediji – shvaćeni u najširem smislu – mogu predstavljati prostor darivanja, istine i pozvani su da neguju autentičnost, dijalog, kompleksnost i promišljanje. To je zaista moguće distanciranjem od imperativa senzacionalizma, utilitarnosti, površnosti, monologa, estetski i ideološki poželjnih prikaza uspeha.
Danijela: Javna slika o darovima! Zavapila bih najpre da je glavno kulturno nasleđe – živ čovek. Ako ugrozimo nečije dostojanstvo, pravo na život, na rad, na veru – o kakvim vrednostima možemo praviti sliku, filmove, muziku ili bilo šta. Onim što gradi mostove moguće je ispuniti prostore slobode koje mediji imaju samo ukoliko ne igramo jedni protiv drugih. Možemo menjati slike, rečnik, upućivati na istinu i stvarnost koja je zanimljivija od svake mašte. Verujem da je i medijsku i živu stvarnost moguće zajednički popraviti, inače ne bih pravila profile i obraćala se javno.
Simona: Darovitost često ostaje skrivena – naročito u okruženjima koja nemaju kapacitete da je prepoznaju. U tom smislu, ni mediji, tradicionalni ili savremeni, nisu uvek pogodno tlo za njeno izražavanje. Dok neko, zahvaljujući privilegijama, preko noći može biti brendiran kao „vunderkind“, drugima je potrebna dugoročna stručna podrška i vođenje. Kao neko ko pripada i naučnoj i umetničkoj sceni, razvila sam duboko poštovanje prema medijskim radnicima – ispred i iza kamere. Posebno cenim hrabrost radio i televizijskih programa koji se bave specifičnim sadržajem – kulturom, umetnošću, obrazovanjem, naukom, pa i životnim veštinama i kulinarstvom. Upoznata sam sa njihovim kapacitetima i verujem da će proširiti prostor za još vrednije sadržaje.
Dar i Osvrt: Šta za vas znači dar? Kako danas izgleda kultura darivanja – šta ljudi poklanjaju, a šta sve češće zaboravljaju da daju?
Anđelija: Mislim da u dobu u kojem se vrednuju brzina, efikasnost i neprekidna potrošnja, upravo pažnja, promišljenost i svesno prisustvo postaju najređi, a samim tim i najdragoceniji oblici darivanja. U tom kontekstu, dar posmatram kao čin prisustva. On postaje etička kategorija: ono što poklanjamo nije materijalno, već vremenski i emocionalni kapacitet da drugome posvetimo autentičnu pažnju i prisustvo. Verujem i da znanje jeste dar, ne kao sredstvo nadmoći ili kontrole, već kao prostor otvorenosti, uzajamnosti i stvaranja zajedničkog smisla.
Danijela: Susret, vreme i usredsređenost na ljude. Ljudi imaju potrebu da kažu, ispovede nešto, prepričaju… Ali nekako se vreme među nama skratilo, postalo tunel kroz koji jurimo današnjicu. A ona, kao i ljudi – izmiče. Vreme bih spakovala, neograničeno, i darovala nekome, dok bih ja slušala, slikala, pisala. I čekala novi susret. Susreti su mi promenili život. Način i mera, strpljenje i poverenje se raširili za dva broja, znanje je počelo da se nadima, vraća i susrete sa onim od koga učim. Kultura je susret – to glasno govorim na tribinama, predavanjima i događajima, koje organizujemo u okviru Instituta za studije kulture i hrišćanstva.
Simona: Darovitost koristim vrlo oprezno, a time i dar. Saglasna sam sa autorima koji darovitost definišu kao potencijal za ostvarivanje visokih postignuća. Kao potencijal, darovitost može biti manifestovana ili ostati latentna. Paralela može da se napravi i u duhovnom i kulturološkom shvatanju onoga što se ima, dobija i daje. Pripadamo narodima sa razvijenom kulturom darivanja, poklanjanja. Nesebični smo, društveni i skloni da damo više nego što imamo. Prihvatamo i izražavamo oduševljenje i zahvalnost. Okružena sam ljudima koji bezuslovno daruju. I svedok sam da im se vraća. A tada – unutrašnja satisfakcija je neizmerna!
Primeri dobre prakse: Kojim ličnim i društvenim praksama možete zahvaliti što ste izgradile svoj put? Šta biste istakle kao primer podrške talentu, znanju i vrednom nasleđu?
Anđelija: Posebno cenim prilike nastale iz ličnih odnosa i međusobnog poverenja. Učešće u lingvističkim projektima i terenski rad bili su presudni za proširivanje metodološkog horizonta. Iako u istoriografiji to nisu česte prakse, kroz njih su gestovi poverenja i otvorenosti često značajniji od institucionalne podrške. Otvaraju prostor za autentični razvoj, eksperimentisanje i dijalog među disciplinama. Zato kao primer dobre prakse navodim upravo atmosferu koja prepoznaje individualni ritam sazrevanja i ne gubi iz vida važnost međuljudske podrške u formativnim trenucima. Verujem da bi akademska i kulturna zajednica bile snažnije kada bi više vrednovale upravo tu vrstu neformalizovane solidarnosti.
Danijela: Dugogodišnji rad u školi uputio me je u sistematizaciju znanja i pedagoške nauke. Pomogle su mi u daljem obrazovanju, napredovanju kroz seminare, kurseve, letnje škole i konferencije u zemlji i inostranstvu. Primer dobre prakse su i master studije na Univerzitetu u Beogradu – Religije u društvu i kulturi. Imaju interdisciplinaran i komparativan metod koji pomaže da se fenomen religije i njene uloge u društvu i kulturi osvetli i objasni. Nedostaju teološke škole koje bi mladima omogućile istraživački rad i napredovanje. Nadam se podvizima i upornosti pojedinaca da se i te slike i prilike menjaju – na dobro i korist studenata, istraživača i, naravno, svih nas.
Simona: Pedagoške prakse su važne u radu sa darovitima, talentovanim, visoko motivisanim ili zainteresovanim učenicima za kulturu, umetnost, nauku i obrazovanje. Takve prilike nude različite ustanove, udruženja, centri i organizacije. Reč je o mnogim letnjim školama, seminarima za mlade, susretima, mentorskim programima i drugim oblicima rada sa decom i mladima na putu otkrivanja, razvoja i podrške njihovim potencijalima. Verujem u razvoj sistemske podrške kako bismo obezbedili što bolje uslove za buduće generacije.
Stvarnije od fikcije: Da li život, sa svim svojim složenostima i susretima, može biti stvarniji, dublji, snažniji – od fikcije?
Anđelija: Dok fikcija može ponuditi konstruisane slike sveta, život shvaćen kao autentično međuljudsko povezivanje ima moć koja leži u stvarnosti komunikacije. Stvarnost je najdublje iskustvo susreta i razmene sopstvenih unutrašnjih istina. U prepoznavanju i deljenju rađa se autentična komunikacija koja ima moć da prevaziđe površne narative i pokrene lične transformacije. Ne samo da je jača od fikcije, već je stvarnost temelj pripadnosti, svrhe i dubljeg razumevanja sebe i drugih.
Danijela: Nepredvidljivija od svake mašte, stvarnost ima potencijal da bude autentičnija i snažnija od fikcije. Zavisi od mašte i onog koji mašta – rekoše mi jednom prilikom. Isto tako, stvarnost zavisi od onoga ko je živi i ima li veće slobode nego što ona nudi. Kakva god bila, može se popraviti jer je to, kako pesma kaže – stvaran život (svet) oko mene. Svu snagu, veru i nadu polažem u svakog Čoveka i njegov odnos prema ovom svetu koji je stvoren za večnost. Verujem da je za mnoge i moja stvarnost fikcija, ali je dobro što verujem (znam) da i ti ljudi postoje i u vekove će postojati.
Simona: Mali Princ, „ljudi iz fusnote“ i Didacta Mese u Štutgartu – samo su neki od materijala koje bih dala za snimanje dugometražnog filma. Kako je došlo do intervjua sa čovekom kojim je inspirisano najpoznatije Egziperijevo delo? Šta smo doživeli putujući na najveći sajam obrazovanja u Evropi? Kako su mi stručnjaci čija sam dela čitala i navodila u svojim radovima, postali kolege, saradnici i mentori? Odgovori na pitanja samo su deo dokaza da je stvarnost snažnija od fikcije. Sve ove epizode imaju zajednički imenitelj: verovanje u „nemoguće“ i prepuštanje „nemogućem“. Zato nastavljam da verujem u najbolji ishod i onoga što sam zabeležila na početku svog master rada:
Za svako darovito dete
kojem nije dato da se ostvari…
A za koje još uvek nije kasno.
