AKO JE MEDIJACIJA ODGOVOR, ŠTA JE PITANJE?

PIŠE: MILA MARČETA, LICENCIRANI MEDIJATOR

U prethodnim brojevima RYL-a pisala sam o medijaciji kao veštini, ličnom izboru, načinu života. Ako ste propustili da pročitate, možete to učini na ovim linkovima Medijacija – veština otkrivanja sive i znanjem protiv limbičkog mozga.

Zbog onoga što ja jesam kao ličnost, medijacija mi je bliska i za mene je više od zanimanja. Čak i daleki nagoveštaj mogućnosti da doprinesem mirnom rešenju nekog sukoba, za mene je dovoljna motivacija da se poput vojnika, naoružana svim znanjem i iskustvom koje posedujem stavim u službu traganja za rešenjem.

Medijacija daje mogućnost da izbegnemo rigidnost formalnog sudskog spora. Moj „WOW“ trenutak je bio kad sam čula rečenicu „Medijacijom se ne utvrđuje krivica, već se pronalazi rešenje.“ Uz prihvatanje događaja koji su doveli do spora, medijacijom se okrećemo ka budućnosti i tražimo sporazum koji će, ne samo razrešiti trenutni konflikt, već i omogućiti buduću saradnju, u nekim slučajevima i redefinisati postojeće odnose tako da se oni uspešnije nastavljaju.

Uz sve humanističke vrednosti medijacije, nota bene – mome srcu vrlo drage, ne mogu da ne primetim i trenutno aktivnu tendenciju isticanja daleko više ekonomskih i praktičnih razloga za promociju medijacije. Istina, ne zaboravlja se da posredovanje može izbrusiti oštre ivice sukoba, podstaći sukobljene strane da pronađu svoja rešenja, zadržati poverljivost stranaka, procesa i svega izrečenog na medijaciji: nijedan od tih atributa nije izgubljen. Ali novi odnos prema svakodnevnici i realnosti doneo je promenu i u vrednovanju prednosti medijacije. Drugim rečima, postaje važnije to što se medijacijom značajno umanjuju utrošeno vreme, troškovi i resursi, nego to što je medijacija humanija.

Medijacija je civilizacijska tekovina, koja dokumentovano postoji još od Antičke Grčke i Starog Rima, preko mogulskog carstva i istočnih civilizacija. Osnovni koncept je ostao gotovi isti – sukobljene strane traže rešenje konflikta uz posredovanje treće strane, koja je neutralna, nepristrasna i koja ne donosi rešenje, već podržave stranke da same iznađu održivo rešenje. U nekim od najstarijih spisa koji opisuju proces medijacije, kaže se da je obaveza medijatora da započne medijaciju upoznavanjem stranaka sa opšte prihvaćenim socijalnim normama. Isto tako se kaže da je obaveza medijatora da održava diskusiju i postignuti sporazum u okvirima kulturoloških i društvenih pravila. Dakle, medijator je posrednik ne samo između strana u sukobu, veći između njih i društvenih normi. Pređimo sada na savremenu medijaciju gde medijator započinje proces uvodom koji će se, sa varijantama i manjim odstupanjima, odnositi na poverljivost procesa, nepristrasnost medijatora, autonomiju stranaka i odlučivanja i slično. Ako je posredovanje u najranijim oblicima odgovor na pitanja društvenog uređenja, u savremenim oblicima ono postaje odgovor na zahteve za privatnost, autonomiju i, u svom sve institucionalizovanijem obliku, efikasnost i ostvarenje racionalih ciljeva. Medijacija doživljava značajne pomake u devetnaestom veku kad postaje centralna točka pregovora u toku radničkih protesta tokom industrijalizacije. Uspostavljanje procesa koji se smatra savremenom medijacijom učinjeno je pre nekih četrdesetak godina kada je medijacija postala deo pravnog sistema.

Savremena medijacija zahteva od medijatora da pre početka procesa upozna stranke sa osnovnim pravilima medijacije. Medijator mora proveriti da su stranke saglasne sa medijacijom, dakle da potvrdi princip dobrovoljnosti. Odsustvo prisile je jedan od ključnih faktora koji osigurava da stranke pristupaju procesu sa iskrenom namerom da pronađu rešenje. Obzirom da se veliki deo uspeha medijacije zasniva na dobroj volji, otvrenosti za kompromis i empatiji, vrlo je važno da medijator kreira okruženje u kome će se stranke osetiti bezbedno da pokažu i koriste upravo ove, vrlo ljudske, osobine i veštine. Ovo je trenutak kada se pokazuje i dokazuje izvrsnost i iskustvo medijatora da od stranaka koje dolaze na medijaciju kao suprotstavljene strane, neretko čak i neprijateljski raspoložene, načini saradnike i aktivne učesnike procesa.

Sve izrečeno tokom medijacije, kao i sve činjenice utvrđene tokom procesa su zaštićene načelom tajnosti. „What happens in Vegas, stays in Vegas“ – otprilike tako. U pripremi za medijaciju, posrednik istražuje sve vezano za spor, od dostupnih informacija o samom sporu do podataka o strankama. U toku postupka, nekada je potrebno uključiti i veštake ili stručnjake iz određene oblasti vezane za spor. Ako se obe stranke saglase sa tim, medijator će angažovati i veštaka uz opravdano očekivanje da će to značajno doprineti postizanju održivog rešenja. Svi učesnici u postupku imaju obavezu očuvanja tajnosti. I stranke i veštak i medijator. Ukoliko stranke u nekom trenutku odluče da spor nastave na sudu ili pokrenu novi spor, a tema spora je u vezi sa prethodnom medijacijom, čak ni sud ne može pozvati medijatora da iznese saznanja ili činjenice iz medijacije. U toku postupka, dozvoljeno je da medijator vodi beleške, ali ih on po okončanju medijacije mora uništiti. Dakle, zaista – šta se desi na medijaciji, ostaje na medijaciji. Poverljivost je moćna i atraktivna karakteristika posredovanja zato što smanjuje rizik za učesnike od otkrivanja informacija i osećanja i podstiče realizam uklanjanjem potrebe da se „sačuva obraz pred svetom“.

Malo je medijacija koje su uspešne ukoliko stranke ne mogu da komuniciraju u potpunosti otvoreno, bez straha da će nešto od onoga što su rekli procuriti u javnost. Načelo poverljivosti ublažava takve zabrinutosti. Kod sporova iz domene privrede, organizacije često vide poverljivost kao razlog za korišćenje medijacije umesto parnice, posebno u osetljivim oblastima i kada postoji opasnost od reputacionog rizika. „Izlaženje na loš glas“ je veliki strah, još uvek. Možda danas i više nego ranije, obzirom na neograničene mogućnosti brzog širenja informacija .

Najbolja praksa pokazuje da se rešenje u medijaciji postiže onda kada je medijator u stanju da prepozna značajne životne vrednosti stranaka i da razume koje od tih vrednosti su ugrožene konfliktom. Sa tim saznanjem, medijator može da usmerava potragu za rešenjem u pravcu zadovoljavanja ugroženih vrednosti i iz njih proizašlih potreba. Važna kariku u uspehu je i posvećenost medijatora. Pregovori umeju da budu naporni i teški. U toku pregovora, stranke se otvaraju, ako je medijator dovoljno umešan, njihove reakcije mogu biti vrlo emotivne. Neretko se dešava da situacija izgleda bezizlazna i utisak je da se došlo do kraja. U tim trenucima je važno da se medijator ne obeshrabri, da se ne preda malodušnosti i da ne odustaje. To nije lako. Naprotiv. Sačuvati ne samo profesionalno „hladnu“ glavu, već i optimizam i entuzijazam zahteva izuzetnu veštinu.

Jedan slučaj iz prakse.

Nakon smrti oca, brat i sestra su nasledili kuću. Oboje su odrasli ljudi, sa svojim porodicama imaju svoje domove i očeva kuća je ostala prazna. Brat je insistirao da se kuća proda i novac podeli, a sestra je sa indignacijom odbijala i samu pomisao na prodaju. Spor je kod medijatora došao po preporuci suda, jer kraj višegodišnjeg sudskog postupka nije bio na vidiku. Pri prvom susretu, stranke su pokazale svoja čvrsto utvrđena stanovišta i medijacija je zaličila na rovovsku borbu. Medijator je izabrao da sa strankama obavi pojedinačne razgovore, što je dozvoljeno i u sporovima sa visokim emotivnim nabojima preporučljivo. Saznao je da brat, pored objektivnom problema – neadekvatnog stambenog prostora u kome trenutno živi sa svojom porodicom, ima i problem sa suprugom ga koja doživljava i javno karakteriše kao nesposobnog, suviše mekog da se odupre sestri i učini nešto za svoju primarnu porodicu.

Sestra, sa druge strane, nema finansijski problema, te joj novac od prodaje kuće nije potreban. Ali očev dom doživljava kao svoje gnezdo, poslednje uporište topline i snage porodičnog okruženja, obzirom da sama nema decu, a brak sa suprugom je dobro definisan poslovni dogovor bez previše emocija i bliskosti.

Na zajedničkoj sesiji, sa koje su bili isključeni supružnici, brat i sestra su postigli dogovor koji je formalizovan u obliku potpisanog sporazuma da sestra preuzme na sebe otplaćivanje kredita kojim brat rešava svoje stambeno pitanje. I još značajnije – prvi put su razumeli emotivnu pozadinu ne samo spora, već i svog odnosa. Na kraju medijacije oboje su u glas rekli „Voleli bismo da smo ovako razgovarali pre mnogo godina“. Priča kaže da su nastavili tradiciju porodičnih okupljanja u očevoj kući uz gozbe koja je sestra pripremala.

Stalnost medijacije kao tekovine razvoja društva je umirujuća i daje nam svima tako potrebno osećanje sigurnosti. Ali ne možemo prenebregnuti činjenicu da medijacija prati i promenljivost, ili bolje rečeno, razvoj tog istog društva. Ono što je do skoro smatrano altrernativom postaje mainstream.

Svi mi koji i dalje cenimo prevashodno humanističku komponentu medijacije, radujemo se ulasku strogih struktura u eru Vodolije. Budućnost ponekad dobija ružičaste obrise.