PIŠE: OLIVERA MILUTINOVIĆ, PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT
Postoji pouka iz Biblije da se mrak iz sobe izgoni tako što se u sobu unese svetlost. Logično, zar ne? Tako se nešto može reći i o ljudskom srcu, jer u svakom srcu čovekovom mora biti i nekih tamnijih, mračnijih delova. Unošenjem svetlosti u naša srca, a svetlost bi za naša srca predstavljala SVESNOST, mi osvetljavamo, odnosno osvešćujemo ono što nam se u srcima nalazi i to je zapravo prava alhemija: neznanja u znanje, nesvesnosti u svesnost, bola u čistu ljubav, povreda u isceljenje, zla u dobro… Otvaramo srce da u njega uđe još svetlosti i još svesnosti da bi u njemu mogla da obitava ljubav.
***
Šta bi sve bile ove naše svetiljke, sveće koje nam pomažu da u srca unosimo svetlost?! Svaka vrsta introspekcije, unutrašnjeg sagledavanja, upoznavanja sebe, življenja svojih darova, psihoterapija, stvaralaštvo, duhovne prakse, posvećenost nekom višem dobru, činjenje dobrih dela, molitva, meditacija i još mnogo toga čega ne mogu sad da se setim. I najvažnije u svemu tome – hrabrost, potrebna je velika hrabrost da se pogleda u svoje srce.
***
Jedna od mojih najvećih sveća bila je oduvek moj dar za pisanje. Pišem bez predumišljaja, lako, pitko, na trenutke se osetim kao porodilja koja je upravo izrodila novo čedo iz utrobe. To napisano bi oduvek osvetlilo i čistilo moje srce od čega god da treba, a onda bi nekako preobražavalo u smisao ono što se u njemu dešava, u duboki smisao koji bi često prevazilazio i mene samu. Tu nije bilo laži i prevare, ni kasnijeg doterivanja. Ono što bi dolazilo sa tog mesta je bilo u komadu, takvo kakvo jeste. I tako istinito, umelo bi da zaboli i mene, a nekad i čitaoca.
I ti zraci moje sveće često bi doticali i srca drugih ljudi i ljudi bi mi to govorili, ali im nisam verovala. Nisam im verovala jer je u mom srcu živela devojčica koja je iskreno želela da je neko vidi i primeti i dugo je to čekala, dugo je MENE čekala.
Vremenom sam je otkrivala postepenim osvetljavanjem. Imale smo mnogo susreta pod svetlošću. Mnogo je bilo povreda koje je trebalo zaceliti. Mnogo suza koje je trebalo isplakati. Mnogo bola odbolovati. Mnogo je bilo neistinitih programa koje je usput usvojila i koje je trebalo očistiti. Bilo je i autodestruktivnih ponašanja kojima je prljala svoje srce. Tek na kraju, posle mnogo, mnogo vremena, devojčica se oslobodila. Počela je da mi veruje, da se raduje, da se igra, da se oseća sigurno i zaštićeno i konačno je mogla da mi kaže šta zaista želi.
Ta devojčica želi da bude viđena, želi da njeni darovi budu pokazani svetu, želi da ljudi čitaju ono što je napisala i da jednog dana sedi u toj crvenoj haljinici na sceni na promociji svoje knjige. I biće tako. Ta devojčica to zaslužuje. I počeće od svojih pesama koje je splela u jednu priču. Veruje da će vam ta priča dotaći srca. A verujem i ja.
Čujem i vidim tu devojčicu svakodnevno i činiću za nju to što želi i to što joj treba. Predugo sam to radila za mnoge druge ljude, dajući im prednost u odnosu na nju. Oprostila mi je, ali sada pomno pazim da se to ne desi ponovo.
Do ovakvih devojčica, kao i dečaka, može se doći samo uz pomoć svetlosti, mnogo hrabrosti i mnogo strpljenja. Jer dugo su nas čekali zaboravljeni u mraku, a moraćemo na putu do njih da se izborimo i sa mnogim sopstvenim alama, tamničarima i oklopljivačima. Put do najvećeg unutrašnjeg blaga podrazumeva i iskreni i duboki pogled u sve ono smeće koje smo nakupili na putu, a jedino ga tako možemo i čistiti.
***
Do svetlosti može da te vodi tvoje srce, jer srce voli svetlost. Počni da ga osluškuješ. A kada tom svetlošću svaku svoju bol pretvoriš u suvo zlato mudrosti, nežnosti i čiste dobrote, počećeš da živiš samo istinu. To je srce izvidalo svoje rane. I ne može da vida tuđe. Može samo da svetli drugima i osvetli im put.
***
Jedno takvo srce napisalo je knjigu prepunu čarobnih malenih svetiljki. One će vam pokazati put. Vidimo se na promociji.