PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ
Počelo je neočekivano, bez najave i uvoda. Poput talasa cunamija preplavilo me je u trenutku, preklopilo moje postojeće misli i posadilo u moj um jednu misao koja nije prestajala: “Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac.” Telo je postalo energizovano, slike su promicale brzo i osećaj urgentnosti me je obuzeo. Nisam mogla da shvatim šta se dešava, ali sam znala da sam u prisustvu nečeg toliko velikog što je moje biće PREPOZNALO. Nije mi trebao dokaz niti objašnjenje za trenutak kada su se sve lampice upalile, a um dobio raketni pogon.
“Moram doći do najmanjeg zajedničkog sadržaoca”, šapnula sam sebi kao da sam prihvatila poziv.
Tada sam imala trideset godina, pokušavala sam da izađem na kraj sa kompleksnostima života u Njujorku pred pitanjem – šta donosi sledeća decenija – nakon što sam se naputovala, naradila, natrenirala sporta i jako dobro provela. Znala sam da neću provesti vek u disfunkcionalnom prosvetnom sistemu tog velikog grada, a ponajmanje u jednoj od najkritičnijih srednjih škola u Južnom Bronksu, u kojoj sam već radila punih šest godina kao stipendista grada Njujorka. Za moju generaciju se tada već uveliko uselio termin “quarter life crisis” da objasni pojavu sa kojom se starije generacije nisu srele – kriza prve četvrtine života. Kao pojam, ova kriza je objašnjena sudarom velike želje da doprinesemo svetu i da živimo svoju svrhu naspram neograničenih mogućnosti koji je brzomenjajući svet iznosio pred nas. Mi smo generacija koja je odbila da životari. Mi smo generacija koja je rekla NE kompromisima. Mi smo generacija koja je rekla DA životu. Mi smo milenijalci.
No, tog dana u mom malom stanu na Menhetnu nije bilo dovoljno mesta niti reči da objasni trenutak kada me je obuzela ideja “najmanji zajednički sadržalac” i umesto ja nju, ona je počela mene da mantra. Danima sam osećala neizrecivu potrebu da stanem pred najveću tablu na svetu, uzmem flomastere i samo krenem da pišem. Ne znam šta – nešto je želelo napolje i tražilo je ogroman prostor da se izrazi. Najmanji zajednički sadržalac.
Lagala bih vas kada bih rekla da jedan deo mene nije bio zabrinut. Raspitivala sam se kod roditelja i rođaka ima li u našim lozama mentalnih bolesti. Da li je moje trenutno stanje odraz unutrašnjeg loma koji najavljuje dublje psihoze? Da li sam skliznula u prostore iz kojih nema povratka u zonu zdravog razuma? Da li sam – pukla?
Sa druge strane, moj “najmanji zajednički sadržalac” me je mantrao, uzimao u sebe, energizovao, pokazivao sledeći korak. Gde god bih se okrenula u Njujorku, videla bih ljude. Ljude koji žure, ljude koji se trude, ljude koji tuguju, ljude koji se muče. Bez obzira koliko novca imali – od prosjaka do milionera – sa kim god pričala, činilo se da svi muče iste brige. Znala sam da ja Život više od toga. Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac,… Mora da postoji najmanji zajednički sadržalac ljudske patnje i najmanji zajednički sadržalac ljudskog ispunjenja. Mora da postoji tačka u kojoj su svi odgovori.
“Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac…”
Bila sam rešena da ga nađem.
Prošlo je jedanaest godina od tada. Moj “najmanji zajednički sadržalac” me je najpre odveo na naučne studije, na deset godina duboke posvećenosti naučnim principima, naučnim metodima i profesionalnom usavršavanju kojim sam zaradila titulu doktora (PhD). Deset godina života, dvadeset sati nedeljno duboko u nauci. Na finalnoj studiji sam provela dve pune godine i nauci dala potencijalne odgovore šta se zbiva u unutrašnjim svetovima dece sa autizmom, šta proživljavaju deca i odrasli sa “autističnim” pokretima i šta gubimo time što nemamo znanje o tome.
Paralelno, putovala sam po svetu, živela, radila u raznovrsnim sredinama, sa raznolikim ljudima, tražeći odgovore na pitanje – kako oni vide patnju, čime je leče, kako ljudima pomažu da pronađu put. Moji sagovornici, saputnici i učitelji varirali su od profesora neurobiologije i svetskih naučnika, do seoskih iscelitelja u zabačenim selima Indonezije i tradicionalnih amazonskih “doktora”. Prolazila sam procese sa njima, pratila dešavanja u sebi, razmenjivala iskustva sa drugima. Učila, učila, učila. Istraživala, istraživala, istraživala.
Najmanji zajednički sadržalac.
Jednom nogom u nauci i drugom nogom u svetu – radila sam sa ljudima kao predavač, mentor i terapeut na različitim geografskim lokacijima i jezicima. Posmatrala sam koliko neki pristupi mogu da pomognu nekim ljudima za neke probleme, a kako nekim drugim ljudima ne mogu ni da se očešu o rame. Izučavala sam razliku između protokola u psihoterapiji, protokola u energetskom isceljenju, protokola u funkcionalnoj medicini, protokola u samoisceljenju i uloge – posmatrača, terapeuta, iscelitelja. Radila sa terapeutima koji ne koriste nikakve protokole, već tretiraju druge “iz polja božanske energije” i sa onima koji se isključivo oslanjaju na dokaze, na nauku te kako – i jedni i drugi postižu neverovatne rezultate.
Najmanji zajednički sadržalac me je od trenutka kada se smestio u mene, poput čudne zvezde vodilje slao iz jedne avanture u drugu, kako u dubine ljudske duše, tako i u egzaktnost naučnog uma. Alhemizovao me je od opsednutog manijaka i posvećenog poklonika do hodočasnika nepokolebljive vere ka oltaru lične Istine. Najmanji zajednički sadržalac me je sve vreme upućivao ka odgovorima “tamo negde,” a zapravo je bio “ovde i sada” – koliko bitan za ostvarenje mog sna, toliko sakriven od mene same.
Dozvolite da se izrazim kao Mistik – najveće tajne univerzuma su zaista u nama.
Dozvolite da se izrazim kao Naučnik – najmanji zajednički sadržalac je u ljudskom nervnom sistemu.
Naša sposobnost da volimo i budemo voljeni, naša sposobnost da nadahnjujemo i budemo nadahnuti, naša sposobnost za patnju i prevazilaženje iste – sve je u nama, smešteno u kapacitet nervnog sistema. Inteligencija, za koju se do skora verovalo da je centralizovana u mozgu, sada znamo – rasprostranjena je po celom telu, čineći mogućim nesvakidašnja, mistična iskustva. Naša lična istorija, zapisana u našoj biologiji, otvara duboke zapise koji promaknu varljivom umu – kroz telo, kroz senzacije, kroz titraje, panične napade, mučnine i vrtoglavice, ali i kroz neopisivu ljubav, mir, sreću, ispunjenost. Kada naučimo jezik svog najmanjeg zajedničkog sadržaoca, njegovim rečima možemo da stvorimo novo tkanje – da izvezemo nitima blagorodnosti novu mustru tamo gde su bili samo bol i patnja. Tako menjamo svoj usud, zlu kob i sudbinu.
Što je najvažnije, kada prepoznamo Sebe jezikom sopstvenog nervnog sistema, ostajemo nemi pred ogromnom Inteligencijom koja – otkriva samu sebe – pred mozgom koji strastveno, posvećeno i opsesivno – istražuje sam sebe – pred univerzumom koji se sam sebe stvara i sam sebe posmatra. Kada ovaj univerzum otkrijemo, možemo pronaći put iz svakog lavirinta, iz svake kompleksnosti Života.
Moj najmanji zajednički sadržalac titra svakom ćelijom dok vam ovo pričam. Na momente mi puni oči suzama dok se, ovaj put nežno, izmiče kako bi se novi san smestio u mom srcu. Vidim svet u kojem je svaka osoba otkrila ovu vekovnu tajnu – da je najmanji zajednički sadržalac u nama, u svakoj ćeliji tela – ne samo za pesnike i mistike, već i za doktore i naučnike. Vidim svet u kojem su ljudi pronašli, svako svoj univerzum, kako bismo mogli da volimo više, grlimo više, razumemo više. U godini u kojoj se odlučuje kraj civilizacije, ovaj san me je obuzeo, opet me ima i poput nekog božanskog virusa – ne da se izlečiti.
Sad ga prenosim i na tebe.
Krenulo je.