PIŠE: NAĐA HADŽISTEVIĆ
Ukus zimnice oboji list kalendara. Miris se razliva i na mala vrata najavljuje jesen. Osećam treptaj vetra i čujem šum lišća. Velika šerpa nad vatrom sadrži mnoge čarolije bakinih i maminih recepata.
Zimnica nosi sa sobom duh mama i baka, kao i snove njihovih malenih princeza.
Devojčica, kojima su svi poklanjali osmeh dok su ih mazili po glavi, u bezbrižnom carstvu detinjstva kada je sve bilo moguće.
Zato volim spremanje zimnice, jer je to za mene velika laboratorija sećanja i snova.
Čini mi se da mi je u tom periodu samo malo penjanje na prste omogućavalo da dečjim nosićem dohvatim oblake ili, noću dok šetam, moji čuperci kose vode razgovore sa zvezdama.
Kada se desilo ne znam, kažu da je to svet odraslih, ali mislim da je to mnogo pre odrastanja, kada ti svi počnu upućivati ozbiljnije poglede ili iste takve poglede samo bez bezbrižnog osmeha. Kada ti na svako tvoje pitanje kažu ne ili ne može. Tako malo-pomalo i ti postaneš ozbiljnijij, osorniji, nezadovoljnijii i sve ono što ranije nisi bio.
Što više počneš da hodaš malo niže, oblaci postaju sve udaljeniji, i uprkos silnom penjenju na prste, pa zatim štikle, ono ostaje negde visoko.
I tako, živela sam život ili sam ga živela po nekoj inerciji, mada možda ne baš u potpunosti jer sam uspevala da idem po zacrtanom auto-putu života.
Išla sam i sporednim putevima i prečicama, ali nekako opet sam se uključila na taj dobro trasirani auto-put. Kada se zapitam kako je bilo, rekla bih prilično isplanirano, ako izuzmem sporadična skretanja.
Sa strane gledano svima, kao i meni, bilo je sjajno dok jednog dana nisam odlučila da zakočim i izađem sa tog puta, shvativši da to nije moja vožnja, nije moje putovanje.
Beše jesen, doba zimnica, kada se kuva slatko od snova.
Uz veliku podršku čarolije iskonskih recepata sa početka priče, skuvala sam svoje slatko.
Za slučaj da vam treba recept, daću vam bazu, a vi dodajte nešto svoje.
Glavni sastojak jeste odlučnost uz dodatak drugog – hrabrosti. Uz dugo kuvanje i stalno mešanje, tegla je gotova. Na mojoj piše LIKE PILATES STUDIO.
Stalno ga dokuvavam i čini mi se da sam postala baš vešta u tome.
Ne moram da se penjem na prste da bih dohvatila nebo i zvezde, samo pružim ruku i dohvatim ih kad zaželim.
Živim svoj život sladak od snova, a kako bi moglo drugačije?
