SLATKO OD SNOVA

PIŠE: DEJAN HALAJ

Kako je to biti trener? Fitnes instruktor? Šta to znači i šta podrazumeva? Za nekoga je to opis posla kojim se bavi, nekome je to hobi, a većini je asocijacija na zdrav način života i bavljenje psiho-fizičkim stanjem tela. I meni je do skoro tako izgledalo, a onda sam shvatio da je to moj život. Da, ja živim taj život, život čoveka koji iz dana u dan motiviše druge da se pokrenu iz neke loše životne faze, da izvuku ono najbolje iz sebe i da pokažu sebi da vrede. Istovremeno, to i mene pokreće, hrani, motiviše i tera da nastavim dalje. Živimo u vremenu koje nam nameće jak životni tempo, koji nam na leđa tovari konstantan teret pod kojim posle određenog vremena svi pucamo. E, zato ključnu ulogu ima trener. I to ne običan. Motivator. Psiholog. Prijatelj. I tek na kraju instruktor. Jer trening je ventil koji nam je svima potreban kako bismo imali ispravan balans u životu. I nemojte sad da pomislite da je ovo neki reklamni tekst koji će vas naterati da se posvetite sebi. Nije, ovo je tekst kojim želim, nakon što ga pročitate, da sebe zapitate da li se snovi ostvaruju ako verujete u njih, ma koliko izgledalo da je to nemoguće.

Pre nego što sam postao trener, bio sam profesionalni sportista, atletičar, šampion države koja više ne postoji. Sanjao sam da idem na Olimpijske igre. Maštao kako trčim sa grbom svoje države i ponosno je predstavljam u svetu. Nažalost, taj san nisam dosanjao – zbog povrede i manjka finansija sam napustio profesionalni sport. Posle nekog vremena rešio sam da pređem na drugu stranu terena – da budem trener. Smatrao sam, a smatram i dalje, da je trener neko ko je, pored roditelja naravno, jako bitan šraf u odrastanju dece i njihovom formiranju. Da li znate šta je najvažnije detetu koje se tek formira i počinje da se takmiči u bilo kom sportu? Pa podrška. Razumevanje. Dete treba inspirisati da na svakom treningu želi da bude pobednik, da shvati da ga u životu čekaju još teže borbe od tih muka na treninzima i takmičenjima. E, kada to shvati, vi ste uspeli kao trener, kao čovek. Osvojili ste medalju i to onu najsjajniju. Izveli ste neku osobu na pravi put i ona grabi dalje zahvaljujući vama.

A šta ćemo kada se na treningu pojavi žena u srednjim godinama sa ozbiljnim zdravstvenim problemima i pogleda vas u oči i kaže: “Pomozite mi da se osećam barem psihički bolje ako ne mogu fizički?“ Tada nastaje novi vid borbe. Počinješ da osećaš takve ljude, da sa njima deliš patnju i bol i pokušavaš da uđeš u srž problema, iako si svestan da te probleme ti ne možeš rešiti. Ali tu se javlja ono nešto, nešto što zovem “volja srca”, pokreću se stvari sa mrtve tačke. Svima je poznato da se treningom luči endorphin – hormon sreće, ali kada se pomešaju jaka volja, sreća, zadovoljstvo i ponos, dođe se do pobede. Ta žena je pobedila bolest koja je mučila. Pobedila je svoje telo, podmladila se i psihički i fizički. I ne samo to, nakon par godina postala je deo tima koji sam oformio da se takmiči u izuzetno zahtevnim OCR (obstacle course racing) trkama sa preprekama koje znaju da budu dugačke i po 20 km. Ta žena je danas šampion svog života. A ja sam ponosan na još jednu sjajnu medalju u svojoj životnoj kolekciji.

A šta ćemo kada vam na trening dođe dete od 16 godina koje je operisalo obe čašice na kolenu i kojem je jedina želja u životu da ponovo hoda normalno? Ništa, idemo opet u borbu. Podrška pre svega. A onda i razumevanje za određene postupke, jer to su deca. Njima treba pažnja i inspiracija ujedno. Kako motivisati nekoga da ustane ako je pad neminovan? Kako objasniti da nakon 10, 15 neuspelih pokušaja dolazi onaj ključni? Onaj koji vam daje nadu da stabilno stojite. Koji vam kaže da ste ojačali toliko od tih silnih padova da ih više neće biti. E, pa tu je ključan trener, odnosno čovek, a pre svega prijatelj. Isti onaj koji vas je na početku dočekao na prvom treningu. Taj je sada tu da vam da dodatni vetar u leđa i podstakne vas da napravite ključni iskorak u životu. I to onaj pobednički. Koji će vam dati nadu u bolje sutra. I da. To dete danas isto trči. Za autobusom, u školi, za novim pobedama u životu. To je jedan od mojih pobednika. Moj šampion.

Hoćete da vam kažem šta je za mene bila možda i najveća pobeda? To je bio dan kada mi je na vrata teretane ušao čovek koji je tek napunio 30 godina i otkrio mi da boluje od MLS-a (multipla skleroza). Imao je samo jednu želju – da uspe da izvuče jednu biciklističku trku od 100 kilometara. Znate li šta se dešava kod ljudi koji boluju od MLS-a? Može da bude blažeg tipa poput zamora, vrtoglavice i delimičnog gubitka vida, a vrlo često se dešava da se desi ukočenost, umrtvljenost ili slabost jednog ili više udova koja se tipično javlja na jednoj strani tela u isto vreme. Takav smo imali problem pred nama. Cilj smo imali, a kako doći do njega? Dešavalo nam se da imamo sjajan period treniranja koji bi bio naglo prekinut strašnm napadom od koga bi se momak oporavljao duže vreme. Ali znate šta je najvažnije, nismo gubili nadu. Padali jesmo, posustajali nismo. Ponekad čak i zaplakali, ali se predavali nismo. Jedan pad značio bi dva koraka unazad, a vremena smo imali sve manje. I znate šta se dešava posle nekog vremena? Opet se pojavljuje ona čuvena “volja srca“ koja pobeđuje mozak i tera vas da idete dalje. Uspeli smo i izvozili smo tu trku od 100 kilometara. I nisam pogrešio što sam napisao u množini, iako ja nisam vozio tu trku na biciklu, ali sam je vozio zajedno sa njim u srcu i na svakom treningu u protrklih godinu i po dana koliko smo se spremali za to takmičenje. Uspeli smo. Došli smo na vrh koji nam je delovao toliko nedostižno i daleko. E, to je pobeda. Života nad bolešću, srca nad mozgom, osmeha nad suzama, ponosa nad patnjom. A znate šta se desi kada okupite 15-ak ljudi iz teretane koji nikada nisu istrčali u životu neku dužu distancu i predstavite im projekat koji podrazumeva pripremu za najtežu trku na planini i to u dužini od 14 kilometara? Svi vas gledaju kao da ste pali sa Marsa, ali iz strahopoštovanja to ne smeju da kažu. Ne veruju u to, ali za početak hoće da probaju da treniraju pa da vide. Treninzi su prolazili, a oni su i dalje sumnjali u svoje mogućnosti pred veliki test. Nisu bili svesni da je meni cilj bio nešto mnogo veće od te trke. Jedinstvo i drugarstvo tih ljudi koje se razvilo kroz taj ceo projekat priprema za trku nad trkama. Jer samo njihova sloga i zajedništvo im mogu doneti pobedu na trci, pojedinac neće uspeti, samo tim. Tim je jak onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika. I znate šta se desilo na toj trci? Pobedili smo. Timski. Srcem do kraja. Ljudi su shvatili da vrede. Prestali su da sumnjaju u sebe. Sada su oni postali pobednici. Pobedili su sami sebe. Postali su šampioni. Moji prvi ekipni šampioni.

A sad da se vratim na početak ovog teksta. Na onaj deo kada sam sanjao da idem na Olimpijske igre i ponosno predstavljam svoju državu. Da li se san ostvario? Taj nije. Možda i sa razlogom. Ostvario sam mnogo veći san. Iz dana u dan pomažem ljudima da prevaziđu svoje strahove, pobede sebe, bolest, postanu šampioni. Postao sam uspešan kada sam prestao da tražim ono što želim i počeo da pomažem ljudima da postignu ono što oni žele. Verujte ljudima sa kojima radite i sanjajte velike snove. Ostvariće vam se.