TRAG KOMETE

PIŠE: NAĐA HADŽISTEVIĆ, PILATES EDUKATOR PO BALANCED BODY METODI

www.likepilates.com

Toliko toga oko nas. Celokupno šarenilo koja nam odvlači pažnju poput čokoladica i lizalica na kasi u radnji. Zbunjuje nam čula i budi primitivan instikt u nama da uzmemo sve što je na dohvat ruke, umesto da zastanemo i pitamo se da li nam treba i da li će da nas zadovolji duže od onog trenutka, kada taj zalogaj sklizne niz tobogan u tamu stomačne duplje.

Tako je u svakom segmentu života.

Mnogo toga nas buni. Pravi ringišpil u našoj gla­vi i više ne znamo kuda smo pošli, a gde smo došli.

Posebno u periodu mladosti.. I ja sam bila ta mala izgubljena duša na vrtešci želja, bunila, izazova, ponuda i zbuna šta želim, čemu težim, a čemu ne, ili čega se bojim.

Sećam se perioda odrastanja i mnogih pitanja postavljenih sebi o sutra, uplašena od života, jer ta velika i krupna reč za neko mlado biće biva rogobusna, strašna. Pitamo se kakav je taj ži­vot. Šta nas čeka? Šta ću da radim posle faksa? Zatim period kriza, inflacija, zatim ratovi, raspadi država, demonstracije, protesti, sve su to ozbilj­ne stvari koje je prošao jedna mali život.

Zatim i one lepe stvari koje nam pune tu istu dušu. Zaljubljivanja, odljubljivanje. Poštar na vratima i tek napisana pisma. Zvono telefona. Telefon se baškari na milju i svečanom mestu u dnevnoj sobi, i dok mi pokušavamo da čujemo neku ljubavnu reč s druge strane, okruženi ba­bama i strinama, verovatno i taj neko drugi ima svoju publiku.

Ovo su samo prisećanja.

To je moj put od samoga početka, koji kao dete nisam razumela. A sada kada samosvesna, odrasla Nađa uživa u svakome danu i radujem se svom putu obasjanom svetlosti.

Treća nedelja septembra je i dok ovo pišem na­lazim se u Ouranopolisu pored tvrđave u ma­lenoj luci, odakle brodovi isplovljavaju i odvoze monahe i hodočasnike na put u Svetu Goru. Ta ista luka ih dočekuje, verujem sa izmenjenim li­kom, gde ispod kože prodire izraz duhovnosti, koji je pustio svoj pelcer i traba ga sada negovati.

I dok gledam te putnike, sa svojim rančevima na leđima, i sa Svetom Gorom na dohvat ruke, osećam se blagoslovena na svom putu.

Prolazim pored luke svakodnevno na putu do plaže. Vetar ne prestaje da duva, ali Sunce se ne da, greje punim sjajem. Ja se poput mačke protežem po toplom pesku. Radim vežbe isteza­nja. Pitaju me moji saputnici: Da li ti to stalno ve­žbaš? Moj odgovor je: Ne. U pilates studiju poka­zujem vežbe drugima i brinem o njima. Fokus mi je na vežbaču, kako da ih pokrenem i da istraju na putu promene. Sada vežbam za svoju dušu.

Setih se moje kume, mala digresija. Kada sam otvorila Like pilates studio, posle diplome Eko­nomskog fakulteta, mnogi su bili protiv, jer sam džabe učila školu.

Tada moja kuma ispriča priču: Kada smo letova­le, Nađa je uvek nosila svoju strunjaču i vežbala.

I ja sada kažem, ja sam to potpuno zaboravila. Za mene je pokret deo svakodnevnice. Kao i či­tanje. Uradim malo istezanja, ili 15-ak minuta pi­latesa kao i što pročitamo nekoliko strana knjige. To je fizička i mentalna higijena, zar ne?

I sada dok sam na plaži, obasjana svetlosti ležim na pesku, u položaju teleskopa, dok me Sunce greje i napaja svaku ćeliju moga bića.

Prošle godine, sam kreirala moj program 15 mi­nuta sa Nađom, kako bih motivisla što više žena da misle na sebe, da vežbaju pilates i da budu zdrave, pune energije i nadasve srećne i zado­voljne. Sada shvatam da taj moj program 15 minuta sa Nađom, nije ništa novo, već je došao kao rezultat mog ličnog načina rekreacije, koji primenjujem za sebe godinama.

To je moj životni stil.

Dragi moji sadašnji i budući vežbači, pratite svoj put.

S ljubavlju vaša Nađa.