PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: ANA BATRIĆEVIĆ
FOTOGRAFIJE: ANA BATRIĆEVIĆ
ANA BATRIĆEVIĆ JE VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA KRIMINOLOŠKA I SOCIOLOŠKA ISTRAŽIVANJA U BEOGRADU, GDE RADI OD 2009. GODINE. PRE TOGA VOLONTIRALA JE U NEVLADINOJ ORGANIZACIJI PRAXIS, KOJA SE BAVI PRUŽANJEM BESPLATNE PRAVNE POMOĆI IZBEGLICAMA, INTERNO RASELJENIM LICIMA I PRIPADNICIMA MANJINA. DIPLOMIRALA JE NA PRAVNOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU, A DOKTORIRALA JE 2012. GODINE NA PRAVNOM FAKULTETU U NIŠU, NA TEMU KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA ŽIVOTINJA. AUTOR JE PREKO 100 NAUČNIH RADOVA, KAO I NEKOLIKO MONOGRAFIJA, OD KOJIH JE POSLEDNJA, OBOGAĆENA I FOTOGRAFIJAMA, OBJAVLJENA 2019. GODINE OD STRANE INSTITUTA ZA KRIMINOLOŠKA I SOCIOLOŠKA ISTRAŽIVANJA, POSVEĆENA RADU OSUĐENIKA SA PSIMA U KAZNENO-POPRAVNOM ZAVODU U SREMSKOJ MITROVICI. POSEBNO JE ANGAŽOVANA NA ISTRAŽIVAČKIM PROJEKTIMA KOJI SE BAVE PITANJIMA ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA, ŽIVOTNE SREDINE I ŽIVOTINJA, A U POSLEDNJE VREME SVE INTENZIVNIJE SE BAVI ALTERNATIVNIM METODAMA RESOCIJALIZACIJE OSUĐENIH LICA, UKLJUČUJUĆI I RAD SA ŽIVOTINJAMA – PSIMA I KONJIMA. BAVI SE I GRAFIČKIM DIZAJNOM I FOTOGRAFIJOM, KOJU NASTOJI DA POVEŽE SA ISTRAŽIVAČKIM RADOM. ČLAN JE FOTO-SAVEZA SRBIJE.
PRVU IZLOŽBU “BEOGRADSKI OTPAD” IMALA JE 2017. GODINE, U OKVIRU MEĐUNARODNOG FESTIVALA ZELENE KULTURE “GREEN FEST” U BEOGRADU, A POTOM U OKVIRU KARAVANA ZA KLIMU, U ORGANIZACIJI FRANCUSKOG INSTITUTA U SRBIJI U NEKOLIKO GRADOVA, UKLJUČUJUĆI NIŠ, NOVI SAD, PETNICU, KRUŠEVAC I BEOGRAD. SAMOSTALNU IZLOŽBU “DRUGA ŠANSA” (SECOND CHANCE) IMALA JE KRAJEM OKTOBRA 2018. GODINE, U GALERIJI BARTSELONA U BEOGRADU.
AKTIVNIJE FOTOGRAFIŠE OD 2015. GODINE.
KAKO IZGLEDA RAD NA INSTITUTU ZA KRIMINOLOŠKA I SOCIOLOŠKA ISTRAŽIVANJA? ŠTA TEBE NAJVIŠE PRIVLAČI OD TEMA?
Konkretan rad zavisi od teme istraživanja. Na primer, prilikom istraživanja o primeni ekoloških propisa u Srbiji posetila sam deponiju Vinča u Beogradu i tamo razgovarala sa zaposlenima i napravila seriju fotografija. Kada je u pitanju istraživanje na temu resocijalizacije prestupnika, odlazim u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, razgovaram sa zaposlenima i osuđenicima. Trudim se da kad god je to moguće u istraživanje uključim i fotografiju, kako bih i vizuelno dočarala ono o čemu pišem. Naravno, veliki deo rada je i pisanje naučnih članaka, monografija, prezentacija, u kojima se predstavljaju rezultati do kojih se došlo na terenu.
ŠTA JE ZA TEBE FOTOGRAFIJA?
Zauvek sačuvani neponovljivi trenuci, preživljena osećanja, fragmenti života… Način da se ispriča priča, razmene emocije, podstaknu promene.
NA KOJE SVOJE FOTOGRAFSKE PROJEKTE SI NAJPONOSNIJA?
Nekoliko projekata mi zaista mnogo znači.
Pre svega, tu je Međunarodni festival zelene kulture Green Fest 2017. godine, u okviru kojeg su u Domu omladine Beograda prikazane fotografije koje sam napravila prilikom prve posete deponiji Vinča.
Zatim, projekat Karavan za klimu, u organizaciji Francuskog instituta, zahvaljujući kojem su te fotografije tokom 2018. godine prikazane u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kruševcu, Petnici, Kragujevcu.
Posebno mi znači samostalna izložba fotografija „Druga šansa“ (Second Chance), u galeriji Bartselona u Beogradu (art direktor je bio David Pujado), krajem oktobra 2018. Na ovoj izložbi prikazane su fotografije koje sam napravila tokom terenskog istraživanja o osuđenicima koji u okviru programa resocijalizacije rade sa psima iz azila za napuštene životinje u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica. Tokom izložbe, posetioci su u galeriji ostavljali hranu i igračke za napuštene životinje, što je celom događaju dalo poseban pečat.
Takođe, izuzetno sam ponosna i zahvalna što je 10 fotografija koje sam napravila tokom druge posete deponiji Vinča u Beogradu, uz propratni esej „Radni dan na deponiji Vinča“, 2019. godine objavljeno u fotografskom magazinu Grain, čiji je urednik Igor Čoko. Ovim fotografijama i tekstom pokušala sam da skrenem pažnju na težak položaj ljudi koji tamo rade u opasnim i nehumanim uslovima.
VELIKU PAŽNJU SI IZAZVALA FOTOGRAFIJAMA SA OSUĐENICIMA KOJI RADE SA KONJIMA U OKVIRU PROGRAMA RESOCIJALIZACIJE U KPZ SREMSKA MITROVICA. OSIM SVAKODNEVNOG STARANJA O KONJIMA, ONI UČE I KOVAČKI ZANAT UZ PUNO ENTUZIJAZMA I PREDANOSTI. KAKO JE IZGLEDAO SAM RAD? DA LI SU OSUĐENICI BILI VOLJNI DA SE FOTOGRAFIŠU?
U pitanju je sjajan projekat koji se i dalje odvija i na kojem i dalje radim. Redovno odlazim u KPZ Sremska Mitrovica i foto-dokumentujem najzanimljivije trenutke sa radionica osuđenika sa konjima i razgovaram sa njima o njihovim impresijama u vezi sa tim. Veoma su voljni da sarađuju. Objasnila sam im smisao ceo projekta i oni su to zaista jako lepo prihvatili. Uvek im poklonim odštampane fotografije sa radionica, zajedno ih pregledamo i komentarišemo. To im mnogo znači. Ponosni su što rade nešto dobro, društveno korisno. Pokazuju ih svojim bližnjima kako bi i oni videli da rade na sebi. Želim da ljudi vide dobre strane ovog projekta, ali i da osuđenici vide sebe kako rade koristan, odgovoran i human posao. To je za njih motivacija da pozitivno razmišljaju o budućnosti, a životinje tome doprinose. Izvlače najbolje iz ljudi.
CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI
Jako volim crno-belu fotografiju. Mislim da ona snažnije i efektnije prikazuje ljudske emocije.
KAKO SI ZADOVOLJNA SVOJOM POSLOVNOM 2019. GODINOM?
Srećna sam, jer je 2019. godine objavljena moja monografija “Druga šansa – rad osuđenika sa psima u KPZ Sremska Mitrovica” (izdavač je Institut za kriminološka i sociološka istraživanja), u kojoj sam opisala impresije osuđenika koji rade sa psima u sklopu programa svoje resocijalizacije u poluotvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. U monografiji se nalaze i fotografije koje sam napravila prilikom terenskog istraživanja o ovoj temi i na kojima sam prikazala najzanimljivije i najemotivnije trenutke iz rada osuđenika sa psima. Posebno je interesantno što su u pitanju napušteni psi koji se nalaze u azilu, a sam azil za pse je smešten u okviru zatvorskog kompleksa. Osuđenici rade sa psima, čiste ih, hrane, šetaju, dresiraju i poklanjaju im svu moguću pažnju. Cilj je da se kroz rad sa psima kod osuđenika pojača empatija i osećaj odgovornosti, ali se istovremeno psi pripremaju za udomljavanje, čime se doprinosi i smanjenju broja napuštenih životinja. Ovaj projekat bio je za mene jako emotivan i posebno mi je drag.
NA ČEMU ĆEŠ RADITI 2020. GODINE?
Planiram da nastavim sa fotografisanjem osuđenika koji rade sa konjima – to je projekat Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja koji će se odvijati i u narednom periodu. Osim toga, otpočela sam nedavno, a planiram da produžim fotografisanje i intervjuisanje osuđenika koji rade sa psima, ali sada i u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. To je značajna novina, jer zatvoreni deo zavoda podrazumeva i veće deprivacije, veći stres i pritisak za lica koja tamo borave, te im rad sa psima još više znači i doprinosi da to prevaziđu. Osim toga, krajem ove godine otpočela sam i rad na istraživanju ozelenjavanja ustanova za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji, pa bih volela da nastavim sa fotografisanjem zatvorskih dvorišta, bašta, voćnjaka i drugih “zelenih oaza”, koje doprinose da se i zaposleni i osuđeni osećaju prijatnije.
DA ISKORISTIM PRILIKU DA TE PITAM O ZAŠTITI ŽIVOTINJA U SRBIJI S KAZNENO-PRAVNOG ASPEKTA. MISLIM DA OVA TEMA ZASLUŽUJE VELIKU PAŽNJU.
Jako volim životinje i ta ljubav me je motivisala da 2012. godine doktoriram na temu Krivičnopravna zaštita životinja, što je tada kod nas bila nova i neistražena tema. Krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja uvedeno je u naše krivično pravo tek 2006. godine i u tom smislu dosta kasnimo za ostatkom evropskih zemalja. Kazna za ovo krivično delo pooštrena je 2009. godine. Ipak, nije dovoljno samo zakonom zabraniti neko ponašanje. Ono na čemu je potrebno raditi jeste podizanje svesti ljudi o značaju dobrobiti životinja, o potrebi da se one zaštite od pojedinaca koji se prema njima odnose na loš način. U tome ogromnu ulogu imaju udruženja građana, ali i pojedinci – entuzijasti koji se hrabro i nesebično zalažu za promovisanje humanog odnosa prema životinjama.
TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE SLOBODNA. ŠTA BI PORUČILA ČITAOCIMA?
Da u svakom biću pronađemo ono što je dobro i lepo.