KADA ŽELIMO SVE – TRANSFER ILI REALNOST

AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ, KONSTR. KOUČING PSIHOLOG

Nekada se odlazak kod psihoterapeuta i psi­hologa sakrivao i bio rezervisan za one koji su bili spremni i pomireni da rizikuju da se kaže da sa njima nešto „nije u redu“, da imaju onu vrstu problema koju treba kriti, jer im nešto „u glavi fali“. Problemi su povezivani sa mozgom i kvalitetom razmišljanja. Ako misliš pametno, ti si dobro, a ako ne misliš pametno, nisi. Ako su postojali problemi u porodici, među bračnim partnerima, sa decom, to se krilo „između 4 zida“, makar se zvuci plača, vike ili batina čuli kroz zidove, svi su se pravili da je sve u redu. Termini i problemi tumačeni vaspitanjem, stresnim situacijama, greškama u nekom pri­hvaćenom modelu ponašanja, nisu postojali. Odlazilo se po pomoć krišom, jer su se takvim odlaskom priznavale slabosti, to je bio znak da nismo 100 % racionalni, „stena“ i, po tadašnjim kriterijumima, pouzdani i od poverenja. Nara­vno da su to bile predrasude i da su i tada na taj način (obrnite sliku) razmišljali upravo oni koji i od sebe kriju svoje probleme, dileme i slabosti, a to najbolje rade ukazujući na tuđe. Potreba da budemo savršeni i sa savršenim rešenjima u svakom trenutku, superiorni, oni koji kon­trolišu situaciju, upravo proizilazi iz tradicio­nalnog patrijarhalnog vaspitanja i ponašanja. Takav model ima svoje dobre strane, ali i one na kojima treba raditi, jer su iscrpljujuće i frus­trirajuće i za nas i za okolinu.

U međuvremenu, emotivni razvoj ličnosti je dobio svoje zasluženo mesto, shvatilo se mes­to tog razvoja u formiranju strukture ličnos­ti. Pojavio se kao važan element u vaspitan­ju dece i sazrevanju. Muškarci su priznali da su emotivni. Više se ne stidimo da pokažemo osećanja, niti da kažemo da imamo problem. Ljudi „stene“ više nisu u trendu, sada se zna da oni ne postoje. Vidno, uzlaznom linijom, idemo ka povećanoj potrebi za psihološkom vrstom pomoći. Promenom kulture, pomoć terapeu­ta je postala „normalna“. Navike, modeli, us­lovljenosti, strahovi su dobili legitimno mesto, shvatamo da ne možemo sve aspekte svog ponašanja sagledati sami. Potreban je neza­vistan ugao stručne osobe.

Došlo je do makropromena u ljudskim odno­sima unutar društvenih institucija, porodice i braka. Internet i društvene mreže nose svoj danak, koji se proteže od prinude preterane potrošnje, do zadovoljavanja socijalnih potreba, kroz virtuelne odnose u virtuelnom svetu.

„Psihoterapija je metod preobraćaja čoveka od stanja psihološke nemoći do stanja razmene pomoći i izbora kojim pronalazi svoj put.“ Pro­ces napredovanja možemo povezati sa prirod­nim procesom sazrevanja, ali je u uslovima te­rapije to vođeno i ubrzano.

Klijent je osoba koja traži pomoć, jer se nalazi u stanju privremene psihološke nemoći. Tretman ili terapija su vezani za psihološku individual­nost, osobenost klijenta, onu koja ga označava kao ličnost. Terapeut se fokusira na to da se stvori dogovor i ostvari uslove za promenu ličnosti u smislu razvoja kapaciteta tamo gde postoji određen zastoj u razvoju ličnosti klijenta. Odnos prema klijentu pretpostavlja prihvatanje, otvorenost, poštovanje i podršku, pa na taj način dovodi do „otvaranja“ i oslobađanja životnih snaga, prevazilaženja zastoja i na kraju napre­dovanja u razvoju. Ličnost je sistem strukturiran kroz motive, mišljenje, strukturu savesti, zatim kroz navike i stavove. Potrebno je da se ličnost u radu sa terapeutom „uspostavi i poveže“ sa vre­menskom „linijom“, koja predstavlja povezivanje prošlosti i budućnosti, ali kroz jasnu, živu spo­nu sa sadašnjim trenutkom, „ovde i sada“ – sa realnošću. Sa aktuelnim problemima.

U tom radu, trudimo se da saznamo kako je došlo do formiranja određenih struktura i obra­zaca ponašanja koji stvaraju zastoj, poremećaj, devijaciju koji klijentu prave problem.

Transfer – povezivanje prošlosti, budućnosti i sadašnjosti

Transfer je doživljavanje osećanja, reakcija, od­brana u odnosu na neku osobu iz prošlosti, ali u sadašnjem trenutku. Ta osećanja nisu adek­vatna realnom odnosu sa tom osobom, već sadrže “nezaslužene” i predimenzionirane delo­ve, sadržaje, u pozitivnom i negativnom smislu. Transfer predstavlja ponavljanje reakcija prema važnim osobama u ranom detinjstvu, preneto u sadašnjost. Preneto na osobu koja nas nečim provocira, podseća na te nekadašnje odnose ili neku situaciju iz prošlosti. Transfer stoga po­drazumeva odnos između tri osobe: nas (klijen­ta), njemu važne osobe iz prošlosti i osobe iz sa­dašnjosti na koju se prenose karakteristike oso­be iz prošlosti. Transfer je jedna vrsta projekcije.

Transfer vodi poreklo od najvažnijih i najranijih odnosa u našem životu. Najvažniji odnos je prvenstveno majka – dete i kasnije roditelji – dete. Baza za budući transfer se, dakle, stvara u najranijim mesecima i godinama života. Oralna faza razvoja deteta, prvih 18 meseci, postavlja osnove takvih odnosa.

Bez rada na transferu nema sazrevanja i razvoja

Transfer je jedno od centralnih mesta u terapijama koje se bave osvešćivanjem i razumevanjem nesvesnih projekcija. Bez rada na transferu, nema sazrevanja i razvoja. Transfer je važan za razumevanje i povezivanje prošlosti klijentovih problema, jer oni oživljavaju „ovde i sada“ i dobar terapeut to može da prepozna i da u radu isprati, ukaže klijentu na obrazac. Zato je neizmerno važno poverenje klijenta u terapeuta. Uz odnos poverenja je moguć terapijski rad u kom se osvešćuju transferi, što dovodi do dubokog razumevanja i proživljavanja problema, a rezultat zajedničkog rada je oslobađenje od njih.

Transfer se naravno ne sreće samo u psihoterapijskoj situaciji. Njega, zapravo, možemo videti svuda. Naše iskustvo je uvek mešavina onoga što doživljavamo u sadašnjosti i naše životne istorije, iskustva, načina na koje tumačimo svet. Imamo tendenciju da u skladu s prethodnim iskustvima razumevamo stvarnost.

Neadekvatna interpretacija ponašanja ljudi je posledica transfera, odnosno projekcije. Neadekvatna interpretacija dovodi do deficita u socijalnim veštinama. Eto problema!

Kada smo previše i nesvesno vođeni obrascem prethodnih iskustava, neizbežno dolazimo u situaciju da krivotvorimo realnost. Da se razumemo: osećanja su realna, ali naša interpretacija je netačna, nerealna.

Na primer, ako osoba u oralnoj fazi razvoja nije kroz odgovor i ponašanje roditelja naučila da se osloni na roditelje i da ima poverenja u njih i svoju vrednost za njih, sumnjaće u većinu ljudi u svom “sada i ovde”. Takva osoba, sklona sumnjičavosti i cinizmu, neće biti u mogućnosti da poveruje da li su ljudi oko nje iskreni i dobronamerni, čak i onda kada želi da veruje. Njen transfer je takav da će unapred biti preplašena mogućom izdajom, jer “nema vrednost za njih, ne može da ima poverenja u njih”.

Transfer možemo razumeti kao težnju da se iskustvo sadašnjosti tumači u svetlu prošlosti. To je u suštini mehanizam kojim ljudi da premeštaju obrasce emocionalnih odnosa s jedne osobe na drugu, s jedne situacije na drugu.

U psihoanalizu su termin transfer uveli Frojd i Ferenci. Josip Berger je terapeuta nazvao “treći roditelj”. U tom prenosu, nekada i terapeuti “stradaju”, jer transfer u pozitivnom i negativnom može da predstavlja prenošenje nežnosti i ljubavi na terapeuta, ili prenos agresivnih osećanja na terapeuta.

Kada terapeut uvodi klijenta u veštačku terapijsku neurozu, koju zovemo transfernom neurozom, on to čini da bi mogao klijentu da pomogne da objasni i ponovo odigra potisnuto. Kad terpeut prepozna transfer, on pomaže da se ovo ponovljeno iskustvo predstavi, proradi i razume. Zato terapije koje podrazumevaju rad sa transferom, zahtevaju da terapeuti prođu kroz svoje lične terapije i dugotrajnu obuku kako bi svoje procese držali pod kontrolom i bili u mogućnosti da nezavisno i izolovano klijentu pomognu da prepozna i proradi sopstveni transfer.

Ako je prvi element uspešne terapije transfer, drugi odnos poverenja sa terapeutom, možemo da kažemo da je treći element motivacija klijenta, želja da učini nešto za sebe i prekine sa ciklusima patnje, blokada, ponavljanja ponašanja i situacija, a samim tim i promašaja.

Potrebno je da je klijent spreman da podnese rizik promene. Kada kažemo rizik promena, paradoksalno, to je rizik promene na bolje, jer u tom procesu treba da se oslobodimo svojih ljutnji, skrivenih motivacija i “sigurnih zona”.

Promena je moguća, razvoj je moguć, treba da želite sve za sebe i budete hrabri da zavirite u sve kutke svoje duše. U najdubljim prostorima sebe ćete pronaći nešto neočekivano moćno i lepo – svetlost, ljubav, dobrotu, snagu, lepotu svog bića.