ZABLISTAJ

PIŠE: TATJANA PANTELIĆ, PSIHOLOG REBT PSIHOTERAPEUT

Ako mene pitate, uvek je pravo vreme da zablistate. Ne mora­te da čekate sledeću godinu, ni silne mesece da prođu dok vi ne skinete kilograme, ne re­šite sve probleme, ne kupite ovo ili ono, završite fakultet ili neki projekat, promenite po­sao, stan, partnera… Ne mora­te za to da čekate ni određena godišnja doba, pa ni praznike, pogotovo Novu godinu, rođen­dan, rođenje deteta, novi po­sao, venčanje… kad se nekako podrazumeva da u tim prilika­ma zablistamo. Nije potrebno čak ni da se zaljubite. Dovolj­no je da budete. Ono što jeste. Ovde i sada. Uz punu svest o tome ko ste.

A ko smo to mi? Ko sam Ja? Pogrešivo ljudsko biće. Nepo­novljivo i jedinstveno upravo takvo kakvo je. Divno i savrše­no blistavo u sopstvenoj nesa­vršenosti. Ne postoje dve iste osobe na planeti, nema dva ista otiska prsta. Jedinstveni smo. Mi kao takvi. Posebni.

Kada je sve to tako, zašto nam je teško da zablistamo? Zašto tražimo da se stvore specijalni uslovi, pa ćemo onda moći da zablistamo, a možda ni tada…

Još davno je grčki filozof Epik­tet rekao: “Ljudi nisu uznemi­reni stvarima po sebi, već svo­jim viđenjem tih stvari.” Upravo na ovoj tvrdnji počiva filozofija REBT – Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije. Ne čine nas srećnim, tužnim, uznemi­renim ili besnim same situaci­je ili pojedini ljudi, već način na koji razmišljamo o njima. Tako dolazimo do toga da naše misli utiču na naše emocije i ponašanje. Misli se mogu po­smatrati i menjati. Kao ljudska bića smo skloni da razmišlja­mo i samopomažuće i samo­odmažuće. Kada razmišljamo samopomažuće, naše emoci­je i ponašanje su funkcionalni i mi se na taj način približava­mo cilju. Suprotno tome, kada razmišljamo samoodmažuće, naše emocije i ponašanje su disfunkcionalni i mi se udalja­vamo od cilja. Mišljenje, emo­cije i ponašanje se konstan­tno prepliću. Mi imamo spo­sobnost da mislimo o svom mišljenju. Zato ako vidimo da se ponašamo samoodmažu­će i da se udaljavamo od ne­kog svog cilja, akcenat nije na tome ZAŠTO se tako ponaša­mo, već KAKO da to promeni­mo, tj. kako je za mene bolje da razmišljam da bih se ose­ćao/la bolje i ostvario/la neki svoj cilj.

No, da se vratimo na to šta nas sprečava da zablista­mo. Navešću samo neka raz­mišljanja:

Mislimo da nismo dovoljno dobri. Da nismo vredni ljubavi. Da nam je tuđa ljubav neop­hodna da bismo bili srećni. Da nas drugi ljudi moraju voleti. Razmišljamo: “Moram biti vo­ljen/a i prihvaćen/a od strane svake meni značajne osobe, a ako nisam, to je užasno.”

U osnovi ovakvog načina raz­mišljanja je ustvari strah od odbacivanja. Tuđa ljubav, pa­žnja, odobravanje i naklonost su poželjni, ali nam nisu ne­ophodni da bismo bili srećni. Dobri smo, vredni i dostojni ljubavi, upravo onakvi kakvi smo. Na kraju krajeva, ne mo­raju svi ni da nas vole. Zami­slite na trenutak čak i da ste uspeli u tome da vas svi ljudi vole, koliko truda, vremena i energije sad treba uložiti u to da se održi ta naklonost, da se ne napravi nijedan pogrešan korak. Da li stvarno želite da vam tako prođe život?

Verujemo da je ljubav prema sebi nešto pogrešno, da to nije u redu, da to znači da smo se­bični, ili još gore, da nas to čini egoistima koji misle samo na sebe.

Opet da vidimo da li je to stvar­no tako? Da li ljubav prema sebi nužno isključuje ljubav prema drugom biću? Kako da volimo druge ako sami sebe ne volimo? Kako da brinemo o drugima ako ne pokazujemo elementarnu brigu i za sebe? Kad u avionu nestane vazdu­ha, kome se prvo stavlja ma­ska – majci ili detetu? Ko ima prednost? Majka. To ne znači da ona misli samo na sebe, naprotiv, brigom o sebi ona povećava sopstvenu sposobnost da brine i o detetu. Kad volimo sebe i udovoljavamo sebi, bićemo zado­voljniji, pa će nam lakše biti da udovoljimo i dru­gima.

Verujemo da moramo uvek u svakom momentu biti savršeni, nepogrešivi, dati svoj maksimum. Da nemamo pravo na grešku. I opet. Da li je to tako? Slažem se da treba dati svaki put svoj mak­simum, ali imajte u vidu da naš maksimum nije svakog dana isti. Zavisi od niza faktora. Počev od toga da li smo siti i naspavani, pa do uslova u kojima radimo. Zadovoljite se time da je ovog dana to bio vaš maksimum. Sutra će možda biti bolje. Sada je tako i to je u redu. Uostalom, ko je nepogrešiv? Često kažem da i mašina pogreši, a kamoli čovek, satkan od tela, emocija i razuma. Niko nije savršen, pa ni vi, ali to ne znači da niste dovoljno dobri, niti da vas neka greška čini ma­nje vrednim u odnosu na druge ljude. Svi veliki umovi su takođe grešili i tako putem niza poku­šaja i pogrešaka dolazili do neverovatnih otkri­ća i dela. Grešiti je ljudski i greške su naši veliki učitelji na putu razvoja. Ne postoji osoba koja ne greši. Kad pogrešimo, treba prihvatiti sopstvenu pogrešivost, ako je moguće ispraviti grešku, ako ne, izvući pouku i nastaviti dalje trudeći se da više ne pravimo iste greške.

Skloni smo odlaganju obaveza i zadataka. Odla­žemo neprijatne stvari, a najčešće su to upravo one čija bi nam realizacija uticala povoljno na život, ostvarili bismo neki cilj ili rešili neki pro­blem.

Zašto onda odlažemo? Iz različitih razloga. Je­dan od njih je gore pomenuta neprijatnost koju osetimo kad treba da sednemo i obavimo taj za­datak. Vodimo se principom kratkoročne dobiti zarad dugoročne štete. Bitno da mi je sada lepo, a posle ću videti šta ću. Suprotno filozofiji odla­ganja je racionalni hedonizam, odnosno kratko­ročna šteta zarad dugoročne dobiti. Odlažemo trenutno zadovoljstvo zarad sticanja većeg, du­goročnog zadovoljstva i dobiti.

Ne živimo ovde i sada. U svađi smo sa realno­šću. Ne prihvatamo da se upravo sada dešava ono što se dešava, ili da se desilo upravo ono što se desilo, ili da će se desiti ono što će se desiti, a da mi nad tim nemamo kontrolu.

Prošlost se ne može promeniti i to je činjenica. Prihvatite da je sve to tako bilo kako je i bilo i vidite šta ćete dalje ako vam se scenario iz prošlosti ne sviđa. Ako krenete razmišljanjem u budućnost, sa pitanjima šta ako bude ovo ili šta ako bude ono, bićete anksiozni, precenićete pretnju, a potceniti sopstvene sposobnosti da se sa njom nosite. Prihvatite da će biti šta će biti. Budućnost je nepredvidiva. Ne možemo sve iskontrolisati. Ali možemo naučiti da verujemo u sebe i sopstvenu sposobnost da se nosimo sa životnim teškoćama, možemo da prihvatimo ne­izvesnost i da se sa njom hrabro nosimo.

Pa šta nam onda ostaje? Sadašnjost. Magični trenutak u kom je sva moć u nama. U kom ima­mo punu svest o tome šta se oko nas dešava. Trenutak ovde i sada. I prihvatanje sebe u tom trenutku. Baš onakvim kakvi jesmo. Savršeni i neponovljivi. Jedinstveni. Svesni da nema čeka­nja. Da je pravo vreme SADA. Za sve. Sada je pravo vreme da zablistaš u punom sjaju.