PIŠE: SVETISLAV SAVIĆ, TRANSFORMATIONAL (LIFE) COACH I UČITELJ VATRE, NAMERNO POKREĆE NAJBOLJE U LJUDIMA. ŽIVI U LONDONU
Šest je ujutro. Isključuješ alarm. Želiš još pet minuta, ali svesna činjenice da svaki minut tvog sna oduzima vreme nekoj drugoj stvarnosti, ti ustaješ… zapravo skačeš iz kreveta i trčiš u kupatilo, jer već kasniš. Realnost, takozvana, nema milosti.
Sediš u gradskom prevozu, ubijaš vreme na fejsbuku. Ubijaš ga na mrtvo, jer je to vešto neiskorišćeno vreme. U međuvremenu počneš da se preslišavaš, nisi sigurna da li si zaključala stan, jer se skoro ničega ne sećaš između skakanja iz kreveta i poništavanja karte za prevoz.
Nije to ništa novo. Nažalost. Život danas lako postane rutina u kojoj je pojedinac svestan jedino osećaja umora ili nemanja vremena. A, uglavnom, nemamo vremena. Ni za sebe, ni za druge. Svuda stižemo, osim sebi.
Ako si jedna od onih koji će ovaj članak pročitati do kraja, onda se tvoja priča bitno razlikuje od scenarija iznad. Ti si Tragač. Želiš da znaš, da saznaš, da spoznaš.
A put svakog Tragača najčešće počinje pitanjem „Ko sam ja?“ – i taman kad pomisliš da je došao trenutak spoznaje, prosvetljenja, makar i kratkog, vidiš da svaki novi odgovor rađa novo pitanje. U svetu konstantnih promena u kom se i sami stalno menjamo, ponekad svesno ili nesvesno, kao najveći izazov javlja se potreba opstanka na sopstvenom putu i usredsređenost na pronalaženje odgovora na večito pitanje – Ko sam zaista ja i gde idem?
Discipline is remembering what you want. (David Campbell)
Rečenica iznad jedna je od onih koju i sam često koristim da bih se podsetio da je trenutak da zastanem, osvrnem se, ali i zagledam duboko u sebe. Trenutak preslišavanja.
U današnjoj žurbi, kada imamo najmanje vremena za sebe, i kada je naša pažnja u celosti usmerena ka spoljnjem, naš cilj, naročito unutrašnji, lako se gubi iz vida. Naša dnevna svest, poput brbljivog majmuna, koji skače sa grane na granu, našem Tragaču ne ostavlja mnogo prostora za promišljanje.
Održavanje Tragača u životu
Moj Tragač je jedan od onih koji mi ponekad ne dozvoljava da spavam. On je od onih koji ne prestaje da misli, da postavlja pitanja i da sumnja u svaki ponuđeni odgovor pre nego što ga uzme za istinu. Vremenom smo ipak našli zajednički jezik, kada se ispostavilo da obojica želimo isto – da se udobno osećamo u svojoj koži, gde god da smo.
Naučio me je kako da odvojim vreme i za sebe i za druge ljude. Da zastanem. Svet meditacije, tišine i duboke zagledanosti u sopstveno Biće ponudio je odgovore na mnoga pitanja, istovremeno otvorivši bezbroj novih, meni u potpunosti nepoznatih, svetova unutar mene. Najteže od svega bilo je ne odustati, naročito u početku. Jednom kada zagaziš u reku duhovnih otkrovenja, život se pretvori u plovidbu koje se ne odričeš tako lako, ali koja sa sobom nose i određene izazove.
Ono što sam kao Učitelj Vatre spoznao u toku višegodišnjeg rada sa ljudima je da samodisciplina može da bude naš najveći oslonac, ali i najveća prepreka na putu duhovnog samorazvoja. Izbor je svakako na nama.
Pronalaženje sopstvenog puta
U mom slučaju, put Učitelja Vatre je reka kojom već dugo plovim i duhovno utočište u kojem pronalazim odgovore na mnoga moja traganja. Ali to je moj put. Kako i samo Učenje Vatre, odnosno Duhovna Nauka o Širenju Znanja kaže, ono što je dobro za mene ne znači da je dobro i za tebe, da je deo tvog puta. Naprotiv, svako od nas ima specifičan put duhovnog samorazvoja. Iako je u duhovnom smislu krajnje odredište svakog od nas isto, putevi do tog cilja su nam različiti, a najpouzdaniji način da stignemo do svog odredišta je da posvećeno i samodisciplinovano nastavimo sa traganjem za odgovorima. Pre svega u sebi, jer u svakom od tih odgovora naći ćemo novi delić istine o svojoj suštini.
Čak i sutra ujutro, pre nego što izletiš iz stana u ludilo svakodnevice, zastani pred ogledalom, zapitaj se znaš li gde ideš… I ne zaboravi da proveriš da li su zaključana vrata.
