ŽIVOT JE CRTEŽ BEZ GUMICE

PIŠE: TEREZA PALIKUĆA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

JA SAM TEREZIJA PALIKUĆA, PO STRUCI SAM MUZIČKI PEDAGOG. U MENI ŽIVI IRIS, KREATIVNA MUZA KOJA OSLIKAVA, OPISUJE, PAŽLJIVO PROUČAVA I OSVEŠĆUJE SVOJE ŽIVOTNE IZAZOVE. MOJU PRIČU ODLIKUJU BORBA I NEODUSTAJANJE EMITUJUĆI ENER­GIJU IZ KOJE SE, POPUT FENIKSA IZ PEPELA, RAĐAJU NOVE SPOZNAJE. NAJVEĆI IZAZOV IMALA SAM 2013. GODINE, KADA SAM, USLED DISKUS HERNIJE, OSTALA PRIVREMENO NE­POKRETNA. TO STANJE FIZIČKE NEMOĆI PROŠIRILO MI JE DUHOVNE VIDIKE.

Muzika nije samo predah od ’teških’ predmeta, ona utiče na dečju percepciju sveta.

Kako muzika utiče na razvoj dečje ličnosti isku­sila sam tokom svoje sedmogodišnje pedagoš­ke prakse. Pored redovnog školskog programa namenjenog časovima muzičke kulture primenji­vala sam kreativno slušanje muzike kroz koje su učenici imali prilike da se pisanjem ili crtanjem kreativno izraze opisujući svoj trenutni muzič­ki doživljaj slušanog dela. Ovaj vid izražavanja pomagao mi je u proceni i praćenju raspolože­nja učenika, pa sam ga, u saradnji sa školskim psihologom, primenjivala u otkrivanju potusnu­tih emocionalnih stanja koje je, u nekim sluča­jevima, bilo potrebno prevenirati. Smatram da bi deci koja nisu muzički obrazovana, u osnovnim i srednjim školama, muziku trebalo približiti kroz muzičke žanrove koji su im bliski, koje konzumi­raju, ali koje često nedovoljno poznaju, pa ih edu­kacija na tu temu uvek zainteresuje i podstiče na razmenu iskustava sa svojim vršnjacima. Prema mom mišljenju takav pristup doprinosi boljem razumevanju i prihvatanju nastavnog programa, koji se često pogrešno interpretira kao odmor od ’teških’ predmeta, u službi popravljanja proseka. Iz mog ličnog iskustva rekla bih da ključ uspe­ha leži u korelaciji nastave koja bi inventivnom primenom stručnog kadra, kao i timskim radom mogla poboljšati funkcionisanje školskog siste­ma.

Kada telo miruje, svest se budi.

Sticajem nesrećnih okolnosti, u zimu 2013. go­dine, samo nekoliko dana pre dočeka Nove go­dine, ostajem privremeno nepokretna. Nesnosni bolovi i nemogućnost kretanja mojim umom šire strah, pa se ova situacija čini bezizlaznom. Kako nisam bila u mogućnosti da bilo šta drugo radim, odlučujem da se posvetim čitanju. Dru­garica mi poklanja knjigu od Lujze Hej ’Kako da izlečite svoj život’ i tada se prvi put susrećem sa literaturom popularne psihologije. Moj pogled na svet polako se izoštrava dobijajući novi smisao. Shvatam da se u životu ništa ne dešava slučajno i da je ovo jedan veliki izazov s kojim treba da se suočim da bih otpočela novu etapu duhovnog razvoja. Kako sam sve više bila u ovoj tematici, moja svest se sve više budila. Onog trenutka kada sam svesno prigrlila novonastalu situaciju, nastupio je proces isceljenja. Oporavak je trajao dve godine.

Počinjem život iz početka.

Iako je izlečenje bilo uspešno, ostale su posledi­ce koje su mi onemogućile rad u struci. Bila sam prinuđena da se prekvalifikujem, a to nije bio ni­malo lak poduhvat s obzirom da sam u to vreme uveliko gazila tridesete. Jedino je bio izvestan ostanak u umetničkim vodama. Hrabro stojim na životnoj prekretnici posmatrajući kako mi se život menja iz korena. Pored promene profesije, suočavam se sa razvodom i promenom mesta prebivališta. Negde sam pročitala da je čovek dizajniran da se na sve navikne, uči i usavršava svoje znanje dok je živ. Poučena time, kako sam odmalena volela da pišem, upisujem kurs kopi­rajtinga, školu proze i novinarstva. Kasnije zapo­činjem praksu kao veb novinar, a moja književna biografija biva ispunjena objavljenim kratkim pri­čama i pesmama. Polako se uvlačim u svet pisa­ne reči i ono postaje moje zanimanje. Trenutno sam u potrazi za novim poslovnim poduhvatima, a želja mi je da pišem za portal nekog časopi­sa. Želela bih da se zahvalim Mii na gostovanju u ovom broju i prilici da podelim svoju priču sa čitaocima.

Blog ’Dnevnik duše’ – Prozor u svet su oči koje posmatraju dušom.

Moja zaljubljenost u život i težnja da dragoce­ne trenutke sačuvam od zaborava datira još od tinejdžerskih dana. Iako nisam bila introvertno dete, odgajana sam kao ćerka jedinica, pa mi je forma dnevnika bila verni saputnik u iznošenju svih mojih maštarija ali i stvarnih događaja. U de­tinjstvu sam se obraćala izmišljenom prijatelju, dok je kasnije, u odraslom dobu, to preraslo u razgovor sa sobom. U periodu moje fizičke nepokret­nosti i širenja vidika uz pomoć ra­znovrsne literature, krenule su da mi se javljaju kratke sentence iz čiste svesti, u vidu motivacionih poruka koje sam počela da zapi­sujem u svoj dnevnik zahvalnosti. Kada sam se oporavila, odluču­jem da te misli podelim s ljudima u nameri da još nekome pomo­gnem da otključa svoj potencijal. Blog pod nazivom ’Dnevnik duše’ otvaram 2015. godine na Fejsbuk mreži, koji i dalje ispisujem, otkri­vajući svoja zapažanja o stvari­ma s kojima se susrećem u sva­kodnevnom životu.

Moj životni stil

Moj životni stil čini ljubav prema životinjama i prirodi, kao i način da se kreativno izrazim u bilo kom segmentu života. Usreću­ju me mali rituali kojima volim da ispunim dan, a koji čine deo moje svakodnevne rutine. Veliki sam ljubitelj kafe koju gustiram pri pisanju. Ovaj napitak donosi mi bistre misli i koncentraciju. Pasionirana sam kupoholičarka školskog pribora, pa tako imam ’srećne’ olovke, kao i pažljivo bi­rane sveske i rokovnike za ispi­sivanje beleški i dnevnika. Volim da šetam pored reke u društvu bi­šona Tedija, jer kažu da voda čisti energiju, pa je onda i inspiracija neizbežna.

I za kraj poručila bih tvojim čitao­cima da nikad ne izgube sebe, a kada ih iznenade neke loše život­ne okolnosti da se ne čude, već da veruju u čuda.