PIŠE: ISIDORA ANA STOKIN
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Živim u svetu u kome se lako može upasti u sivu, gradsku monotoniju. Znate o čemu govorim: ustati, doručkovati na brzinu, autobusi, tramvaji, gužva, redovi, čekanje, posao, zapravo mnogo posla, veče i padanje u krevet. Živim u veku u kome smo toliko samosvesni da znamo da prepoznamo kada nas mori nesanica uzrokovana obavezama, a kada se osećamo depresivno.
Svi se uplićemo u lične i tuđe psihoanalize, jedini problem je da često identifikujemo problem, ali da nemamo rešenje za njega. Jedan od veoma čestih, nepoželjnih gostiju u mojim mislima je sumnja u sopstvene mogućnosti, kao i sumnja u sklad sopstvenih snaga i želje za napretkom. Pošto sam identifikovala svoj problem, pokušavala sam da pronađem način da ga jednom za svagda rešim. Želela sam da pronađem citat, sliku, pojavu ili primer koji će me svaki put izvući iz ponora koji me je gutao u časovima samoće. Traganje za rešenjem na kraju se isplatilo. Našla sam ga na veoma neobičnom mestu, kao što uvek biva kada za nečim tragamo. Iako nisam zaljubljenik u istoriju, poput svog verenika, u jednoj posebnoj šetnji kroz nju sam našla smiraj. Svratila sam na kraj devetnaestog veka u kabinet načelnika Saniteta koji je pisao obrazloženje po kome prva Srpkinja koja je postala dr medicine – Draga Ljočić ne može da stekne licencu lekara, niti da ostvari pravo na penziju, iz razloga što je ženskinja sama po svojoj fizičkoj prirodi pozvana da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu. Zatim sam prisustvovala tihom ulasku na fakultetsku sednicu prve srpske docentkinje Ksenije Atanasijević, koja je dočekana rečima etnologa Tihomira Đorđevića: Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao! Nakon svega toga bio mi je potreban espreso uz koji ću sabrati misli u nekom tihom kafeu. Na stolu se nalazio ženski časopis koji sam po navici uzela da prelistam. Časopis je bio sa početka 20. veka i nosio je naslov Žena. Uređivala ga je Milica Tomić – jedna od prvih žena novinara. Taj časopis je imao prevashodno emancipatorsku ulogu i nastojao je da kreira i promovišekoncept nove žene, ili, kako će Julka Hlapec Đorđević deceniju kasnije govoriti, koncept advanced woman, kao i da pokaže koje su njene nove uloge u društvu. U tekstovima koji su objavljivani u ovom listu insistiralo se na važnosti obrazovanja žene, na njenom izlasku iz privatne sfere kuće i porodice i uključivanja u javnu sferu, koja je mahom bila rezervisana za muškarce. Sunce je sijalo, a novine više nisu mogle da zadrže moju pažnju. Zraci su me uhvatili za ruku i odveli na Kalemegdan. Tamo sam neumorno šetala, i iz daljine gledala grad koji pruža mogućnost za uspon i pad. Sela sam na malo stepenište u neobaroknom stilu koje je projektovala Jelisaveta Načić. Njoj kolege, nakon uspešno završenih studija, nisu želele da daju mesto u državnoj službi, jer je bila ženskog pola. Stavila sam ruku u torbu i izvadila knjigu Pisma iz Niša o haremima Jelene Dimitrijević. Zagledana u korice, u glavi mi je odzvanjao izveštaj iz novina o samotnom i jadnom pogrebu ove velike umetnice. Šetnja se na prvi pogled završila sumorno. Događaji koje sam vam iznela, mogli su samo da poljuljaju naš optimistički pogled na svet. Ipak, da li sam spomenula da je Draga Ljočić neumorno lečila bez titule i da se za nju izborila tri godine pred odlazak u penziju, a da Ksenija Atanasijević nije odustala od nauke zbog zajedljivih komentara svojih kolega, koji ženu nisu mogli da vide u nauci? Da li sam spomenula da je časopis Milice Tomić pokrenuo žene u Srbiji na obrazovanje, a da su dela JeleneDimitrijević rasvetlila položaj žene u patrijarhalnoj zajednici? I da li sam vam rekla da je sunce obasjavalo stepenice Jelisavete Načić tako divno da su postale rajski deo edemskog Kalemegdana? Borba svih ovih pobrojanih, kao i mnogih drugih žena, oduzela mi je pravo da budem nesigurna i demotivisana. Zar ja, koja imam pravo da se školujem i radim, da posustanem i uskratim sebi životno ostvarenje? Ako sigurnost ne dugujem sebi, onda ga dugujem svojim prethodnicama. Napuštam vas uz motivišuće stihove pesme I was here od Beyonce, i saznanje da samo strah i sumnja mogu da unište lepotu sopstvenog ostvarenja:
I wanna leave my footprints on the sands of time
Know there was something that, and something that I left behind
When I leave this world, I’ll leave no regrets,
Leave something to remember, so they won’t forget…
