ПИШЕ: ОЛИВЕРА ДЕНИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ
Често се о фокусу говори као о способности концентрације на један задатак, циљ или обавезу. Међутим, истински фокус је много више од тога. Он није вештина која траје неколико минута, сати или дана, већ унутрашња усмереност која може да траје годинама, па чак и читав живот. Фокус је способност да останемо верни ономе што нас мотивише, чак и када нас живот одведе потпуно другачијим путем.
Мој лични фокус већ око три деценије одржава љубав према кинеском језику и култури. Љубав према кинеском народу. Љубав према Кини.
Та прича почела је много пре првих часова кинеског језика. Још као дете била сам фасцинирана Кином и свиме што је представљала – древном цивилизацијом, богатом културом и језиком који је деловао потпуно другачије од свега што ми је било познато. Посебно су ми пажњу привлачили кинески карактери. Посматрала сам их као необичан систем знакова, готово као кодове који ме дозивају да их „дешифрујем“. У њима је постојала нека врста мистерије која је будила радозналост и жељу да се открије свет из којег потичу.
И сам кинески језик звучао је посебно. Његова мелодичност, тонови који једној речи могу да промене значење и привидна немогућност да се савлада чинили су га још привлачнијим. У време када информације нису биле доступне као данас, свака документарна емисија о Кини, сваки текст у енциклопедији и сваки чланак у часопису представљали су мали прозор у један далеки свет. Посебан утисак остављали су призори древних храмова, планинских пејзажа и великих градова, праћени звуцима гуџенга, традиционалног кинеског инструмента чије су мелодије дочаравале лепоту и дубину културе старе хиљадама година.
Када сам сазнала да у Филолошкој гимназији постоји смер за кинески језик, одлука је дошла природно и без икаквог двоумљења. Са четрнаест година напустила сам Сокобању и дошла у Београд како бих уписала школу која ће ми омогућити да следим то интересовање. Био је то први велики корак ка остварењу једног сна, али и први озбиљан доказ колико далеко човек може да стигне када радозналост прерасте у посвећеност.
Помало уплашена, али још више узбуђена и срећна, никада нећу заборавити први час кинеског језика у првој години средње школе. Професорка Селена прочитала је лекцију „请喝茶“, а цело одељење се смејало од неверице. Чинило нам се немогућим да ћемо већ за неколико месеци и сами читати истом брзином и са истим жаром. Ипак, управо се то догодило. Неверица се кроз рад и вежбу претворила у стварност.
Пут је настављен на Филолошком факултету, где сам дипломирала 2011. године. Као и сваки сложен језик, кинески је захтевао стрпљење, упорност и континуирано учење. Али без најважнијег фактора, све наведено би донело само механички резултат. Управо ту лежи суштина фокуса. Када нешто истински волимо, труд престаје да буде терет и постаје природан део пута.
Први сусрет са Кином догодио се 2010. године, на Светској изложби ЕКСПО у Шангају. Земља коју сам годинама упознавала кроз књиге и учење одједном је постала стварност. То искуство донело ми је и посебно признање „Smiling Star“, награду за најљубазнијег водича на читавом сајму. Ипак, оно што је оставило најдубљи утисак нису били ни величанствени павиљони ни технолошка достигнућа.
Највећи сјај Кине дају њени људи.
Од деце која се играју на улицама, преко гостољубивих домаћина у чајџиницама који ће стрпљиво објаснити традицију припреме чаја, до запослених у највећим компанијама који и у пословном окружењу задржавају људску топлину и срдачност – та вредност осећа се на сваком кораку. Кина фасцинира својим размерама, али се памти по људима и заједничким искуствима.
Можда је управо зато један од најлепших утисака који носим из сваке посете осећај добродошлице који Срби уживају у Кини. Готово да није постојала ситуација у којој неко није знао за Србију. Напротив, помињање наше земље најчешће је било праћено осмехом, речима поштовања и искреним интересовањем. Бити Србин у Кини често значи осетити понос због начина на који је наша земља препозната и прихваћена.
Тај осећај блискости временом је постао много више од интересовања за једну земљу. Што сам више упознавала Кину, све сам јасније схватала да праву вредност не чине знаменитости, небодери или историјски споменици, већ људи које срећемо на путу. Управо су разговори, осмеси, мале свакодневне пажње и искрена радозналост са обе стране створили осећај повезаности који је тешко описати речима.
Постоје места која заволимо зато што су лепа, а постоје и она која заволимо зато што у њима осетимо добродошлицу. Кина је за мене одувек била и једно и друго. Са сваком посетом расла су не само моја знања о језику и култури, већ и осећај да сам део једне много веће приче која повезује људе различитих традиција, навика и животних искустава.
Управо у томе видим највећу снагу културних сусрета. Када истински упознамо друге, почињемо боље да разумемо и себе. Разлике престају да буду препреке, а постају прилика за учење, поштовање и пријатељство. Зато су сва путовања, разговори и године проведене уз кинески језик за мене представљали много више од стицања знања – били су пут ка дубљем разумевању света и људи који га чине.
Имала сам прилику да се у то уверим и током студијске посете Кини 2024. године, као део парламентарне делегације. Тада је поново постало јасно колико су културне и људске везе важне за разумевање света у којем живимо. И колико је драгоцено када се иза великих пројеката и статистика налазе стварни људи, њихова радозналост, гостопримство и жеља да се међусобно упознају.
Занимљиво је да се током свих тих година нисам професионално бавила пословима који су били директно повезани са Кином. Ипак, веза никада није прекинута. Иако је услед околности мој ниво кинеског језика годинама одлазио у пасивност, моја веза са Кином наставила је да живи кроз пријатељства, путовања, културу и непрестану жељу за учењем. Прошле године сам, из чистог ентузијазма, поново почела интензивно да учим кинески језик, положила ХСК 3 испит и то ме је мотивисало да наставим и припремам се за виши ниво. То је још један доказ да истинска заинтересованост не познаје временска ограничења.
Зато тема фокуса за мене није прича о учењу једног страног језика. Она је прича о способности да деценијама останемо верни једној љубави, једној радозналости и једном осећају повезаности са људима. Прича о томе како се интересовање временом претвара у знање, знање у разумевање, а разумевање у мостове који спајају светове.
На крају, можда је управо то највећа вредност фокуса. Он нам не помаже само да стигнемо до циља. Он нас обликује на путу до њега, откривајући нам колико далеко можемо да стигнемо када љубав према нечему постане трајна животна усмереност.
