PIŠE: MILICA STRAŽIVUK
Svet u grču
Otuđenost, digitalna prezasićenost, strah od propuštanja, rasuta pažnja i ekonomska nesigurnost oblikovali su svakodnevicu u kojoj je unutrašnji mir postao raritet. Samim tim, nije iznenađujuće što je izraz godine za 2025. postao „mamac za bes“ (engl. rage bait). Ova složenica upućuje na sadržaj pažljivo konstruisan da izazove ogorčenje, da nas trgne, razjari, uvuče. Bes je, čini se, postao valuta savremenog sveta.
A uzročno-posledično, naše telo ga poslušno prati. Kortizol i adrenalin preplavljuju organizam, srce ubrzava, krvni pritisak raste, a čovek, čak i kada miruje, iznutra ostaje u stanju pripravnosti. U tom moru nadražaja i unutrašnjih trzaja, nameće se gotovo jednostavno, a suštinsko pitanje: možemo li kolektivno usporiti?
Zagrljaj kao utočište
Naizgled, zagrljaj je tek skroman ljudski čin koji podrazumeva obuhvatanje drugog bića rukama oko vrata, leđa ili struka, kao fizički iskaz bliskosti, pozitivne emocije, utehe ili pozdrava. Uprkos toj formulaciji, neosporno je da, počevši od neonatalnog perioda, dodir umiruje, podstiče lučenje oksitocina i endorfina i stvara osećaj sigurnosti. Kao takav, on predstavlja temelj za ostvarivanje povezanosti, razmenu topline, sigurnosti i podrške, budući da je jedino čulo koje je po svojoj prirodi uzajamno. Upravo zato zagrljaj može nadići svoju gestikularnu ulogu, a u njegovom prividnom simplicitetu krije se gotovo cela metafizika ljudske potrebe za drugim.
Lica bliskosti
Umetnici su kroz vekove pokušavali da ovekoveče emociju zagrljaja kao otelotvorenje jednog od najdubljih ljudskih iskustava: trenutka u kojem iščezavaju granice između dvoje ljudi, njihove duše se prepliću i makar na kratko bivaju izuzete iz vremena i sveta koji ih okružuje.
Vrlo verovatno jedna od prvih asocijacija na ovako uzvišeno poimanje zagrljaja jeste Klimtov Poljubac. U tom čuvenom prizoru dvoje ljubavnika stoje priljubljeni, dok se obris jedne figure preliva u drugu, stapajući ih u jednu, gotovo amorfnu celinu. Obavijeni su bezmernim zlatom, u prostoru bez horizonta i granica, kao da stoje na samom rubu univerzuma i upravo tu njihov zagrljaj poprima osećaj utočišta. Ornamenti na njihovim haljinama nagoveštavaju susret dva principa: oštri, geometrijski oblici muškarčeve odore i meki motivi na ženinoj haljini uspostavljaju ravnotežu muškog i ženskog načela, koja se poput jin-janga međusobno prožimaju.
Klimt lirično ovekovečava čas sabiranja dve sudbine u jednu, oživljavajući bliskost kao simbol dublje, sakralne ljubavi koja povezuje čitav univerzum.
Ukoliko se vratimo unazad, ka neoklasicizmu, nailazimo na Kanovino remek-delo Psiha oživljena Kupidonovim poljupcem, nastalo 1793. godine i danas sačuvano u Luvru. Maestralno isklesana skulptura evocira mitski susret na međi života i smrti. Psiha, obamrla i gotovo iščezla, podiže se ka Kupidonu, njene ruke obavijaju njegovo telo istovremeno krhko i očajnički, kao da u tom dodiru traži i oslonac i spas. Kupidon se nadnosi nad nju s nežnošću koja je spasonosna. Zarobljeni su u sekundi pre dodira usana, u napetom iščekivanju. Smrtnica vanvremenske lepote i božansko oličenje strasti stapaju se u trijumfalnom zagrljaju isprepletenih tela, prizoru koji predstavlja svojevrsni epilog njihove zabranjene ljubavne priče.
Potpuno drugačiji ton prenosi Renoar u svojoj slici Igra na selu. Kao kontrateža mitskoj i gotovo nadzemaljskoj dramatici, ovde susrećemo toplinu svakodnevice. Dvoje ljudi uhvaćeno je u pokretu, dok plešu, blago nagnuti jedno ka drugom, u ritmu koji ne deluje naučeno, već prirodno, gotovo instinktivno. Žena pogledom dodiruje posmatrača i blago se osmehuje, dok muškarčev zagrljaj odiše sigurnošću i mekoćom. Nema ni trunke idealizacije, u kutku se uočava mali neuredni sto, šešir na podu, tragovi trenutka koji nije isceniran nego proživljen. Upravo u toj nesavršenosti leži osobena lepota. Renoarov zagrljaj beleži kratku, toplu, zemaljsku puninu jednog ljudskog trenutka.
Najbliže miru
Da zagrljaj nikada nije bio shvatan kao puki fizički čin svedoči i jezik. U persijskom, koji odiše izrazitom poetičnošću, za zagrljaj se upotrebljava termin āgōš (pers. آغوش), koji označava „potpuno obuhvatanje drugog bića“ kroz gest gde se obe ruke prepliću oko druge osobe, stvarajući tako zatvoreni krug. U tom kontekstu, zagrliti nekoga ne znači samo dodirnuti ga, već ga privući u svoj mikrokosmos, obuhvatiti ga celim telom. Sama etimologija ove reči priziva ideju celovitosti kroz potpuno prevazilaženje razmaka između dvoje ljudi u težnji ka ostvarivanju istinske bliskosti.
To simbolično značenje duboko odzvanja i u Platonovoj Gozbi, gde se spominje mit o ljudskim bićima (androginima), koja su nekada bila moćna i robusna stvorenja i posedovala četiri ruke, četiri noge i dva lica. Kada su zbog svoje obesti pokušala da se uzdignu do ranga bogova, Zevs ih je kaznio presekavši ih na pola. Od tada, svaka polovina luta svetom u potrazi za svojom drugom stranom, za izgubljenim delom sebe, za onim bićem uz koje će ponovo osetiti davno narušenu celovitost.
Sličnu snagu zagrljaj poprima i u biblijskom susretu Jakova i Isava. Posle godina otuđenja, bola i razdvojenosti, njihov ponovni susret nije opterećen dugim objašnjenjima, reči naprosto nisu bile svrsishodne. Isav je pohrlio ka Jakovu, zagrlio ga i poljubio, i obojica savladani emocijama zaplakaše. Time dugogodišnje gorko rivalstvo među braćom biva okončano.
Značenje zagrljaja stoga ne može biti usko definisano. On je istovremeno biološka potreba i duhovni čin, uteha i potvrda, podrška i povratak, ljubav i pomirenje. Snižava kortizol i umiruje telo, ali isto tako vida one nevidljive raspukline u čoveku. On može biti virtuozno isklesan u mermeru, obasjan zlatom na platnu, opisan u svetim tekstovima ili razmenjen tiho između dvoje ljudi u običnom danu. Uloga mu je višestruka, ali osećaj koji budi istovetan. U vremenu koje od čoveka traži neprekidnu pripravnost, zagrljaj deluje subverzivno. Ne proizvodi spektakl, ne stvara buku, ne učestvuje u nadmetanju. On jednostavno zaustavlja. A ponekad je upravo to zaustavljanje najbliže onome što nazivamo mirom.
