ПИШЕ: СВЕТЛАНА ДУЊИЋ
Одувек сам осећала да један искрен загрљај вреди више од хиљаду празних речи, јер када загрлиш ближњег, већ си учинио добро дело. И баш кад сам почела да пишем овај текст, пришао ми је човек у тишини у манастиру и рекао да би волео све нас присутне да загрли и обухвати својим рукама, и то баш на месту на коме постоји љубав и заједништво, иза камених зидина где људе зближава љубав, јер ,,када волиш ближњег, већ си га загрлио и срцем и душом“, како је рекао Свети Јован Златоусти. Било ми је веома необично што ове речи стижу пре овог текста. Тада сам схватила да је то заправо увод, али и нешто што је много дубље, а то је да загрљај има огромну улогу у односима, чак и међу готово непознатим људима.
Тело има своју мудрост, баш као што га има и срце.
Моје сопство је продисало пуним плућима када сам разумела суштину божанског у нама, као и да руке које грле тело представљају милост којом је потребно да обухватимо једни друге. Већ сам почела да замишљам мислима малог детета које размишља ко би се нашао у мом загрљају, ко би ушао у тај круг људи, и тада се у мени појавила потреба да се загрле сви познати и непознати, и радосни и тужни, и све то што се пројавило из мене сведочи заправо о дубокој неопходности човека да не буде сам и да нико други не остане сам, јер је загрљај додир који без речи преноси да се људи осете вољено, прихваћено и повезано.
Мисли су ми потом отишле у правцу вечите тајне о правој љубави и томе да када се двоје људи разумеју погледом речи постају сувишне пошто је реч замењена загрљајем.
Ако сте се икада питали да ли живот једне особе може да се промени загрљајем, знајте да може, јер сусрети међу људима нису случајни. Наше понашање у сваком загрљају до кога долази много говори о нама самима и нашим помислима у срцу уколико успемо да уђемо у катакомбе нашег унутрашњег бића.
Сетите се дана када сте били изнимно тужни и уморни од свега и када нико није морао ништа да вас пита зато што нисте били спремни да говорите о свом болу. Али ако се у том тренутку у ваш живот умешало биће које вам је пришло и загрлило вас, нестаје сва тежина коју сте годинама носили на избочинама сопствене душе.
Тај загрљај може да помогне попут спаса у духу мира и топлине која греје свакога око нас.
На предавањима на психолошкој радионици, слушала сам о значају загрљаја у вештој комуникацији међу људима. Занимљиво је да су четири загрљаја дневно потребна ако желимо да преживимо, осам нам је потребно да живимо, а дванаест да напредујемо. Ако нема ко да нас грли, можемо и сами себе да загрлимо, најлепше и најједноставније. Погледајте само пример малених беба и увидећете да боље напредују оне бебе којима се додирују леђа. То значи да је најснажнији осећај управо загрљај и додир који почините из љубави.
Међутим, открила сам још нешто – загрљај има карактер живог бића, има своје лоше и добре осећаје који зависе од особе коју грли, да ли је воли или је реч о особи којој не верује. У том случају, загрљај постаје непријатан и тежак попут самог пакла, јер не доноси мир, већ ствара осећај хладноће и удаљености, креирајући ропство у нечему у чему нико не жели да буде.
Због тога загрљај непогрешиво указује на нашу меру опроштаја према другом. Нема бољег опита за све оне који себе називају верујућим и духовним људима да кроз загрљај људи које сматрају непријатељима освесте своју духовност, јер су залудни вера кроз правила, пост и лажну покорност коју не осећамо из срца.
Када имамо чисте мисли према сусретању знамо да смо постали блиски не другоме, него себи кроз другост, што јесте смисао живота. То је онај блажени ступањ обожења када ,,рефлексно“, на први подстицај споља, сместа реагујемо с љубављу без оклевања, с милошћу и драгошћу.
Када нас загрли особа коју волимо, свет на тренутак постаје тиши и једноставнији. У тим пруженим рукама осећамо сигурност као да смо нашли место коме припадамо. Наше бриге постају мање, док срце и тело постају лакши. Када особа коју волимо више није ту или оде, остаје празнина коју је речима тешко објаснити. Али човек праву вредност таквог загрљаја често схвати тек када га више нема.
Сви смо ми луталице. Тражимо многе ствари на том путу, трпимо неправду и подносимо сваколике патње овог живота, али оно што нам је најпотребније обично може да стане у само пар руку око наших груди.
Иво Андрић је рекао да ,,најлепше ствари долазе у животу често тихо“.
Загрљај је један од њих, јер његова снага не лежи у покрету руку, већ у осећајима који стоје иза њих. Када између људи речи изгубе своју снагу, када ни најлепше реченице не могу да опишу оно што осећа људско срце, тада говор преузима он.
Пошто има карактер, он може и да говори.
,,Мој глас није гласан, већ је топао и стрпљив, баш као и тренуци у којима настајем. Јер се најчешће не појављујем када је све савршено, долазим онда када је људима неопходна близина. У мени се сусрећу срца, мисли и тишина која говори више од сваке изговорене речи.
Када загрлим мајку, осетим почетак свега у њеном загрљају, почетак света у коме сам осетио прву топлину из које је потекао сам човек. Док је грлим, имам осећај као да слушам причу о свим њеним непроспаваним ноћима, свим бригама које је скривала иза осмеха и свим тренуцима у којима је стављала туђу срећу испред своје. Тада сам схватио да смисао живота није у великим делима и слави, у моћи и у помами за свачим, већ у тихој пожртвованости која се не види, али која се и те како осећа.
Када загрлим оца, осетим његову снагу која не мора ништа никоме да доказује. Његов загрљај није увек дуг, али је сигуран и чврст, и у њему осећам ослонац јак попут стене на коју могу да се ослоним у тренуцима када ме живот уплаши. Док га грлим, слушам речи које никада није изговарао, али сам знао да су оне увек биле ту: ,,Не бој се, устани, мораш да идеш даље.“ Тада сам схватио да смисао живота није у томе да никада не паднемо, већ у томе да увек постоји неко ко ће нас подићи са дна.
Када загрлим супружника, постајем мост између наша два живота. У том загрљају су сви они заједнички дани, како лепи тако и они који су били тешки. То је загрљај у коме двоје људи одлучују да корачају истим путем, чак и када не знају куда ће их одвести. Док га грлим, осећам да љубав према њему није само осећање које долази и пролази, већ одлука да нечију руку држим и онда када живот постане тежак, и тада учим да смисао није у савршенству, него у заједништву.
Када загрлим ћерку, постајем највећи круг на планети који је штити. У том загрљају скупљени су сва нежност и страх, понос и нада. Док је грлим, као да гледам у будућност која тек долази, желећи да је заштитим од сваке туге, али са спознајом да ће морати сама да учи о свету и о свему што нисам умела да јој пренесем својим искуством. Тада јој говорим: ,,Иди храбро кроз живот, али запамти да увек постоји место где можеш да се вратиш.“ У том тренутку схватам да је смисао живота у томе да једни другима заувек будемо дом.
Када загрлимо своје ја, своју космичку љубав, време као да престане да тече. У том моменту све постаје једноставно, нема прошлости која оптерећује нити будућности која плаши. Постоји само тренутак у коме разумем да је смисао живота у тим кратким одсечцима времена када знамо да смо потпуно виђени и прихваћени такви какви јесмо градећи изнова нешто заједничко.
Када загрлим пријатеље, постајем најлепши осмех на свету, јер у том загрљају егзистирају све наше успомене и све наше тајне које су подељене, али и све тешке ноћи које су олакшане, пошто је их је неко слушао и саосећао. Пријатељски загрљај који не тражи ништа и не обећава ништа велико, јер у њему живи искрена радост што се неко налази у нашем животу.
И тако, док грлим различите људе и ширим се, полако учим шта значи бити човек. Схватам да људи често траже смисао живота у великим плановима, богатству или слави, али из моје тишине видим нешто друго, а то је смисао који се крије у малим тренуцима близине у моменту када неко спусти главу на твоје раме, у тренутку када се две руке споје без речи и када знамо да нисмо сами. Док постоји загрљај постоји и нада да живот није празан.“
