ВУЛКАНСКА ЉУБАВ

ПИШЕ: МИА МЕДАКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: АНА СМИЉАНИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ

АНА СМИЉАНИЋ, КЊИЖЕВНИЦА, СПЕЦИЈАЛИСТА ПЕДИЈАТРИЈЕ, РОЂЕНА ЈЕ У ЧАЧКУ. ЗАВРШИЛА ЈЕ НИЖУ МУЗИЧКУ ШКОЛУ, ОДСЕК КЛАВИР, ПОХАЂАЛА НИЖУ БАЛЕТСКУ ШКОЛУ У КЛАСИ МАРГИТЕ МАРКОВИЋ. ЗАВРШИЛА ГИМНАЗИЈУ У ЧАЧКУ, А ЗАТИМ И МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ. НАКОН ПОЛОЖЕНЕ СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ ИЗ ОБЛАСТИ ПЕДИЈАТРИЈЕ, ЗАПОСЛИЛА СЕ НА ИНСТИТУТУ ЗА НЕОНАТОЛОГИЈУ У БЕОГРАДУ, ГДЕ СА НАЈБОЉИМ СРПСКИМ СТРУЧЊАЦИМА ИЗ ТЕ ОБЛАСТИ СВАКОДНЕВНО БИЈЕ БИТКУ ЗА ЖИВОТЕ НАШИХ НАЈМЛАЂИХ, ТЕК РОЂЕНИХ БЕБА. У ОБЛАСТИ МЕДИЦИНЕ, ЗАВРШИЛА ЈЕ И МАСТЕР АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ ИЗ ОБЛАСТИ МЕНАЏМЕНТА У СИСТЕМУ ЗДРАВСТВЕНЕ ЗАШТИТЕ, II СТЕПЕН СТУДИЈА. ОБЈАВИЛА ЈЕ ЧЕТИРИ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ: ПЕРФОРМАНС; ФИЕСТА; ВИДЕЛА САМ ТЕ ИЗБЛИЗА И ГЛУМИШТЕ СЕНКИ.

ПРОГЛАШЕНА ЈЕ ЗА “ПЕСНИКИЊУ ГОДИНЕ” 2017. ИСПРЕД АРТЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ – МЕЂУНАРОДНОГ УДРУЖЕЊА УМЕТНИКА. У МАКЕДОНСКОМ ЧАСОПИСУ СТОЖЕР, УДРУЖЕЊА МАКЕДОНСКИХ КЊИЖЕВНИКА, ПЕСМЕ СУ ЈОЈ ПРЕПЕВАНЕ НА МАКЕДОНСКИ JЕЗИК. ЗА СВОЈЕ КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО, НАГРАЂЕНА ЈЕ У ЗЕМЉИ И ИНОСТРАНСТВУ. ОСВОЈИЛА ЈЕ ВИШЕ МЕЂУНАРОДНИХ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА.

ЧЛАН ЈЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ И СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА.

AНА СМИЉАНИЋ, ЛЕКАР И ПЕСНИКИЊА.

У мени постоје две стране личности, хумана и духовна. Лекар сам по струци, специјалиста педијатрије у Институту за неонатологију и мастер менаџер у систему здравствене заштите. Моја поезија је љубавна, са примесом еротског. Наилази на задовољство читалаца. Љубав иначе садржи четири компоненте: духовну, емотивну, интелектуалну и физичку. У мојој поезији наћи ћете од свега по мало. Осим тога, свака веза између мушкарца и жене требало би да има заступљене све ове елементе… То јесте веома ретко, али је могуће.

ПО СТРУЦИ СИ ЛЕКАР, ПО СТРАСТИ ПЕСНИКИЊА. КОЛИКО ЉУБАВИ У ТЕБИ ИМА ДА ОБЈЕДИНИШ СВОЈ ЖИВОТ И РАД ПОЕЗИЈОМ И ТО ЉУБАВНОМ?

Дубоко сам уверена да нема правог живота без љубави, колико год били успешни и остварени у другим сферама живота. У мени је нагомилана љубав попут вулкана који је у сваком тренутку спреман на ерупцију. Љубав према потомству, породици, колегама, људима генерално, животињама или чак простору у коме живим, тако је велика да се никад нећу опаметити и поред значајних негативних искустава које сам са људима имала. Осећам се увек као на почетку. Сваком дајем шансу док се понаша као човек или „прве мачиће у воду бацам“. Заиста сам особа која све ради из љубави и то ме тако чини срећном.

КОЛИКО И КАДА ПИШЕШ? ПИСАЊЕ КАО ДАР, КАО ТАЛЕНАТ, КАО НАСУШНА ПОТРЕБА?

Писање је и дар и таленат и крупан корак у сазревању креативног профила једне личности, а сигурно је и насушна потреба. Пишем увек када дубоко осећам. Писање осећам као плиму која надолази и која мора пробити оквире мога крзна. Када је песма готова и када је пустим у етар, осећам буквално како сам преплављена хормоном среће, како сам се ревитализовала и како тек тада могу да наставим даље. У том смислу је писање и лек, како за душу тако и за цео организам.

Да сматрам да сам у томе одлична, вероватно не бих могла ни једно слово написати, али преферирам префињену нарацију и дубинске синтагме. Књижевник Мића Миловановић се изразио о мојој поезији као о аристократији душе, а Миодраг Јакшић назвао ју је сензуалном поезијом и поезијом бескраја. Освестила ме делом и наша призната новинарка Весна де Винча која је изјавила:“Бити женски Буковски, Анин је пут.“

ДА ЛИ ИМАШ СТРАХ ОД БЕЛОГ ПАПИРА?

Немам. Доживљавам га као своју продужену руку или као што сам у једној својој причи навела… као жиле мог дрвеног писаћег стола које урањају дибоко у утробу земље. Колико год се трудила од њега да побегнем, увек му се изнова враћам, отрежњена, освешћена. Можда сам у последње време била окренута мастер академским студијама, али засигурно се враћам писању првом приликом када околности то дозволе.

Нисам лагана жена, па ни моја поезија понекад није лагана. У животу никад нисам мрзела, нити подржавам стање беса или мржње према некој особи, али извесну лаку дозу агресије поседујем у себи и залажем се да је она здрава за живот и уједно садржана у мојој поезији између осталог! Те ово није само осврт на моје писање, него и неки закључак о животу.

*

Поезија се пише за господу

А ја, са „краљевско-курвинским егом”

лутам за исконом својим

смештеним

у карличном и душевном еротизму

Надасве,

моја кора живота могла би

у једном трену пући

када би ме ти разапео

у једној слици,

у једном лицу,

у једном декору

Заспала сам, заспала

у хаљинама свoг твог светла.

ОРГАНИЗУЈЕШ КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ КОЈЕ ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ 13. АПРИЛА 2022. У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У 18 ЧАСОВА. МОЖЕШ ЛИ НАМ РЕЋИ НЕШТО ВИШЕ О ТОМЕ?

Радујем се тој вечери на којој ће стихове и одломке кратких прича говорити глумци Вјера Мујовић и Владан Гајовић. Биће присутна Весна де Винча и власник издавачке куће Прометеј из Новог Сада, Зоран Колунџија, као и књижевник Милутин Ж. Павлов. Вече ће нам улепшати Невена Ђоковић, сопран и Ана Станковић, сопран, а њих ће пратити пијанисткиња Татјана Дробни. Уживаћемо у предивном инструменталу Миме Врбанић на виолончелу са Миланом Игњатовићем на гитари. Програм ће водити моја колегиница из Института за неонатологију, Катарина Лазић. Смењиваће се поезија са прозом и предивна музика у пратњи оперских гласова већ дуго познатих на нашој, али и на међународној сцени. Ускоро ћемо објавити место и датум нашег сусрета.

КАКО СЕБЕ ВИДИШ КРОЗ ПОЕЗИЈУ?

Видим себе отворену ка себи кад очи окренем пут унутра и окренуту свету кад погледам у њега. Ништа више и ништа даље од тога.

Достојевски је једном приликом рекао: „Кад бих имао поред себе само једног човека који мисли као ја, био бих најбогатији човек на свету.“ Шта мислите одакле потреба за писањем? Она не долази из жеље да се нешто објашњава, да се други надјача или фасцинира. Потреба за писањем је „разговор са самим собом“ и што је човек искренији, то дубље из њега излази све из свести и више, подсвести. Зашто толико уважавања и поистовећивања писаца једних са другима или апсолутни нонсенс. Ради се о једној врсти храбрости и борбе за своју истину, за своје друго ја! Одатле омиљени писци, песници, читаоци, обожаваоци… Сви они траже своју другу половину или пак Аниму у Анимусу и слично.

ПЕСМА КОЈУ ТРЕНУТНО ПИШЕШ?

„Дувало је јако и немилосрдно наносило невреме.

У огледалу су се огледале очи сумњичаве.

Плафон је истина био ту,

можда мало нагнут ка промаји…

Једино липе, грацилне сестре, утихнуше

да у ноздрвама његов мирис остане…“

Ово је прво што ми пада на памет, у овом тренутку. Мада, с обзиром на то да сам се већ опробала у форми кратких прича, мислим да ће моја следећа књига управо садржати кратке приче из живота.

ТЕМА АПРИЛСКОГ ИЗДАЊА RYL МАГАЗИНА НОСИ НАЗИВ „МАПЕ УНУТРАШЊЕ ГЕОГРАФИЈЕ“. ШТА СИ СВЕ ПРОШЛА ДА БИ ДОШЛА ДО ОВОГА ШТО САДА ЖИВИШ?

Прошла сам три града у потрази за послом. Прошла сам брак, неуспео, из кога имам дивног, пажљивог сина, младића и студента. Прошла сам бројне селидбе по туђим становима јер сам нас увек издржавала од сопствених прихода. Значајан део свог живота посветила сам стручном усавршавању: шест година факултета, четири специјализације и две године постдипломских студија. Доживела сам неколико веома необичних љубави, од студентске искрене, обостране и силне, до озбиљних година када сам научила да много волим. Прошла сам многе окрутне људе и оне друге, добре и јаке, којима сам захвална до неба. Из свега што се одиграло, могу да закључим…

Живот је више од свих наших имагинација. Односно, сви њени плодови могу се угасити у разуму. Ако у једноставном дану нових прилика почнете судити на основу добра и зла које сте спознали, односно на основу сопственог искуства, велика је вероватноћа да ћете изгубити и нови дан! Све што је једноставно, чисто као поток, највредније, нажалост, мало ко зна да препозна и зграби!