PIŠE: ANA SMILJANIĆ
Ana Smiljanić, omanja žena plave kose i modroplavog prodornog pogleda, jeste žena koja je stvorila doktorku Anu Smiljanić i pesnikinju Anu Smiljanić.
Još kao veoma mlada, znala sam, duboko u grudima sam osećala i u mozgu odlučila… biću lekar! To je moj životni poziv. A koja druga služba čovekova bi mogla lepše, više i bolje da se poistoveti sa rečju Ljubav! Zar ne vidite taj veliki blagoslov, dar sa neba, u učenju i lečenju duše i tela, od rođenja do poslednjeg časa. Za mene je moj posao lekara, pedijatra, predstavljao sve. Šta to zapravo podrazumeva? Sve ono zbog čega se sa lakoćom budiš i krećeš u nov dan, sve ono što ti nadima pluća i hrani te, sve ono što ti daje snagu i lepotu duše. Čestitam na tome svakom „pravom“ lekaru koji se, kao i ja, vodio sličnim principima. A ima ih puno i ja ih poznajem.
Nakon višedecenijskog odanog rada, isprva volonterskog, a zatim lekara kliničara u opštoj praksi i lekara specijalizanta, obrela sam se u bolnici za prevremeno rođenu decu, sada već kao svršeni stručnjak, pedijatar. Zahvaljujem se „Bogu i narodu“ na takvim okolnostima i tom mestu. Uživala sam punu deceniju rada i slobodno mogu reći da je to bio najlepši i najplodonosniji period moga života. Živela sam Ljubav! Živela sam ono što nije potrebno samo znati, nego se mora i voleti! Jednako kao što voliš sebe!
Inače, to življenje ljubavi od samog jutra, pa dok oči ne sklopim i ne zaspim, smatram svojom formulom života i svojom suštinom. Sklona sam s ljubavlju da sama farbam stolariju, bojim zidove, negujem biljke, kreiram haljine, uređujem svoj enterijer, brižno bdim i podržavam svoje dete, s ljubavlju koračam uvek prema Suncu ili sa Suncem u srcu.
A onda se dogodilo nešto sasvim drugačije.
A to drugačije u ovom trenutku bih opisala rečima svog dragog prijatelja i velikog književnika Miće Milovanovića, profesora engleskog i ruskog jezika:
„Izbrušeni lirski beluci, hodočašće povratničkim putem ka zemlji snova, poezija Ane Smiljanić je aristokratija duše. Snažnom metaforikom, frojdovskom analizom, u dosluhu sa onostranim, vrani konji i praporci svatovski na mitskom venčanju Tristana i Izolde odzvanjaju u stihovima:
„Slepa za ljude, slepa za boje i gradove, u svom telu osećam samo vetrove, azijske monsune koji smerove menjaju udarajući tako jako iz mojih grudi u tvoje pene.“
Dominantna tema ovih pesama je ljubav. Ali ona je eksponirana na više doživljenih modaliteta i kroz raznovrsne stilske figure. Pesnički izraz, ipak, oslobođen je oveštalih klišea za ovakvu vrstu poezije, kao i efemernih simbola. Forma lirskih parabola, brojne metafore, dubinske sintagme čine ove stihove rezinstentnim na pomodarstvo, prolaznost i vreme…“ (odlomak iz recenzije zbirke VIDELA SAM TE IZBLIZA).
Možda je dragom čitaocu sada sve jasnije i primetnije. Obrela sam se u svetu književnosti, poezije i kratkih priča i objavila sam četiri knjige.
Za poslednju izdatu u novosadskoj kući Prometej, a pod nazivom „Glumište senki“, mogu da kažem da je delom autobiografska i mislim da sam nesvesno to uradila, opet iznova i iznova verujući u LJUBAV i ni u šta drugo.
Za sam kraj moje odanosti gospodarici RYL magazina i njenim divnim čitaocima poklanjam nekoliko redova za sjaj trenutka, za smisao boljitka. Kažem: Uživajte ovaj dan!
*
Topli jesenji crni vetar
Igra se kosom i naušnicama
Kiša rominja po krovovim
I spušta mi se lagano u tamna nedra.
Kamen pod štiklama je tako gladak,
Mogla bih se sagnuti, poljubiti ga
Lipa se isto spustila ničice
I ništa ovih dana ne šapuće.
Da l’ je nebo palo il’ njegovo sivilo
Maestralno glumi ludilo,
Ovih dana tek nije ni pticama
Pružilo svoje široko krilo.
Pređoh rukom po obrazu,
Koža se istanjila, osećam bledilo,
Ono malo krvi što ostalo je
Struji „pokradene“ melodije,
Da mogu makar tu muziku da vam predam…
Al’ ona kaplje po utrnulom betonu,
Bezmalo il’ previše, otišla sam crnom danu
pod san… pod buket… il’ se tuđem telu vraćam
Da ponovimo krštenje…
