TAMO SAM GDE TREBA DA BUDEM

PIŠE: ANA KRŠLJANIN, ISTORIČARKA UMETNOSTI
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Sve na svetu ima svoj put i sve na svetu se uz lu­tanja i povremena posustajanja bori da pronađe svoj put. To traženje sopstvenog puta u velikoj meri određuje egzistenciju pojedinca. Kada kažem egzistencija, ne mislim na preživljavanje i na materijalno iako je ono sastavni deo opstan­ka, mislim na davanje smisla sopstvu, na osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, na sve ono što nas čini i što nam daje novu snagu i kada je teško i kada nam nije dan. Pronalaženje sopstvenog puta nije nešto što se dešava lako, uz prona­laženje svog mesta u ovom prepunom svetu ide i odricanje i rad na sebi i žrtvovanje vremena ko­jeg imamo tako malo, a kojeg postajemo svesni sa iskustvom, jer smo dugo odgajani u laži da ne treba hrliti jer smo mladi, jer će biti ovoga ili ono­ga, jer nam to nešto neće pobeći i biće tu za nas ako nam je suđeno. Podjednako verujem u sud­binu i „slučajnosti“ koje je sam kosmos odredio, ali i na rad koji zavisi isključivo od same ličnosti. Kada kažem rad mislim prvenstveno na brigu o odnosu koji se gradi na poverenju i lojalnosti ono­ga što smo dobili ili što nam je poslato. Za sebe mogu da kažem da sam na pravom putu i da to osećam. To se može dokazati činjenicama, ali šta su dokazi ako ne postoji unutrašnji osećaj?

Jednostavno znam da sam tamo gde treba da budem. To je svet umetnosti i predivan galerijs­ki posao. To je uživanje u prostoru i predmetima koji ga čine, u razvijanju odnosa i upoznavanju zanimljivih ljudi.

Kako sam se našla ovde ni sama ne znam, ali i to ima svoju predistoriju. Kako su mi roditelji kolekcionari, oduvek sam bila okružena umetni­nama. Kao mala sam često posećivala ateljee. Uvek sam dobijala po koji grumen gline ili boje. I nikada nisam prestala da se interesujem za to, vremenom je postalo samo jače.

Uživala sam da crtam i slikam. Ali to kod dece prođe, a kod retkih ostane. Kada je nakon gim­nazije došao trenutak koji te određuje dalje, koji ti je jedan od najbitnijih, osetila sam neki vakuum. Našla sam se u limbu toga da ne znam šta želim, ali ne zbog toga što me ništa nije zanimalo, sve me je interesovalo…

Mogla sam sebe da vidim u spektru zanimanja. Upravo zbog tog lutanja koje je rođeno iz zna­tiželje, naivno i iskreno sam upisala Filozofski fakultet koji daje širok spektar znanja, ali koji nije na dobrom gla­su što se tiče kasnijeg zaposlenja. I često sam slušala rečenicu – Jaooo, istorija umetnosti je divna, a od čega ćeš da živiš posle?

I bilo je teških trenutaka na samom putu obrazovanja, ali nikada odustajanja od višeg cilja za koji sam znala da se vredi boriti. Boriću se uvek. Umetnost je ta koja ulepšava svet. Ona je viša sfera i pripada ljudima sa dušom i iskrom u očima.

Kao što sam na početku rekla da znam da sam na do­brom putu, tako znam da ću na njemu ostati jer me kroz život vodi ljubav, a ona ne greši. Volim svaki deo svog posla i zahvalna sam na ogromnoj podršci galeriste Marka Bruna koji ni u jednom trenutku nije posumnjao u moje sposobnosti i koji me je bodrio onda kada sama nisam bila sigurna u sebe.

Pošto je put pronađen, sve ostalo deluje lako, treba ga se držati i treba ga krčiti dalje za nove male i velike pobede!